Embargo na nedelju: Good Ol’ Bastards i Fluid Underground u Feedback-u
Helly Cherry
Good Ol’ Bastards i Fluid Underground u Feedback-u, 11. 12. 2016.
Ceo grad kao da se pretplatio strogo na iventove u petak i subotu. Ali valjda je svuda u svetu graCka populacija tako programirana... Taj najgrozniji sindrom savremenoga kapitalistočkoga ćivota upravo je strah od ponedeljka. Rokenrol lajf izvan okvira regularnog klabinga - ne biva. A nedelja je pretplaćena na zdrav život, detoks stajl i ’’opravljanje na rabotu’’ za jutre, što bi rekli južnjaci. Ispada da je najteži vid izražavanja revolucionarnog stava zanemarivanje činjenice da je sutra radni dan i kao krajnja buntovnička reprezentacija tog stava jeste odlazak na svirku.
Opet, možda je termin za svirku od 22h suviše kasno, s obzirom da negde oko ponoći već više nema buseva do kuće. Mada, meni se čini da su sve to obični izgovori. Pitam se, čime se bavi ta silna nezaposlena omladina? A da, nema para da se bavi jer ne radi. A srećom, internet nije tako skup, pa buntom oslikavamo i švrljamo samo virtuelne zidove. Al’ 200 kinte za kartu su dva piva... A da, popilo se u petak i subotu, pa je nedelja rezervisana za ’’čekiranje’’ na kučnu adresu sa haštagom ’’rasol’’ ... Ma... Bolje da se manem prozivanja i pređem na stvar.
NEMA BOLJEG DANA ZA SVIRKU U NIŠU OD NEDELJE.
Dešavalo se da dođu bendovi iz pičke materine i da nisu slučajno poveli par drugara sa sobom da glume goste, imali bi jednocifren broj posetilaca. A taj jednocifren broj posetilaca zapravo je deo inventara u Feedback-u, uključujući i mene. A kao po nepisanom pravilu, ispostavi se da baš takve svirke ispadnu najfenomenalnije moguće.
Bilo je tu nekoliko zanimljivih ’’nedelja’’ ove godine, pa kao oficijelni koOrdinator nišavskoga okruga za nedelju i najtvrđu alternativu serbsku.bih izdvojila neke ’’hajlajtove’’. Pa nek radni narod u pauzama od arbajta baci pogled na arhivu:
Jedna je bila posebna zbog totalne žanrovski neuravnoteženosti ali sva tri benda su na svoj specifičan način ’’rasturila’’ publiku , a neki su i doživeli da tokom godine sviraju i zvan uklete nedelje, i čak imaju i samostalne svirke posećene kako dolikuje
Jedna je bila nedelja teškog srpskog rock-a, a da Vlasotinčani nisu povezli sa sobom mini tour bus svirali bi bukvalno pred petoro ljudi. Pošto je nekima Feedback previše prefinjeno mesto za andergraund skupove, par nedelja kasnije isti ivent se desio u Blackstage-u. Al’ bio jun mesec, žega, pa se ljudi provetravali ’’kod Džeka’’ i na keju.
Skoro su bili neki slovenački alternativci, nisam stigla da pišem o njima zato ću ovom prilikom da prokomentarišem da s obzirom na dobru promociju događaja, kvalitet i originalnost njihove muzike, nisu zaslužili da sviraju praktično za same sebe .Ali s obzirom da im je to bila poslednja svirka na turneji, ispalo je kao neki dobar after u intimnoj atmosferi.
Sinoćna svirka je, sudeći po žanrovskoj orijentaciji kluba Feedback, bila svojevrsni presedan. Ali i masne metalike pretežno su ostale kućama, mada su neki rešili da ritual kupanja odlože za sledeću nedelju. Mada mislim da nije to samo do kupanja, nego da su se niški metalci pretplatili isključivo na iventove u Black Stage-u.
Kada sam ušla unutra, primetila sam da klub baš i ne zvrji prazan... A da, desetak ovih što su došli sa Yuga, plus inventar, pa to je to, standardna statistika...
