Odlazak legendarnog strip majstora Branka Plavšića

U sredu 9. novembra progrmela je vest da je iznenada preminuo jedan od najvećih strip crtača sa ovih prostora - Branko Plavšić. Mnogi su ovu informaciju u prvi mah prihvatili sa nevericom jer je Branko uvek izgledao, malo je reći, vedro i zdravo. Bio je ljudina i uvek raspoložen za druženje i šalu. Ni u naznakama nije moglo da se nasluti da takav čovek može tako iznenada da skonča.

Upoznao sam ga 2007. na njegovoj prvoj i jedinoj izložbi. Od tog trenutka, pa do trenutka smrti, Plavšić i ja smo se jedan prema drugome ophodili kao da se ceo život poznajemo.

Preminuo je u šezdeset i drugoj godini, a ja nikada nisam osećao njegove godine. Nisam osećao u njegovom prisustvu ni da je pored mene u pitanju neka poznata ličnost, a bio je itekako poznat i ja sam to znao ali sam to u potpunosti shvatio tek kada je preminuo.

Bio je čovek gospodskih manira, što bi rekli ''stara škola''. Nažalost, posle njega, bojim se da takvih ljudi u budućnosti više neće biti.

Prema osobama nežnijeg pola ponašao se kao pravi džentlmen, što danas gotova da ne postoji ni među starijima, a kamoli među mlađima.

Bio je čovek vremena koje nažalost odavno ne postoji. Izgubilo se. Voleo bih da se njegov duh nakon njegove smrti preselio u neku mlađu dušu jer bi tako znao da bi se vreme, gde su se komšije, bližnji i poznanici poštovali i uvažavali, možda ponovo vratilo. Imao bi neko ko bi mogao, ako ne da ih tome nauči, a ono bar samo da pokaže da se bolje živi kada sa iskrenom ljubaznošću prilazimo jedni drugima.

Uvek je bio spreman za nova upoznavanja i sa svima se ponašao i previše dobro, neiskvareno i radoznalo, kao neko malo dete. Mislim da nije bilo čoveka koga on nije mogao da šarmira. Zadržao je to ''dete'' u sebi do kraja. Većina ljudi ubija, čini mi se, ono ''dečije'' još u pubertetu, onda kada želi da deluje ''ozbiljno'', da bude ''nešto više'', a Plavšić je bio veliki jer je bio jednostavan i uvek se predstavljao tako da se onaj drugi oseća većim od njega. To je verovatno najveća vrlina ovog čoveka, pored mnogih drugih koje je posedovao.

''Lepi moj'' bila je njegova česta uzrečica kada se nekome obraća i ona je prijala njegovim sagovornicima. Kod nekoga bi to zvučalo kao da je sama fraza ali kod njega ne. Njemu je to baš pristajalo jer je govorio iz duše.

Nikada neću zaboraviti ni njegov pozdrav upućen meni, koji je koristio pri svakom susretu sa ozarenim osmehom. ''Gde si imenjače moj?'' nije bio samo klasičan pozdrav. Bio je mnogo više od toga.

Nekome može da se svidi Plavšićevo stvaralaštvo, nekome ne, ali ono što treba da se zna je da je iza svega toga postojala ogromna disciplina pri radu i da se ne postaje tako lako strip crtač.

Ta disciplina i veliki perfekcionizam verovatno su uticali i na njegov organizam jer je Plavšić najviše voleo da stvara noću kao i većina istinskih umetnika jer noć umetnicima pre svega daje osećaj mira koji je neophodan da bi se stvorilo kvalitetno delo. I ja upražnjavam tu ''noćnu smenu'', a pored te zajedničke osobine da radimo najbolje noću, imali smo i jednu zajedničku ljubav. Plavšić je uživao u snegu i u zvuku vetra, baš kao i ja, dok većina ljudi to ne voli jer smatra da tu nema ničeg posebnog lepog, pošto je tada hladno, a on i ja često smo pričali da nam to daje samo još veću inspiraciju da budemo kreativniji.

