Reganova omladina, kratka istorija američkog hard kora



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Početkom 80 - ih godina prošlog veka u predgrađima pojedinih američkih gradova (Vašington, San Francisko, Los Anđeles, Boston) nešto zanimljivo se zakuvavalo. Jedan deo američke mladeži nije bila zadovoljan svojim praznim životima, gubljenjem vremena na dosadnim časovima na kojima ih ionako ništa nisu učili, licemernim ponašanjem njihovih roditelja i društva uopšte. Sve to ih nateralo da jednostavno stvore neki drugi svet. Svet u kome će, iako marginalizovani, moći da ispolje svoj bes, frustracije i negativnu energiju. Izgledalo je da su pronašli pravi način za to. Rešenje za njihove probleme je bio hardcore subkultura. Sam termin je jako teško objasniti i najbanalniji prevod bi bio - tvrdo jezgro, ali on je postao univerzalni pojam iza koga se krije posvećenost i požrtvovanost. Odjednom više nije bilo bitno da li će neko postati član školskog tima u fudbalu ili da li će biti izabran za „kralja“ maturske večeri. Najbitnije je bilo da se ode u najbližu garažu, odvrne pojačalo do kraja i na sav glas vikne: „ We're just a Minor Threat !!!"
Minor Threat
Zašto je čitava jedna generacija bila toliko besna? I na koga su ti mladi ljudi bili tako kivni? Šta ih je podstaklo da probaju da promene svet oko njih?  Odgovor na to pitanje možda je dao pevač benda D.O.A. kada je na jednom koncertu upitao okupljenu masu: „Ko je bila osoba koja je najviše uradila za hardcorepunk ’80 - ih? I ja ne govorim o Jello Biafri ili John Lydon-u“; nakon kraće pauze, odgovorio je: ...pa to je Ronald Regan! Svi su ušli u pank zbog njega“

Reganova revolucija
Ronald Regan, koji je bio predsednik SAD u dva mandata (od 20. januara 1981 do 20. januara 1989.) došao je na vlast na talasu nezadovoljstva Karterovom administracijom i obećanjima za korenite reforme. Ono što je pomoglo da pobedi je ogromna podrška različitih konzervativnih grupa, čijim spajanjem početkom osamdesetih dolazi do stvaranja onoga što će se nazivati novom desnicom. Upravo u periodu Reganove vladavine dolazi do porasta broja klerikalnih, ultra desničarskih grupa, a za samog Regana se često kaže da je “ikona konzervativizma” jer je svojim delovanjem uspeo da okupi te, do tada, neujedinjene grupe i pojedince. Osim Reganove harizme, ono što je ujedinilo ove grupe bio je izraziti antikomunizam, odbrana porodičnih vrednosti i zaštita kapitala. Ekonomska strana njegove vlasti, nazvana Reagonomics nije dala željene rezultate. Rešenje za krizu bilo je smanjenje poreza, uz velike beneficije korporacijama i bogatim pojedincima, a sve u cilju da se time ohrabre nove investicije, dok su manje kompanije i pojedinci bili u obavezi da plaćaju visoke kamate na investicione kredite, što dovodi do propadanje američke srednje klase. U tako lošoj ekonomskoj situaciji nije čudno što je već 1982. godine došlo do ekspanzije hardcore potkulture koja je za hiljade mladih bila jedini beg od stvarnosti

We are Reagan youth sieg heil!!!
Živeti u američkim predgrađima, na početku Reganove ere, ispostavilo se kao ne toliki luksuz kao što je njihovim stanovnicima predstavljano, pa je jednom delu nervozne omladine bio potreban nekakav način da se izbaci nagomilana negativna energija. Pod uticajem britanskih pank bendova, mladež iz američkih predgrađa, koja je bila podjednako besna kao i njihovi vršnjaci iz Britanije, daje svoj odgovor u novom obliku - brza i bučna muzika, prošarana izrazito politizovanim tekstovima, uperenim uglavnom protiv američkog predsednika Ronalda Regana i njegove administracije. Jedan od najboljih primera kritike je Rock against Reagan turneja hardcore bendova, kao što su Dead Kennedys poznati po izrazito politizovanim tekstovima pesama, koja je pokrila čitavu američku teritoriju. Zanimljivo svedočanstvo o tom periodu dala je Tobi Veil, muzičarka i politička aktivistkinja iz Olimpije, koja je nakon odgledanog koncerta sa ove turneje rekla:

“Za mene, ova politička ideja, biti pankerka i izgraditi zajednicu, je počela upravo sa Rock Against Reagan. Možda to nije bila najbolje artikulisana politička analiza, ali predstavlja važan kulturni momenat.“

Postalo je jasno da Reganova era donosi toliko tema o kojima nezadovoljna američka omladina može da peva. Strah od nuklearnog rata je i dalje bio prisutan, američke intervencije širom sveta su bile svakodnevnica, rasizam je  ponovo postao sveprisutan, a  usled ekonomskog kraha budućnost je postala neizvesna. Stavove koje iznosi Veil delili su hiljade drugih poznatih ili nepoznatih, predstavnika nove američke potkulture. U centru pažnje im je antiratna/ antinuklearna tematika, kritika američkog konzervativnog društva, dosada američkih predgrađa, kritika religijskog uticaja, prava životinja i drugo. Bob Mould iz benda Husker Du, daje svoje viđenje situacije na američkoj sceni:

“To su iste ideje kao u šezdesetima, antiratne i antiestablišmentske. Ali nije bilo isto kao tada. Mi nismo želeli da sedimo u pozadini i budemo pasivni posmatrači, ili da držimo cveće u rukama. Ako je neko želeo da idemo u rat, morao nas je naterati na to.”

S obzirom da muzički hardkorpank bendovi nisu bili u mogućnosti da ostvare neki značajniji uspeh jer njihove troakordne pesme pune besa i psovki nisu bili potencijalni hitovi i samim tim nisu mogle dospeti na radio stanice, jedini način da plasiraju svoje ploče bio je da ih sami snimaju, sami izdaju i sami distribuiraju. Tako je nastala Uradi sam filozofija ( Do it yourself - DIY). Poenta je, kao što joj i samo ime kaže, da se sve radi sam, od snimanja pesama do njihove prezentacije. Proces je bio i više nego jednostavan i ubrzo se cela priča raširila po čitavoj Americi, pa je svaka lokalna scena imala svoje nezavisno izdavaštvo, negde i po više njih. Novac koji bi se tom prilikom zaradio, mada se u većini slučajeva radilo samo o pokrivanju osnovnih troškova, koristio bi se za dalje izdavačke poduhvate. Najznačajniji primeri takvog izdavaštva su bile izdavačke kuće SST records, Alternative Tentacles, Dischord records, i mnoge druge koje nisu izašle iz lokalnih okvira. Slična situacija je bila i kada su u pitanju koncerti. Kako nisu bili u mogućnosti da nastupaju u respektabilnim koncertnim dvoranama, bendovi su jednostavno počeli da sviraju gde god je postojao izvor struje. Tako su postale popularne svirke u napuštenim bazenima, skladištima, zatim u dvorištima i garažama, pa i u kućama. I nisu se samo ograničavali na svoj komšiluk, trudili su se da dosegnu do svakog klinca željnog brze muzike. Tako su pojedini bendovi, poput Black Flag, kretali na duge i iscrpljujuće turneje.  Bez obzira što nisu imali podršku mejnstrim radio stanica i novina, ipak se i sa tim problemom izašlo na kraj. Naime, pesme hardkorpank bendova su počele da vrte na nezavisnim koledz radio stanicama, a dolazi do pojave i prvih fanzina koji su donosili intervjue i recenzije novih izdanja. Takav koncept zapravo predstavlja suprotnost kapitalističkom mentalitetu mainstream menadzerskih kompanija, koje su od rok muzike napravile savršenu mašinu za pravljenje novca. 
Plamen i dalje gori
Uticaj koji  su ostvarili pioniri hardkorpank scene na naredne generacije je nesumnjiv. Ne samo da su uneli sveže ideje u posustalu pank subkulturu, dajući joj novo značenje, već su ostvarili uticaj i na mejnstrim kulturu. Lista grupa koje su nastale ili svirale pod uticajima američkih bendova iz osamdesetih je dugačka (Rage Against the Machine, Nirvana, Metallica, itd), ali se uticaj ne vidi samo u muzici već i u promeni funkcionisanja muzičkog biznisa. Takođe ne treba smetnuti s uma i uticaj svojevrsne filozofije hardkorpanka na živote miliona mladih širom sveta. Zato ne čudi da se hardkor klinci pojavljuju na svim meridijanima i  širom sveta, bez obzira na boju kože, pol ili imovinsko stanje. Taj osećaj jednakosti, slobode i prijateljstva je upravo ono što hardkorpank subkulturu izdvaja iz mora drugih.

Vojkan Trifunović
Napomena: tekst je prvobitno izašao na sajtu Akuzativ.com



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva