Vudu Popaj je, vrlo verovatno, Radenko Stojanović koji prebiva na periferiji Zemuna. Široj javnosti je poznat kao muzičar koji je, između ostalog, izmislio i novi muzički pravac: „goa-folk“.

Veliki je protivnik teze „od nečeg se mora živeti“. Bavi se stonim tenisom, vožnjom bicikla i modelarstvom.

U šesnaestoj godini života pokušao da izvrši samoubistvo kada je lokalna banda pretukla njegovog najboljeg prijatelja, mongoloida B.A, zadavivši mu pri tom psa. Od tada je počeo da piše pesme.

Za sebe kaže da je rođen kada je napisao prvu pesmu. Njegovi prvenci su: zbirka haiku poezije Argo embargo 1995. godine, koju je objavio samostalno; prva osvojena nagrada 1997. koju mu je dodelila TV emisija To je samo pop i rok; album Vudu epopeja 1998. godine, roman Razglednica iz bumeranga 2003. godine i strip Skupljači perja rano lete 2005, kao i film Napad na stanicu ekspres, za koji je napisao scenario i u njemu glumio (2007).
 

Do sada je objavio pet muzičkih albuma. Kritičari za njega kažu: „Vudu Popaja karakteriše šeretski humor, rep-satira koju je lično patentirao; svojim rimama je izvršio ekstatičan magijski uticaj na masu praveći vrcave, ironične kalambure iza kojih se kriju vrlo ozbiljne namere autora koji je duboko zagledan u sebe i u svet oko sebe; za njega su reči kao igračke; verno opisujući atmosferu socijalne i duhovne pustoši, Vudu Popaj smišljeno parafrazira one čiji su lik i delo za njega možda i nevažni.“

Trenutno održava svoju Facebook stranicu i prodaje originalno dizajnirane majice na „Kupindu“. Da se ne zaboravi, održao je jednu svirku na Ubu sa „Spaksima“, za koju su prodate 43 ulaznice.

Pročitajte neke od anegdota, koje sam uspeo da prikupim na netu.

S obzirom da se preko noći našao u svetu popularnih, Vudu Popaj  nije tačno znao kako da se ponaša kada ga fotoreporteri spopadnu. Često  su ga ubacivali u razne tripove. Jedan od njih sa luckastim prezimenom Nacić, nagovarao je Popaja da se za vreme koncerata što više blesavi i krevelji. Potom je nahuškavao klince da jure za njim, tražeći autogram i sve to fotografisao. Mnogo godina kasnije, senzacionalizam je postao malo „heavy“, pa su se i novinari okretali spontanijem, odmerenijem, ozbiljnijem i kvalitetnije pristupu svom poslu.  Tako je i  Nacić, radeći za jedan ozbiljan časopis  pozvao Popaja da naprave nove fotografije. Popaj je pritom stalno krivio facu, skakao i gestikulirao kao sumanut. „Daj bre Popaje, smiri se malo što se toliko kreveljiš?“- upitao je Nacić. Popaj je prvi put ozbiljno razmislio o tome a zatim odgovorio: „Pa šta bre hoćete? Vi ste me takvim napravili!“

Prve demo snimke Vudu Popaj je radio stanicama dostavljao na audio kasetama. Presnimavao je stare kasete sa narodnjacima tako da su njegovi demo snimci bili ometeni raznim šumovima. Da bi napravio foru od toga,Vudu je te kasete nazivao „šumećim kasetama“.

Pre nego što su Popaja videli na televiziji svi su u svojim vokmenima uveliko vrteli njegove pesme. On ih je često startovao da pita šta slušaju, da li im se dopada ili ne ,kako zamišljaju njegovu pojavu i ponašanje. Tako se zabavljao neko vreme  na posletku im otkrivši da je to on. Slično zezanje je priređivao novinarima koji su hteli da dobiju intervju pre koncerta. Tripovao ih je da je „Popaj ostao zavejan na putu i da će možda odložiti koncert, da je ostao kod kuće jer radi kao bebisiter…“

Kad su ga novinari jednom upitali da li je teško napisati dobru pesmu Vudu je odgovorio:“ Ma nije teško uopšte, samo te posle pisanja malo zaboli ruka.“

Pripremajući se za koncerte Vudu Popaj je praktikovao da u gluvo doba noći peva na sav glas usred jedne njive (sad su na tom mestu izgrađeni brojni magacini). Slučaj je hteo da se u naselju blizu njive desila krađa auta. Vudu se našao okružen gnevnim mladićima koji su sa šipkama u rukama jurili lopove. Srećom jednog od njih je poznavao iz  škole inače bi se loše proveo. Od tada više nije pevao u toj njivi.

