Vile Valo: Neonska noć u Beogradu
Helly Cherry
U okviru turneje Neon Noir, kojom promoviše istoimeni debitantski solo album (o kome smo i pisali), Vile Valo aka VV, frontmen nekadašnje grupe HIM je nastupio u Beogradu 9.4.2024. godine.
Kada je najavljen njegov prvi samostalni a drugi koncert u Srbiji nakon nastupa sa bivšim bendom na EXIT-u 2006., bilo je jasno da je Dom omladine sa kapacitetom od 500 ljudi jedinstvena prilika da ga slušamo u klupskoj atmosferi. Karte su rasprodate u naredne dve nedelje, i nas nekoliko stotina najažurnijih ili najsrećnijih smo mogli mirne glave da čekamo april.
Pre koncerta na platou Doma omladine sam posmatrao ljude koji su dolazili i shvatio da smo moji vršnjaci i ja u kasnim dvadesetim, ranim tridesetim godinama bili među najmlađima. Većinski, došli su ljudi koji i sada mogu da me nazovu „klincem“, da kažu da su slušali HIM dok sam bio u pelanama i da nemam nikakav kontra-argument.
Kako uvek ispoštujem predgrupu, nisam se pokajao zbog ranijeg ulaska u polovično napunjen prostor i nastup engleskog benda Zetra čiji bi zvuk mogao da se opiše kao hibrid sint-pop bendova kao što su Depeche Mode i A-ha i gotik rok i metal klasika kao što su The Sisters Of Mercy i Fields Of The Nephilim. Iako su izgledali kao skandinavski blek metal bend sa corpse paint-om i crnim odorama, ovaj dvojac je za svojih pola sata izveo unikatan spoj klavijatura i distorzija, i sudeći po našem oduševljenju u publici, definitvno stekao nove obožavatelje u Srbiji. U odnosu na nove bendove koji recikliraju i zvuk i imidž prošlih vremena, Zetra je pravo osveženje u svakom smislu i definitivno imaju potencijala za još veće uspehe.
Prostor se polako popunjavao i sklanjanjem opreme Zetre, znali smo da glavni deo večeri počinje gašenjem svetla sa jasno svetlećim heartagram-om. Nakon članova benda, na binu je izašao VV, praćen ovacijama. Od samog početka koncerta, primetilo se da je bio odlično raspoložen i da mu je prijala svirka u omanjem klubu u odnosu na koncerte na solo turneji sa po najmanje 1000 posetilaca. Ne bih da zvučim kao opsesivni obožavalac sa tetovažom HIM-a koji godinama gleda njegove koncerte na internetu i intervjuiše bivše članove benda iako možda i jesam, ali retko kada sam ga video onoliko srećnog i ležernog.
Komentar starijih devojaka iza mene je bio „da su došle da slušaju matorog HIM-a“, ali iako jeste fizički stariji, harizma, srdačni osmesi publici i skoro dvosatno pevanje nisu iščezli ni posle skoro 30 godina profesionalne karijere. Složio bih se sa Vladanom Desnicom koji je u „Proljećima Ivana Galeba“ napisao da svaku osobu najšće pamtimo po nekom životnom dobu bez obzira na protok vremena, pa je, sudeći po oduševljenju najvećeg broja ljudi u publici na izvođenje hitova HIM-a od pre 20-25 godina kao što su Join me in death, Rip out the wings of a butterfly, Buried alive by love, The funeral of hearts, Right here in my arms, Killing loneliness ili Gone with the sin, Vile Valo ostao upamćen kao član HIM-a koji je dominirao metal scenom u doba kada su oni bili tinejdžeri.
U odnosu na stare agresivnije i brže pesme, nov, sporiji, pretežno organski orijentisani repertoar na koji je reagovala neka trećina nas je bio podsetnik da, iako je HIM možda kreativno iscrpljen, on definitivno ima još štošta da nam kaže i pokaže. Nakon svake većini poznate poznate pesme, slušali smo Echolocate your love, The Foreverlost, Salute the sanguine, Loveletting, Baby Lacrimarium, In Trenodia, Vertigo Eyes i numeru po kojoj je album i poneo ime.