Meni je i ovoga puta svirka Good Ol’ Bastards-a i Fluid Underground-a predstavljala izazov (iako sam ih više puta čula uživo), jer ako neki bendovi konstantno apgrejduju svoj muzički skil, onda su to ova dva, a publika bi trebalo da to više ceni.
Ceo grad kao da se pretplatio strogo na iventove u petak i subotu. Ali valjda je svuda u svetu graCka populacija tako programirana... Taj najgrozniji sindrom savremenoga kapitalistočkoga ćivota upravo je strah od ponedeljka. Rokenrol lajf izvan okvira regularnog klabinga - ne biva. A nedelja je pretplaćena na zdrav život, detoks stajl i ’’opravljanje na rabotu’’ za jutre, što bi rekli južnjaci. Ispada da je najteži vid izražavanja revolucionarnog stava zanemarivanje činjenice da je sutra radni dan i kao krajnja buntovnička reprezentacija tog stava jeste odlazak na svirku.
Opet, možda je termin za svirku od 22h suviše kasno, s obzirom da negde oko ponoći već više nema buseva do kuće. Mada, meni se čini da su sve to obični izgovori. Pitam se, čime se bavi ta silna nezaposlena omladina? A da, nema para da se bavi jer ne radi. A srećom, internet nije tako skup, pa buntom oslikavamo i švrljamo samo virtuelne zidove. Al’ 200 kinte za kartu su dva piva... A da, popilo se u petak i subotu, pa je nedelja rezervisana za ’’čekiranje’’ na kučnu adresu sa haštagom ’’rasol’’ ... Ma... Bolje da se manem prozivanja i pređem na stvar.
NEMA BOLJEG DANA ZA SVIRKU U NIŠU OD NEDELJE.
Dešavalo se da dođu bendovi iz pičke materine i da nisu slučajno poveli par drugara sa sobom da glume goste, imali bi jednocifren broj posetilaca. A taj jednocifren broj posetilaca zapravo je deo inventara u Feedback-u, uključujući i mene. A kao po nepisanom pravilu, ispostavi se da baš takve svirke ispadnu najfenomenalnije moguće.
Bilo je tu nekoliko zanimljivih ’’nedelja’’ ove godine, pa kao oficijelni koOrdinator nišavskoga okruga za nedelju i najtvrđu alternativu serbsku.bih izdvojila neke ’’hajlajtove’’. Pa nek radni narod u pauzama od arbajta baci pogled na arhivu:
Jedna je bila posebna zbog totalne žanrovski neuravnoteženosti ali sva tri benda su na svoj specifičan način ’’rasturila’’ publiku , a neki su i doživeli da tokom godine sviraju i zvan uklete nedelje, i čak imaju i samostalne svirke posećene kako dolikuje
Jedna je bila nedelja teškog srpskog rock-a, a da Vlasotinčani nisu povezli sa sobom mini tour bus svirali bi bukvalno pred petoro ljudi. Pošto je nekima Feedback previše prefinjeno mesto za andergraund skupove, par nedelja kasnije isti ivent se desio u Blackstage-u. Al’ bio jun mesec, žega, pa se ljudi provetravali ’’kod Džeka’’ i na keju.
Skoro su bili neki slovenački alternativci, nisam stigla da pišem o njima zato ću ovom prilikom da prokomentarišem da s obzirom na dobru promociju događaja, kvalitet i originalnost njihove muzike, nisu zaslužili da sviraju praktično za same sebe .Ali s obzirom da im je to bila poslednja svirka na turneji, ispalo je kao neki dobar after u intimnoj atmosferi.
Sinoćna svirka je, sudeći po žanrovskoj orijentaciji kluba Feedback, bila svojevrsni presedan. Ali i masne metalike pretežno su ostale kućama, mada su neki rešili da ritual kupanja odlože za sledeću nedelju. Mada mislim da nije to samo do kupanja, nego da su se niški metalci pretplatili isključivo na iventove u Black Stage-u.