Na koncertu u Baru Vudu Popaj je na duksu nosio bedž rok grupe „Klinički mrtav“. Jedan od fanova mu je pričao i viknuo: „Čoveče, pa ti si klinički mrtav!“ Posle dužeg neuspešnog insistiranja da dobije bedž, lik je ukrao bedž i pobegao u  masu. Na svom sledećem koncertu Popaj je imao bedž sa natpisom „E clinica mortale“. Što je sigurno, sigurno…

Posle koncerta u Sremskoj Mitrovici jedan od fanova poklonio mu je brodsku užad. Videvši to neka devojka zamoli Popaja da tom liku vrati užad jer je pijan i ne zna šta radi. Vudu je otišao do lika i vratio mu užad rekavši da će njemu sigurno biti od veće koristi. Međutim kad je polazio kući lik mu je opet dao užad. Vudu je uzeo rekavši: „E vala sad ih više ne vraćam!“

Na jednom od njegovih koncerata među prvima do bine bio je neki krimos u invalidskim kolicima koji je stalno provocirao, tražio da mu  Vudu otpeva neki narodnjak itd… Bio je okružen gorilama, ali Vudu se nije libio da prekine koncert i odrecituje pesmu iz zbirke „Argo embargo“ čiji stihovi glase: „Jedna noga mu je kraća, druga mu se u san često vraća…“

Za vreme koncerta u hali „Lifka“ u Subotici Vudu je skačući upao u prostor između bine i ograde kojoj su kao potpora služile izukrštane debele cevi. Srećom, nijedna ga nije ozledila a ni publika nije ništa primetila jer je mislila da je ubačaj bio spontan.

Par dana pre početka bombardovanja SRJ Vudu Popaj je otputovao na slovenačku turneju. Slovenci su se prvo čudili što je uopšte došao da bi se dvadeset dana kasnije još više čudili što se vraća u zemlju zasutu bombama. Najzanimljivije od svega beše što je probe sa pratećim bendom „Srečna mladina“ imao u civilnom skloništu jednog ljubljanskog naselja.

Neposredno pred promociju svakog novog albuma Popaju se na licu levo ili desno od nosa pojavi velika bubuljica. To je siguran znak da će se ona dogoditi u sledećih nekoliko dana.

Nakon objavljivanja romana „Razglednice iz Bumeranga“, Vudu Popaj je svoju prvu promociju van Beograda održao u Domu kulture sela Ivanovo pored Pančeva. Kad je stigao primetio da krave blaženo pasu ispred Doma kulture. Popaj se suočio sa još jednom koincidencijom, jednom od mnogih koje su ga pratile kroz stvaralački rad. Naime, na naslovnoj strani njegove knjige bile su krave. Nije zapamtio koliko je bilo krava ispred Doma kulture, ali bi smeo da se opkladi da ih je bilo isto koliko i na naslovnoj strani njegovog romana, a ne treba isljučiti ni to da se radi o najobičnijem nesporazumu. Odnosno, možda su seljaci istripovali da je reč o promociji priručnika za krave.

Prilikom promovisanja spota za pesmu „Nije ti fazon“ u muzeju Kinoteke govorio je Popajev dvojnik dok je ovaj ispijao kafu u hotelu pored.

Vudu Popaj se toliko veže za neki svoj odevni predmet, da ga nosi bukvalno dok se ne pohaba i ne pocepa. Snimajući spotove za drugi album sa svojim prijateljem, muzičarom i režiserom Banetom Radovanovićem, uvek je na sebi imao isti zeleni duks. Kad je došao na snimanje petog spota, Bane se nasmejao i rekao: “Možeš slobodno da se vratiš kući, nema potrebe da snimamo spot, jer si opet u tom istom duksu.“

Jedna devojka iz Čačka je toliko htela da upozna Vudu Popaja da je poslala taksi da ga iz Kruševca doveze u Čačak, a posle i u Beograd.

Na televizijskoj reklami za koncert grupe „C Block“ Vudu Popaja su bez njegovog znanja i pristanka najavljivali kao specijalnog gosta. Naravno on se nije pojavio na tom koncertu ali je nedelju dana kasnije na svom nastupu u klubu „Bus“ izašao na binu sa građevinskim blokom na kojem je napisao slovo C. Onda se popeo na blok i prisutnima rekao: „Ovo je moj nastup na „C Block-u“ .

Godine 1998. Vudu Popaj je nagrađen „Oskarom popularnosti“ ali ga nije dobio jer nije hteo da se pojavi na svečanoj dodeli. Smatrao je da se ne oseća prijatno među pojedinim dobitnicima iz sveta estrade. Zato je zatražio da mu nagradu pošalju na kućnu adresu, što su organizatori odbili pa je nagrada otišla u ruke drugom izvođaču.
 
Stefan Teodosić