Iako je bilo govora između nas o ozbiljnijoj saradnji, do nje nikada nije došlo. Tako je izgleda moralo da bude. Mslio sam da će biti vremena za nju, kao i on. Fizički smo bili blizu, a sada kada znam da više ne možemo da budemo zajedno, žao mi je što nešto značajnije nismo uradili. Doduše, učestvovali smo zajedno na jednoj likovnoj koloniji i zajedno probali da stupimo u kontakt sa jednim takozvanim ''stripadžijom'' mlađe generacije za koga se ispostavilo da se uspešno zaljubio u sebe i lažnu slavu koju poseduje, pa mi je bilo žao što je Plavšić video koliko mlađe generacije nemaju nikakve obzire prema iskusnijim umetnicima. Bilo je i govora o tome da radim dokumentarac o njemu ali mislio sam da za tako nešto ima vremena. I on je verovatno tako mislio.

Imao je jedno oko ali je zato video puno više i bolje nego većina sa dva.

Zanimljiva je i anegdota, u vezi sa tim fizičkim nedostatkom, koju mi je ispričao bački pesnik Vladimir Obradović.

Plavšić je kada je trebalo da pričaju nasamo govorio: ''Dođi, da nešto popričamo u tri oka''. Tu je pokazivao dakle, da ima smisla da se našali i na svoj račun.

Malo je poznato da je Plavšić bio statista u jednom jako poznatom partizanskom filmu (ne volim takve filmove, pa sam zaboravio naziv i zato se izvinjavam), te su i novine tada pisale da mu se smeši karijera glumca ali Plavšić je bio oduvek veliki zaljubljenik u strip i kao takav, predano se celog života bavio samo njim, iako je itekako imao talenta za glumu. Pored toga prepoznavao je i cenio i sve druge vrste umetnosti. Sećam se da je bio oduševljen dokumentarcima koji su prikazani kada je ''Bdenje duše'' gostovalo u Baču.

Poslednji put sam ga video na ovogodišnjem Sajmu knjiga. Sasvim slučajno smo se sreli kod jednog štanda sa stripovima. Bio je već par dana u Beogradu. Jedan čovek došao je čak iz Crne Gore samo da bi kupio neke strip raritete koje je radio Branko.

Plavšić je još jedan dokaz da se ne mora živeti u velegradu da bi te ''ceo svet'' priznao. On je mogao da živi gde je hteo ali on se odlučio za malo mesto jer je ono znatno inspirativnije od veštački prenaseljenih i gordih gradova. Uostalom, iz malog mesta bolje promatraš svet.

Nakon njegove smrti, u njegovom Baču neće biti ništa isto. Fizički će nedostajati mnogima jer jutarnje pijace, ponedeljkom biće pustije, kao i sva mesta na kojima je boravio, a na kojima je kada bi se pojavio odmah sve postajalo mnogo pozitivnije.

Kad malo bolje razmislim on nije pripadao nijednom vremenu i nijednom mestu, a opet Bač je najviše voleo ali on ga nije odveo u učmalost i nije postao deo malograđanštine.

Plavšić je bio unikat u svakom pogledu. Njegovo ime i prezime ostaje večno upisano u istoriji stripa koji kod nas u poslednje dve decenije nije bio na ceni.

Počivaj u miru, prijatelju.

Tog 9. novembra radio sam u prepodnevnoj smeni, predavao deci likovno, kao što i inače radim poslednjih godina ali tada sam sasvim spontano predložio đacima da crtaju mini strip na slobodnu temu. Ove školske godine to uopšte nisam radio ni sa jednim uzrastom. Nisam imao u planu ni tog dana ali mi je, eto, baš tada sinulo da zadam to petašima.

Oni sa mnom to nisu nijednom radili.

Pričao sam im o stripu, kako se radi i šta je bitno kada se kreira strip, a naravno nisam mogao da ne spomenem Plavšića, našeg sugrađanina za koga mnoga deca znaju. Uostalom, svaki put kada sam se pre sa đacima bavio stripom, Plavšića sam obavezno spominjao ali ovoga puta sam nešto duže pričao o njemu.

Posle časa, javljeno mi je da je preminuo. Nisam mogao da verujem, kao ni mnogi. Kasnije sam saznao da je preminuo u 9 časova i trideset minuta. U svemu tome ima neke simbolike. Bio je to još jedan pozdrav od Plavšića upućen meni. Ovoga puta nije bilo fizičkog kontakta. Ovog puta uputio mi je poslednji pozdrav na jedan drugačiji način.

Čas na kome sam sa klincima radio strip držan je nešto kasnije od zvaničnog proglašenja smrti, a ja sam pričao na času da on živi u našem mestu. Sve to me dodatno emotivno potreslo ali sada mogu da kažem da sam bio u pravu. On i dalje živi i živeće i dalje, ne samo u Baču, nego na svim onim mestima gde strip nešto znači.