Kada sam ušla unutra, primetila sam da klub baš i ne zvrji prazan... A da, desetak ovih što su došli sa Yuga, plus inventar, pa to je to, standardna statistika...
Meni je i ovoga puta svirka Good Ol’ Bastards-a i Fluid Underground-a predstavljala izazov (iako sam ih više puta čula uživo), jer ako neki bendovi konstantno apgrejduju svoj muzički skil, onda su to ova dva, a publika bi trebalo da to više ceni.
 |
| foto: HC arhiv |
Good Ol’ Bastards (trojac iz Knjaževca) ne treba puno opisivati, jer je njihova muzika oslobođena bilo kakvog filozofiranja. Ovakve stvari nezahvalne su za recenziranje jer teže se malo lokomotorni aparat navikne na sedenje za laptopom i ’’tipkanje’’ misaonih kontemplacija kad ti žestoki ritam dobro razdrma kosti. Moji vratni mišići solidno su izdržali ovu stoner rock & groove & grunge invaziju s obzirom da ovi momci sem što se sirovo i surovo poigravaju sa pomenutim žanrovima umeju i da ’’smanje doživljaj’’ nekim bluzerskim freeride-om i doom-erski izmeditiraju na gitarama. Poseduju vrlo ’’zapaljivu’’ energiju a ona je najverovatnije produkt odličnog razumevanja među članovima i fenomenalne uvežbanosti.
Kao stub benda čvrsto stoji iskusni bubnjar koji diktira ritmičnu žestinu i strogo drži stvari pod kontrolom kad se gitarista i basista ’’zavozaju’’ u raznim pravcima. Uz southern dojam koji ostavljaju svojim sviranjem super se uklapa i njihova duhovitost tokom neposredne komunikacije sa publikom. Shodno imenu benda furaju imidž urbanih otpadnika, pa u tom ’’bastard’’ stilu opletu po koju opasku na svoj račun. Na ’’bockanja’’ publike pitanjem ’’Kaće album?’’ odgovaraju sa ’’Ma koga boli k**** za album!?’’. Ja sam to shvatila kao gorku ironiju koja u jednoj psovki sažima celokupno stanje scene i njenih (kvazi)podržavalaca, dok je jedna drugarica primetila prisutnost izvesne nesigurnosti u sopstveni rad. Pošto ne bih da se previše udubljujem i sprovodim psihoanalitičko istraživanje, mogu samo da poručim ovim momcima da i te kako imaju muda koja treba da, izvin’te na izrazu, još jače stisnu i zauzmu ozbiljnu poziciju u srpskom andergraundu. Ostanite bitange do kraja!
Kao stub benda čvrsto stoji iskusni bubnjar koji diktira ritmičnu žestinu i strogo drži stvari pod kontrolom kad se gitarista i basista ’’zavozaju’’ u raznim pravcima. Uz southern dojam koji ostavljaju svojim sviranjem super se uklapa i njihova duhovitost tokom neposredne komunikacije sa publikom. Shodno imenu benda furaju imidž urbanih otpadnika, pa u tom ’’bastard’’ stilu opletu po koju opasku na svoj račun. Na ’’bockanja’’ publike pitanjem ’’Kaće album?’’ odgovaraju sa ’’Ma koga boli k**** za album!?’’. Ja sam to shvatila kao gorku ironiju koja u jednoj psovki sažima celokupno stanje scene i njenih (kvazi)podržavalaca, dok je jedna drugarica primetila prisutnost izvesne nesigurnosti u sopstveni rad. Pošto ne bih da se previše udubljujem i sprovodim psihoanalitičko istraživanje, mogu samo da poručim ovim momcima da i te kako imaju muda koja treba da, izvin’te na izrazu, još jače stisnu i zauzmu ozbiljnu poziciju u srpskom andergraundu. Ostanite bitange do kraja!
 |
| foto: HC arhiv |
Kao što rekoh, ovih dana mi se dešava da pišem o bendovima o kojima sam već puno pisala. Fluid Underground (Vlasotince, Leskovac) jedna je od najzastupljenijih referenci u mojim člancima. Videla sam ih u različitim klubovima, na različitim binama, pod raznoraznim osvetljenjima, pod svakakvim ozvučenjima. Najbolje je možda bilo slušanje u Blackstage-u prošle godine. A poseban je doživljaj bio i njihov nastup kao pregrupe Greenleaf-u u Božidarcu. U Black Stage-u je bila prava metalska atmosfera, onako zbijeno, masovno, prisno, gotovo bez svetla, i u uz krkljanje razglasa. Ipak, nije to njihovo prirodno stanište. Preteški za alternativu, previše suptilno trešerski za ljubitelje tvrdokornog te imaju metala imaju nekakav ’’lebdeći’’ status kad je prijem kod publike u pitanju. Ipak, što je najbitnije, ne ostavljaju ravnodušnim nikako, a posebno smatram uspehom što su sve više i više stanju da emotivno dotaknu one ’’nesvrstane’’, pa oko sebe imaju zanimljive i svestrane fanove.
Izbalansirali su u svom stvaralaštvu strašan miks. Efekat koji postižu je kidanje ganglija na komade i podsticanje srčane aritmije. Naravno, takođe su fenomenalno uvežbani. Odlikuje ih čvrstina ritma i u isto vreme maksimalna opuštenost pri izvođenju. Vidi se da su ’’odčkoluvali’’ tehniku na mnogim nastupima, a i dalje se žestoko bore za status na sceni. Mnogima je zaparalo sluh pevanje na srpskom, pa su govorili: loši tekstovi, bez poente, bolje da pevaju na engleskom ko svi ’’normalni’’ bendovi. I meni je u početku taj njihov specifičan stil odzvanjao nekom čudnom melodičnošću. Svaki jezik melodičan je na svoj način i njegova upotreba, normalno, drukčije ’’vezuje’’ instrumentalnu pozadinu uz sebe. Tako smo u ovom slučaju dobili na srpski ’’prevedenu’’ svetsku zaostavštinu najeminentnijeg stoneraja koja se ’’pelcovala’’ na podlozi našeg tradicionalnog, jugoslovenskog rokenrola. I sav taj fluid se fuzzivno šalje u etar pa tako bivamo ’’ulovljeni’’ u mrežu mi, razni čudaci i ljubitelji svakovrsnog eksperimentalizma u muzikama.
Kažu neki mudri ljudi da treba da radiš ono što voliš da ne bi morao da radiš. Shvatila sam da volim da radim u nedelju, i to isključivo u trećoj smeni.
Izbalansirali su u svom stvaralaštvu strašan miks. Efekat koji postižu je kidanje ganglija na komade i podsticanje srčane aritmije. Naravno, takođe su fenomenalno uvežbani. Odlikuje ih čvrstina ritma i u isto vreme maksimalna opuštenost pri izvođenju. Vidi se da su ’’odčkoluvali’’ tehniku na mnogim nastupima, a i dalje se žestoko bore za status na sceni. Mnogima je zaparalo sluh pevanje na srpskom, pa su govorili: loši tekstovi, bez poente, bolje da pevaju na engleskom ko svi ’’normalni’’ bendovi. I meni je u početku taj njihov specifičan stil odzvanjao nekom čudnom melodičnošću. Svaki jezik melodičan je na svoj način i njegova upotreba, normalno, drukčije ’’vezuje’’ instrumentalnu pozadinu uz sebe. Tako smo u ovom slučaju dobili na srpski ’’prevedenu’’ svetsku zaostavštinu najeminentnijeg stoneraja koja se ’’pelcovala’’ na podlozi našeg tradicionalnog, jugoslovenskog rokenrola. I sav taj fluid se fuzzivno šalje u etar pa tako bivamo ’’ulovljeni’’ u mrežu mi, razni čudaci i ljubitelji svakovrsnog eksperimentalizma u muzikama.
Kažu neki mudri ljudi da treba da radiš ono što voliš da ne bi morao da radiš. Shvatila sam da volim da radim u nedelju, i to isključivo u trećoj smeni.
Ana Bjes