Takeover – part zwei, u epizodi “kako prevazići tehničke probleme”
Helly Cherry
Drugi deo Takeover festival protekao je u znaku malo žešćeg zvuka, tačnije (a to niko na svirci nije provalio, hahaha), sva tri benda imaju po tri člana. Ovoga puta u goste su nam došli Brigand iz Pančeva, Nebo je crveno iz Subotice. Kao lokalna podrska – Nišlije Plastic Sunday.
Celo veče nisam mogao da odolim utisku da je ovaj deo festivala ostao malo zapostavljen u odnosu na onaj prvi. Iako je u jednom trenutku bio tu otprilike sličan broj ljudi, nekako mi se činilo da je publika bila malo manje oduševljenja onime što im je predstavljeno, što mi, pak, sa muzičarske strane, ne ide baš u glavu, ali kako je – tako je. Možda je i činjenica da je bila nedelja uticala na taj utisak mrtvila. Verovatno jeste.
Za početak, Nebo je crveno. Momci bili blizu, u Soko Banji, u subotu, pa naleteli da otpraše. Šta reći, trojka iz Subotice koja je tu samo da bi vam istopila mozak distorzijom! Karakterističan vokal, ne preterano školski tačan, ali to u njihovom slučaju baš tako i treba. Još kada u obzir uzmemo i tekstove, postaje jasan određeni koncept u svemu tome, i celokupni zvuk benda odlično predstavlja emocije koje momci žele da prenesu. I naravno, uvek kada su bendovi od po tri člana u pitanju, značaj bas gitare dolazi do izražaja, i tako je bilo i sada. Vrlo zategnuto i ritmički tačno, jer se tu postiže energija, a ovaj bend je sirova energija!
Drugi po redu – Brigand. Činilo se da je ovaj bend publici u Nišu već dobro poznat. To je delimično bilo tako zbog toga što su se na repertoaru našle i pesme Veliborovog starog benda Jewy Sabatay. Zvuk ova dva benda se zapravo i ne razlikuje mnogo, tako da ništa tokom svirke nije iskakalo kao nešto van koncepta, ili nešto od pre 10ak godina. To samo znači da je kontinuitet u zvuku koji uspeva već desetak i kusur godina nešto čega se treba držati i na dalje. Na žalost, negde od sredine koncerta počeli su problemi sa strujom, koji su doveli do toga da ne čujemo par pesama, maker ne u celosti. Okean sreće je jedna od njih, što je posebno šteta jer je dosta ljudi čekalo da čuje tu pesmu, a eto, nisu imali prilike. No, ubrzo je krenuo Metak s mojim imenom, i sve je bilo zaboravljeno! Na kraju, naravno, grunge himna Srbije – Nevena. Sve u svemu, strava koncert. Pritom moramo imati na umu da je zaista teško proizvesti onakve “zidove” zvuka kada vas je samo trojica na bini, i to je svakako za respekt.
Zadnji su svirali Plastic Sunday, koji su nam predstavili material sa novog albuma, koji je, kako sam upućen takoreći, ako ne i skroz – gotov. Oseća se mala promena u zvuku, ako je sudeći po ovoj svirci. Znatno više energije nego u ranijim kompozicijama, koja će, prvenstveno njihovoj niškoj publici sigurno doći kao osveženje, i sigurno im steći još neki broj fanova u svom rodnom gradu, gde, izgleda, nisu imali puno podrške publike do sada. Što je opet nelogično, uzevši u obzih opšti uspeh benda. U svakom slučaju, drago mi je da vidim da je Plastic Sunday bend koji dozvoljava sebi mesta za “disanje” i od toga ne zazire, što ne možemo reći za puno bendova, što poznatih – što lokalnih.
Iako mi se, kao što rekoh, celo veče činilo poprilično mirnim, glavni utisak je da je ova svirka uspela, kao i da su se bendovi predstavili na jedan odličan način, i tako sebi osigurali neke nove posetioce u nekim potencijalnim daljim svirkama u ovom gradu.
txt: Luka Radulović
foto: Nikola Vasić
Celo veče nisam mogao da odolim utisku da je ovaj deo festivala ostao malo zapostavljen u odnosu na onaj prvi. Iako je u jednom trenutku bio tu otprilike sličan broj ljudi, nekako mi se činilo da je publika bila malo manje oduševljenja onime što im je predstavljeno, što mi, pak, sa muzičarske strane, ne ide baš u glavu, ali kako je – tako je. Možda je i činjenica da je bila nedelja uticala na taj utisak mrtvila. Verovatno jeste.
Za početak, Nebo je crveno. Momci bili blizu, u Soko Banji, u subotu, pa naleteli da otpraše. Šta reći, trojka iz Subotice koja je tu samo da bi vam istopila mozak distorzijom! Karakterističan vokal, ne preterano školski tačan, ali to u njihovom slučaju baš tako i treba. Još kada u obzir uzmemo i tekstove, postaje jasan određeni koncept u svemu tome, i celokupni zvuk benda odlično predstavlja emocije koje momci žele da prenesu. I naravno, uvek kada su bendovi od po tri člana u pitanju, značaj bas gitare dolazi do izražaja, i tako je bilo i sada. Vrlo zategnuto i ritmički tačno, jer se tu postiže energija, a ovaj bend je sirova energija!
Drugi po redu – Brigand. Činilo se da je ovaj bend publici u Nišu već dobro poznat. To je delimično bilo tako zbog toga što su se na repertoaru našle i pesme Veliborovog starog benda Jewy Sabatay. Zvuk ova dva benda se zapravo i ne razlikuje mnogo, tako da ništa tokom svirke nije iskakalo kao nešto van koncepta, ili nešto od pre 10ak godina. To samo znači da je kontinuitet u zvuku koji uspeva već desetak i kusur godina nešto čega se treba držati i na dalje. Na žalost, negde od sredine koncerta počeli su problemi sa strujom, koji su doveli do toga da ne čujemo par pesama, maker ne u celosti. Okean sreće je jedna od njih, što je posebno šteta jer je dosta ljudi čekalo da čuje tu pesmu, a eto, nisu imali prilike. No, ubrzo je krenuo Metak s mojim imenom, i sve je bilo zaboravljeno! Na kraju, naravno, grunge himna Srbije – Nevena. Sve u svemu, strava koncert. Pritom moramo imati na umu da je zaista teško proizvesti onakve “zidove” zvuka kada vas je samo trojica na bini, i to je svakako za respekt.
Zadnji su svirali Plastic Sunday, koji su nam predstavili material sa novog albuma, koji je, kako sam upućen takoreći, ako ne i skroz – gotov. Oseća se mala promena u zvuku, ako je sudeći po ovoj svirci. Znatno više energije nego u ranijim kompozicijama, koja će, prvenstveno njihovoj niškoj publici sigurno doći kao osveženje, i sigurno im steći još neki broj fanova u svom rodnom gradu, gde, izgleda, nisu imali puno podrške publike do sada. Što je opet nelogično, uzevši u obzih opšti uspeh benda. U svakom slučaju, drago mi je da vidim da je Plastic Sunday bend koji dozvoljava sebi mesta za “disanje” i od toga ne zazire, što ne možemo reći za puno bendova, što poznatih – što lokalnih.
Iako mi se, kao što rekoh, celo veče činilo poprilično mirnim, glavni utisak je da je ova svirka uspela, kao i da su se bendovi predstavili na jedan odličan način, i tako sebi osigurali neke nove posetioce u nekim potencijalnim daljim svirkama u ovom gradu.
txt: Luka Radulović
foto: Nikola Vasić