RAIN DELAY, KRYN, WOLFRAM
22. MAJ 2015.
KLUB QUARTER, NOVI SAD
 

Sinoćna svirka dokazala je da stvari na lokalnoj i regionalnoj muzičkoj sceni uopšte ne stagniraju, što je u poslednjem periodu postalo ustaljeno a pogrešno mišljenje. Sva tri benda pružila su svoj maksimum, a svaki je posebno realizovan na svakom bendu svojstven način.

Svirka je počela sa skoro satom kašnjenja. Gosti iz Rijeke, bend  Kryn (sa kojima smo i razgovarali pre par dana), stigli su tek nešto pre deset časova, pa su bili u trci sa vremenom, a tonska proba je bila neophodna. Negde oko deset, iz kluba su se začuli rifovi pesme „Reminder“ kojom su na brzinu naštimali sve. Publika je puštena unutra, ali je posećenost na početku bila relativno slaba.

Nakon još malo čekanja, svirku je započeo beogradski bend Rain Delay, koji me je zaista iznenadio neobičnim zvukom. Stil im varira od klasičnog metala, vokal često priziva death metal motive, a povremeno podseća na vokale Stone Sour-a. Gitare prolaze kroz sve muzičke stilove i pravce od pre tridesetak godina pa do danas. Bend je predstavio svoj album „Of Blood-Red and Gold“ i mogu reći da su dosta slabo bili prihvaćeni. Na gitaristin poziv da se u publici namesti mosh pit odgovorio je samo jedan momak sa dva-tri skoka u mestu. Zvuk je bio pomalo neizbalansiran, do čega je verovatno došlo zbog kašnjenja tonske, pa su činele zvučale praskavo, doboša nije bilo, a bass gitara je povremeno ubijala, dok su gitare bile sasvim solidno čujne. Bez obzira na tehnički propust, publika je imala priliku da posluša zaista kreativan i zanimljiv bend, dobre pesme koje nemaju ni trunku dosade i teraju te da im slutiš nastavak jer su neobično aranžirane i komponovane. U par pesama pridružio im se i ženski vokal koji je vrlo lako pokazao odlične sposobnosti i po mom mišljenju bacio u zapećak mnoge pevače bendova koje sam uživo slušao.

Kryn se relativno brzo postavio, i ludnica je mogla da počne. Došao sam prevashodno radi njih. Album sam čuo pre nešto više od pola godine, tako da mogu sebično reći da sam u publici bio jedan od nekolicine boljih poznavalaca stvaralaštva ovog benda. Predstavili su svoj prvenac „Scars remind me“ o kome smo skoro pisali. Već u prvoj pesmi čule su se sitne bubnjarske greške, pa se moja sumnja ubrzo i potvrdila – bubnjar je imao zamenu, a zamena je (opet) u knap periodu morala da poskida sve pesme, koje ni malo nisu naivne i lagane. Već kroz prvu pesmu su potvrdili da su zaista kvalitetan i jak bend, jer je ona zvučala identično kao na snimku. Zapravo, sve je zvučalo mnogo bolje uživo, kada nema one uštogljenosti i zategnutosti koja se javlja u studijskim snimcima uopšteno, a nestaje u živom i opuštenom sviranju. Prošetali su kroz album malo drugačijim redosledom, a publika je povremeno uspela da „ubode“ koju reč, ali bilo je i srećnika koji su tekstove znali i sve mogli da isprate. Zvuk je bio znatno bolji nego kod prvog benda, i bio je isto kvalitetan i jasan u prvom redu kao i kod izlaza iz kluba. Gitare su bile tako jasno izražene, da je svaki ton podsećao na zvuk oštrenja noža, svaki je bio ogoljen, jasan, odsečan i jak. U odnosu na prethodnike, bass je negde potonuo i nije bio previše čujan, tek bi se povremeno javio i onda opet nestao. Velika pohvala ide za idealno reprodukovanje pojedinih gitarskih efekata i ukrasa, koji zvuče apsolutno identično kao na snimcima. Još veća pohvala ide pevaču Karlu, koji je u nekim pesmama sam sebi pevao pomoćne vokale. Kad smo kod vokala, ovo je jedan od onih koji razbija sve pred sobom. Bez imalo muke kreće se kroz svaki spektar, od melodičnog i prijatnog pevanja, do nerazgovetnog i besnog growl-a. U toj vrlo napetoj i energičnoj svirci, pevač je samo u jednom trenutku izostavio stih da bi došao do daha, i to je bio jedini njegov odmor.
Odsvirali su i poznatu pesmu „Hurt“ (NIN, zatim obradio Johnny Cash), i publici tu ide dodatni minus jer je opet retko ko znao tekst, a sam pevač je pokušao da stavi akcenat na publiku i zajedničko pevanje. Ne treba niko da bude enciklopedija tekstova, ali kada je u pitanju relativno poznata i rasprostranjena pesma, koju su mnogi obradili u različitim manirima, malo je za zamerku ne znati je.

Iskreno, nisam očekivao ovoliko energičnu i moćnu svirku od njih. Prvu pesmu su izveli malo usporeno i to me je navelo na pogrešno mišljenje. Smatram da je ovo bend koji reprezentativno može da predstavlja opšti muzički pravac koji se krsti kao metal, jer sadrže apsolutno sve, a to zvuči savršeno usklađeno i na snimku i uživo.

Nakon njih, svirku je zatvorio novosadski Wolfram. Takođe su predstavili svoj album prvenac, ali zbog pomerenog početka svirke, nisu imali dovoljno vremena da izvedu celokupan album, pa su odsvirali svega par pesama. Bez obzira, zvučali su vrlo dobro, a moglo se primetiti da su pesmama neznatno spustili tempo, što je dalo jednu zanimljivu notu i malo mračniji prizvuk.

Ovaj trosatni haos se završio bez žrtava, ali bilo je mnogo povređenih i zaraženih novim zvukovima. Tri odlična benda predstavila su svoje albume, neki albumi još nisu stasali, neku su uveliko prohodali, ali je sve u zbiru zvučalo zaista neprikosnoveno. Zamerka pada na zvuk koji nije bio idealan, ali podnošljiv, a ostalo su sve maksimalno pozitivne pohvale. Ako ste bili skeptični po pitanju bilo kog od bendova, iskrena preporuka je da ih što pre preslušate.

Tihomir Škara