Iz knjige „VREDI SE POMUČITI“



Sviđa ti se? Javi ostalima!

DEČJI POKLON
Dok sam u predsoblju raspertlavao cipele, sred nekoliko pari malenih „najki“, pogled mi pade na nekoliko dečjih igračaka koje su ležale u kutiji od cipela. Niti je ta kutija bila tu, niti su mi igračke bile poznate. Jedna od njih se, na moje veliko iznenađenje, pokreće i u tom polumraku shvatam da nije ni na navijanje ni na daljinsko upravljanje.
U kutiji od cipela budi se psić.

NIJE BAJKA
Živeo jednom na kraju sela jedan čovek u jednoj trošnoj kućici i imao jednu kozu, pet kokošaka... Čekaj, stani, nije ovo bajka nego surova stvarnost! Koze su zabranili, a kako je došlo vreme kolektivizacije i industrijalizacije, čovek se odlučio za industrijalizaciju. Prešao je u grad i zaposlio se u nekoj fabrici. Bio je vredan i promućuran, pa je brzo napredovao. Naišlo je i vreme samoupravljanja, postao je predsednik radničkog saveta, predsednik sindikata, pa sekretar saveza komunista, pa generalni direktor. Imao je šta je hteo i mogao je šta je hteo... Čekaj, stani, i ovo liči na bajku! Nisam sve dovršio. Razbolela mu se žena, od neke opake bolesti i umrla, a dva sina koje je odškolovao u glavnom gradu, vratila se, pooženila i zauzela mu one dve njegove kuće. Otišao je u penziju, a naišla je velika ekonomska kriza, blokada i sankcije, i on od neredovne penzije nije mogao da živi nego se ponovo vratio u onu trošnu kućicu na kraju sela gde i dan danas srećno... Čekaj, stani, pa nema srećnog završetka, ovo nije bajka nego surova stvarnost!
 
SUSRET
Dirljiv je bio njihov susret. Još uvek mladi i puni planova za budućnost. Nakon višemesečnog dopisivanja, preko oglasa, najzad su se videli. I popričali. I još nešto su radili. Svejedno, razočaranje je bilo obostrano. I ogromno. Definitivno.

EKSPERIMENT
Uz probleme oko snega, stanovnici grada P. imali su ove zime još jednu trač temu. Mnogi građani su pričali o radu policajca u kolima koja su bila parkirana na najprometnijoj raskrsnici. Jedni su tvrdili da je neprijatan jer ne odgovara na njihovo mahanje, drugi su pretpostavljali da on spava na poslu, neki su ga sažaljevali što se po vasceli dan smrzava na ulici, a jedan građanin je pozvao policiju pomislivši da je on umro. Ispostavilo se da je u pitanju samo lutka obučena u policijsku uniformu koju je upravo policija nedavno stavila u policijska kola da dežura na raskrsnici gde se najčešće dešavaju sudari. Policija je, inače, zadovoljna učinkom lutke.

OBIČNA PRIČA

Galama u prepunom restoranu nije im smetala. Naprotiv, popunjavala je neprijatno ćutanje i uzajamne upitne poglede. Zar već ima dvadeset i osam godina od kako se nismo videli, razmišljao je. A u ono vreme viđali smo se gotovo svakog dana. Kratko smo se znali, ali intenzivno, svakodnevno svađali, razmišljala je. Voleli smo se ludo, ali bili smo mladi, razmišljao je. A sada? Kako me je jedva prepoznala, ne bih rekao da sam onaj stari. Ali ni ona. Nekako smo se iznenada i bezrazložno rastali, prisećala se. Možda zato što nisam dozvoljavala da imamo seksualne odnose. Pa, takvo je vreme bilo. Više se nismo nikad videli. Da možda pokušamo sada. Smešno! Zašto li smo raskinuli, pitao se sada. Ona je bila još srednjoškolka a ja otišao da studiram u glavni grad, zatim se tamo i oženio, pa razveo i opet došao u svoj rodni grad. To sam joj i rekao. Izgleda da mi ne veruje. A kako ja da poverujem da se ona nije udavala. Ma ‘ajde, da nije još devica? Kako bi bilo da sad to nadoknadimo? Smešno! Vidi samo koliko se ugojila! Ma zar bi sa ovim ćelavim i trbušastim mogla nešto da otpočnem, razmišljala je. Neću da ga pitam ni čime se bavi. Ipak bi bilo bolje da se nismo ni sada sreli, razmišljao je. Mi smo dva različita sveta, razmišljala je, naglo se trgla i uz izvinjenje gotovo otrčala do svog društva u restoranu. Odahnuo je.


ZONA SUMRAKA
Kažu da se učenik M. R. iz N. lepo snašao u popravljanju ocene iz srpskog jezika. On je na pismenom zadatku pod naslovom „Ono što do sada nisam nikome rekao“, zapravo samo predao sledeći sastav:
Dan kao i svaki dan, mislio sam rano toga jutra u krevetu dok sam planirao da dovršim čitanje knjige i napišem referat o njoj. Tada je zazvonio telefon. Neki meni nepoznati glas javljao je uzbuđenim glasom da se ispred njegove zgrade desila saobraćajna nesreća a niko se iz policije i hitne pomoći ne pojavljuje. „Šta se to mene tiče“, pomislio sam i spustio slušalicu. Samo što sam doručkovao i počeo da čitam, telefon je ponovo zazvonio. Opet onaj isti glas i isto obaveštenje. „Neko se sa mnom šali“, pomislio sam i spustio slušalicu. Ali pozivi su učestali. Čovek je paničnim glasom molio: „U niškoj ulici ispred broja 16, molim Vas!“ Pitao sam se da li ja to sanjam ili je taj čovek lud. Ali glas je zvučao iskreno i nešto me je kopkalo pa sam rešio da odem do te ulice. Znao sam otprilike u kojem je delu grada. Ipak sam je jedva našao, ali taj broj jednostavno nije postojao. Neodlučno sam stajao na trotoaru kad su najednom iza mene zaškripale gume. Neka kola su kočila. Ali kasno. Druga kola, koja su izlazila iz bočne ulice, udarila su u njih takvim treskom da sam se prepao. Strahovita nesreća! Ali kako baš sada i baš ovde? Još više sam se uplašio i počeo da bežim. Trčao sam i trčao, ni sam ne znam kuda, ni koliko vremena. Onda sam stao i pogledao na sat. Pa već je bilo vreme za školu. Požurio sam do škole. Naravno, došao sam tek pred kraj časa srpskog jezika. I naravno, nisam imao ni knjige, a kamoli referat. Kako da objasnim šta mi se desilo? Dobio sam jedinicu i neopravdani. Nikada o tome nisam ni sa kim pričao. Sada evo pišem o tome i nadam se da će mi bar neko poverovati.

Dragan J. Ristić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva