Marko Marinković (1991. Kruševac), student treće godine istorije u Novom Sadu. Autor dva igrana filma (od kojih je jedan dugometražni) i jedne pozorišne predstave. O njegovom dugometražnom igranom filmu je pisao i prestižni ''Bloody Disgusting'', posvećen afirmaciji horor kulture. Trenutno radi na novom horor filmu.
Upoznajte Marka Marinkovića


HC: Prvi film koji pamtiš?
MM: Naravno, ne mogu baš tačno da se setim svog prvog filma, bilo je davno, ali se sećam mojih odgovora u ,,Spomenaru“ na pitanja vezana za omiljeni film, uvek sam i svima pisao, ,,Godzila“ ili ,,Zmajevo srce“.

HC: Kako si došao do svoje prve kamere?
MM: 2010. sam sa još trojicom drugova iz odeljenja snimio svoj prvi potpuno amaterski film, sa običnom kućnom kamerom jednog od učesnika. Naredne godine smo trebali da snimamo ponovo taj isti film, Daimon, i ja sam tada od svoje uštedjevine kupio Sony kameru kako bi smo imali bolji snimak. Ta kamera mi je poslužila i za snimanje filma Pali Andjeo, tako da se isplatila.

HC: Zašto baš horor film?
MM: Horor je najpopularniji žanr u svetu jer je strah univerzalni osećaj svih naroda. Najveći broj tinejdzera voli upravo ovaj žanr, pa sam tako i ja, izlazeći iz tog doba hteo da dam svoj doprinos, posebno jer je srpska kinematografija u toj oblasti veoma siromašna.

HC: Šta po tebi dobar horor film mora da sadrži?
MM: Mislim da svaki horor film, kao i bilo koji drugi film, treba da ima dobru priču. Za horor filmove je najbitnije da gledaoce uplaše i da na njih ostave neki jak utisak. Teško je danas stvoriti taj strah jer ne postoji više ništa što već nije viđeno, a i mnogi filmovi se ponavljaju.

HC: Budući da si do sada snimao filmove iz tzv. found footage podžanra, nameravaš li da nastaviš u tom pravcu?
MM: U found footage žanr sam se ,,zaljubio“ tokom srednje škole, kad sam odgledao filmove ,,Rec“ i ,,Paranormalnu aktivnost“, naravno, tu ne smem da izostavim ni ,,Vešticu iz Blera“. Taj žanr mi se pre svega dopao jer ne samo da omogućava već i zahteva ,,nepoznate glumce'' i samim tim film dobija na dokumentarnosti, na snažnijem verovanju gledalaca da je priča ,, istinita“. Takodje, ti filmovi ne zahtevaju veliki budzet do koga je u Srbiji teško doći. Pre nekoliko dana sam završio sa snimanjem mog novog kratkog igranog horor filma. Tu sam hteo da se oprobam u tom nekom osnovnom načinu pripovedanja na filmu, ali nisam mogao a da ne ubacim makar malo found footage žanra, što sam i uradio. Tako da, voleo bih da se oprobam u različitim načinima snimanja, kao i različitim žanrovima.


HC: O tvom dugometražnom prvencu ''Fallen angel'' se uveliko piše po internetu. Šta očekuješ od njega nakon svetske festivalske premijere, na Festivalu srpskog filma fantastike u oktobru?
MM: Drago mi je da je film dobro prihvaćen od strane gledalaca i što se priča o ovom filmu sve više zakuvava. Veliko mi je zadovoljstvo što će film imati festivalsku premijeru na Festivalu srpske filmske fantastike, a posle toga očekujem i još nekoliko učešća na drugim inostranim festivalima na koje je film poslat.

HC: Kada smo već kod festivala, kakvo je tvoje festivalsko iskustvo?
MM: Moj prethodni film, Daimon, je imao festivalsku premijeru na FSFF ali ne u takmičarskom delu, što je meni opet drago. Od tada se sve više upoznajem sa značajem festivala i trudim se da pronadjem prave za moje filmove. Prikazivanje Palog Andjela će biti moje drugo učešće na nekom festivalu.

HC: Ko su tvoji filmski uzori?
MM: Od domaćih reditelja veoma cenim Dejana Zečevića. Svidja mi se njegov rediteljski ugao i to što u svakom filmu ubacuje horor elemente. Od stranih reditelja, tu je neponovljivi Stiven Spilberg, i reditelji horor filmova James Wan, Oren Peli...

HC: Budući da dolaziš iz Kruševca, grada u kome su stasavali mnogi velikani domaćeg filma, imaš li podršku grada i lokalnih institucija?
MM: Mislim da u Srbiji nezavisni autori ne dobijaju dovoljnu podršku, a tako je i sa mnom. Moj film, Pali Andjeo, je trebao da se snima prvo u Kulturnom centru Kruševac, koji zaista ima neku malu istorijsku pozadinu koja se provlači kroz film, ali sam od njih odbijen pod izgovorom da će moj film da im uplaši i otera decu koja tu idu na razne sekcije. To je dokaz da čak i neke kulturne institucije ne razumeju takvu vrstu filmske umetnosti ili možda imaju nesposobne ljude. Jedina kulturna institucija koja mi je dala podršku jeste Kruševačko pozorište, na šta sam im ja veoma zahvalan. Što se tiče samog grada, on je tu nem. Najveća podrška dolazi od roditelja i prijatelja.

HC: Tvoj savet mladim filmadžijama?
MM: Moj savet je da se nikad ne predaju. Da gledaju napred i da razbijaju sve zidove i prepreke koje će im se u ostvarenju njihovih ideja, u Srbiji, sigurno naći.

Sa Markom razgovarao: Mladen Milosavljević