Gledati i slušati nekog ko ti je kao adolescentu formirao muzički ukus i stil oblačenja i do danas ostao omiljeni pevač je, prosto, transdencentalno iskustvo. Objektivno, sudeći po odzivu i prijemu publike i atmosferi na koncertu, VV-a možemo ponovo da očekujemo u našoj zemlji u budućnosti.
Kada je najavljen njegov prvi samostalni a drugi koncert u Srbiji nakon nastupa sa bivšim bendom na EXIT-u 2006., bilo je jasno da je Dom omladine sa kapacitetom od 500 ljudi jedinstvena prilika da ga slušamo u klupskoj atmosferi. Karte su rasprodate u naredne dve nedelje, i nas nekoliko stotina najažurnijih ili najsrećnijih smo mogli mirne glave da čekamo april.
Pre koncerta na platou Doma omladine sam posmatrao ljude koji su dolazili i shvatio da smo moji vršnjaci i ja u kasnim dvadesetim, ranim tridesetim godinama bili među najmlađima. Većinski, došli su ljudi koji i sada mogu da me nazovu „klincem“, da kažu da su slušali HIM dok sam bio u pelanama i da nemam nikakav kontra-argument.
Kako uvek ispoštujem predgrupu, nisam se pokajao zbog ranijeg ulaska u polovično napunjen prostor i nastup engleskog benda Zetra čiji bi zvuk mogao da se opiše kao hibrid sint-pop bendova kao što su Depeche Mode i A-ha i gotik rok i metal klasika kao što su The Sisters Of Mercy i Fields Of The Nephilim. Iako su izgledali kao skandinavski blek metal bend sa corpse paint-om i crnim odorama, ovaj dvojac je za svojih pola sata izveo unikatan spoj klavijatura i distorzija, i sudeći po našem oduševljenju u publici, definitvno stekao nove obožavatelje u Srbiji. U odnosu na nove bendove koji recikliraju i zvuk i imidž prošlih vremena, Zetra je pravo osveženje u svakom smislu i definitivno imaju potencijala za još veće uspehe.
Prostor se polako popunjavao i sklanjanjem opreme Zetre, znali smo da glavni deo večeri počinje gašenjem svetla sa jasno svetlećim heartagram-om. Nakon članova benda, na binu je izašao VV, praćen ovacijama. Od samog početka koncerta, primetilo se da je bio odlično raspoložen i da mu je prijala svirka u omanjem klubu u odnosu na koncerte na solo turneji sa po najmanje 1000 posetilaca. Ne bih da zvučim kao opsesivni obožavalac sa tetovažom HIM-a koji godinama gleda njegove koncerte na internetu i intervjuiše bivše članove benda iako možda i jesam, ali retko kada sam ga video onoliko srećnog i ležernog.
 |
| foto: Marko Marjanović |
U odnosu na stare agresivnije i brže pesme, nov, sporiji, pretežno organski orijentisani repertoar na koji je reagovala neka trećina nas je bio podsetnik da, iako je HIM možda kreativno iscrpljen, on definitivno ima još štošta da nam kaže i pokaže. Nakon svake većini poznate poznate pesme, slušali smo Echolocate your love, The Foreverlost, Salute the sanguine, Loveletting, Baby Lacrimarium, In Trenodia, Vertigo Eyes i numeru po kojoj je album i poneo ime.
Gledati i slušati nekog ko ti je kao adolescentu formirao muzički ukus i stil oblačenja i do danas ostao omiljeni pevač je, prosto, transdencentalno iskustvo. Objektivno, sudeći po odzivu i prijemu publike i atmosferi na koncertu, VV-a možemo ponovo da očekujemo u našoj zemlji u budućnosti.
Ilija Najdanović