NULA: Bend postaje više nalik bratstvu, porodici | INTERVJU
Helly Cherry
Sa Nulom je bila ljubav na prvo slušanje. Kada sam pre pet godine naleteo na spot „Silazak u prah“ sa njihovog prvog EP izdanja pod nazivom „Kenoma“, sastav Nula je odmah postao jedan od mojih omiljenih domaćih bendova. Kombinacija fenomenalne animacije, masivnih rifova, odličnog vokala sa kvalitetnim tekstovima na srpskom učinila je da potpuno odlepim za bendom, sa pomešanim osećanjima dvostruke neverice – da ovakav bend postoji kod nas i da tako malo ljudi za njih zna, čak i među onima koji intenzivno prate dešavanja na sceni. Drugi video singl sa pomenutog EP izdanja „Trošenje tela“ samo me je zakucao u uverenju da je Nula nešto najbolje što je izmilelo iz srpskog andergraunda unazad pitaj-boga-koliko. Nikada neću zaboraviti svoju reakciju i oduševljenje kad sam u spotu video kadrove iz „Posednutosti“ Žulavskog i Kadijevićevog „Štićenika“... jednostavno ovi momci su tada pogodili sve moje fetiše i kada je u pitanju muzika i kada je u pitanju kinematografija, poput nekog starog prijatelja koji te dobro poznaje i zna tačno voliš.
Pet godina kasnije pred nama je album prvenac pod nazivom „So zemlje“, a Nula počinje da doživljava svoj momenat i pozicionira se kao najjautentičniji sludge metal sastav sa ovih prostora, što je sve povod za razgovor koji sledi.
Helly Cherry: Prvo pitanje, album „So zemlje“ je konačno vani. Kako se sada osećate kada „stavite tačku” na neki svoj rad? Osećate li olakšanje, ili vam žao što ste završili nešto, za šta ste se vezali u toku stvaranja?
Vićić: Ima tu i olakšanja, i uzbuđenja/iščekivanja reakcija okoline, čak i pomalo nervoze. Žaljenju zasigurno nema mesta. Jedno veoma bitno, veoma dugo, iscrpljujuće ali i terapeutsko poglavlje je zatvoreno i vreme je da se nastavi dalje, da se ponovo kopa i čeprka, ide daljeu kreativnom, stilskom, tehničkom i svakom drugom smislu. Da senailazi na nove izazove, i da se oni prevazilaze. A njih barem ima napretek. Vremenom kao da se sve više nagomilavaju. Za nas sve ovo i jeste neka vrsta grupne terapije za svačiji individualni rast, u koju, razmenom sticajem okolnosti veoma intenzivnih emocija, pokušavamo da uključimo i publiku, kako dok sluša snimljeni materijal kod kuće, tako i kad saučestvuje u njemu, uživo, na svirkama.
Milanje: Ne, nema tačke. Stvaranje muzike je proces. To sto je album završen i "out" ne znači da je sa njim gotovo, barem ne za mene, biće relevantan i za 10 godina, biće nešto na sta ću se uvek osvrtati i porediti dalje muzičko stvaralaštvo.
Sarić: Ni jedno, ni drugo – ono što je bitno je da smo uspeli da izguramo celu ideju onako kako je zamišljena i to je to. Kao što se So zemlje nadovezuje na Kenomu, tako će i sledeće izdanje biti prirodni nastavak ovog albuma.
Helly Cherry: Šta je za vas bila najiscrpljujuća stvar kod pravljenja ovog albuma a šta vas je najviše motivisalo?
Vićić: To što je bogami trajalo, ipak izvan simbioze zvane NULA svako od nas ima barem još po jedan život, a baš u ovom periodu se svakome svašta dešavalo u njima, ono, neke prilično osnovne egzistencijalne stvari – brakovi, razvodi, deca, poslovi, bolesti, prisiljenost na učešće u masovnoj histeriji i tako to. Odužilo se, jebiga, ali verovatno su zbog toga pesme i dobile svoj, za nas zadovoljavajući, stvarni, konačni oblik, onaj u kome je svako od nas imao osećaj da ništa ne bi ni dodao, ni oduzeo.
Milanje: Dodatna motivacija mi nikada nije bila potrebna, prisutna je od kako pamtim sebe. Najviše iscrpljujuća stvar - Sve što nema veze sa muzikom, traženje izdavačke kuće, marketing, novine, postovi, izrada diskova i kaseta, slanje, plakati... Znam da je nemoguće ali ja bih ipak nekako, ako može, samo da stvaram, snimam i sviram, ostalo me izluđuje.
Sarić: Ako pričamo o samom procesu stvaranja i snimanja albuma, bukvalno mi ništa ne pada teško. Od početnog džemovanja do samog rada u studiju nema lepše rabote tako da dodatna motivacija uopšte nije potrebna.
Helly Cherry: Imajući u vidu da je album nastajao u periodu od nekoliko godina i da ste se privatno menjali, koliko su se same pesme menjale, da li su neke „otpale“ i ustupile mesto drugim numerama?
Vićić: Od svih novih pesama koje smo napravili i svirali od izlaska EP-ja „Kenoma“ 2017. sve osim jedne su završile na albumu, a i ona je snimljena, tutnuta u štek i čeka svoj trenutak, tako da ništa nije skroz „otpalo“. Da su se menjale – jesu, ali u nijansama, „kosturi“ svih pesama ostali su praktično isti od trenutka kad su nastale. Najviše se radilo na aranžmanima, dinamici, nalaženju adekvatnih odnosa između segmenata, adekvatnih ritmičkih rešenja, na promenama tempa i sl. U principu, pesme su u pravom smislu reči sazrevale kako je vreme prolazilo, tako da je na kraju zapravo ispalo dobro što je prošlo toliko vremena od prošlog izdanja – jednostavno, sve je leglo na svoje mesto. Druga stvar – promene u postavi, ma koliko bolne bile (jer, smem slobodno da kažem, ovakav pristup zajedničkom stvaranju uklanja suvi profesionalizam iz jednačine – bend postaje više nalik bratstvu, porodici, jer nikako drugačije ne bi ni mogao da preživi svirajući ovakvu muziku, pod ovakvim okolnostima, ovde gde smo) učinile su da srž ojača i da preostali članovi, kao i oni koji su napustili bend ili su mu se u međuvremenu pridružili, nastave da rastu kao ljudi. Da se ne lažemo, ljudima se menjaju prioriteti u životu, svako ima pravo na svoje izbore i zbog njih snosi posledice, svi koji su u bendu tu su svojevoljno, iz vere i ljubavi prema zajedničkoj stvari – osnova svakog zdravog odnosa, pa i unutar benda, jeste razumevanje i komunikacija. Prijateljstva su ostala, samo je jedna zajednička aktivnost nestala, a što se tiče trenutne postave – sudbinski ili prirodnom selekcijom, u svoje ime mogu reći da je sve ispalo optimalno i po bend i po svakog člana ponaosob, drugim rečima, onako banalno govoreći – jači smo nego ikada dosada. Nadamo se da se to i čuje u zajedničkom trudu pod nazivom „So Zemlje“.
Milanje: Ja sam upao kasnije tako da je za mene sve bilo novo. Drago mi je da sam uspeo da lupim svoj pečat i obogatim već bogato, genijalno umetničko delo.
Sarić: Kao što Vićić reče gore, sama srž pesama se nije mnogo menjala. Međutim, mnogo truda i vremena je utrošeno na „štelovanje“ aranžmana što se možda ne da primetiti na prvu loptu, ali može da ima ogroman uticaj na to kako pesma deluje na slušaoca. Menjanje nas samih kroz vreme samo obogaćuje ovaj proces.
Helly Cherry: Obzirom da se pesme bave egzistencijalnim i univerzalnim pitanjima, da album svoj vrhunac doživljava upravo na kraju u numeri „Seme“, može li se „So zemlje“ smatrati konceptualnim izdanjem?
Vićić: Na neki način zapravo i može, ali samo u smislu naknadne konceptualizacije, kako mi to zovemo. Evo na šta konkretno mislim (da želim da mistifikujem stvari verovatno bih ovo zadržao u tajnosti i ložio vas kako je sve vešto promišljeno unapred): sve do početka potrage za izdavačem ove pesme nisu imale čak ni nazive koje sada nose. To jest, imali smo nekakve interne „nadimke“ za svaku ponaosob. Redosled je takođe utvrđen tada, pred sam izlazak. To što zovemo „naknadna konceptualizacija“ je nekakav pokušaj nas samih da shvatimo šta sve ovo u stvari predstavlja, šta period života u kome je ovo izašlo iz nas za svakog od nas zasebno i za sve zajednoznači, postoji li nekakva ideja koja makar nesvesno objedinjuje sve kompozicije i ako da – koja je, ili makar, ako ne postoji, na šta nas one asociraju uzete kao celina? Osnovna ideja za vizualno rešenje albuma je već bila tu, pa je i to pomoglo, povezivanje slika i zvukova je pokrenulo nekakav asocijativni niz. I tako smo mozgali i mozgali i smislili čitavu priču koja vam je sada servirana za što prijatniju konzumaciju. U startu – tu su gruvovi, rifovi, tekstovi, nekakav redosled njihovog zajedničkog smenjivanja, dopunjavanja, dijaloga, i to je sve. Tek na kraju – objedinjujuća misao.
Milanje: Da i ne. Trudim se da svaka pesma pa i album kao celina imaju neku ličnu crtu koja je samo u mojoj glavi. Cenim da sam doživljaj muzike treba da bude lična, nenametnuta stvar. Ko ima pravo da ti kaže: „Ej, ovaj album predstavlja to i to i treba tako i tako da ga shvatiš“?
Sarić: Ne bih rekao da je ovo konceptualan album, jer se ne vezuje za jasno određenu priču, ali dobro je ako ga ljudi tako doživljavaju jer to znači da je dobro uobličena celina.
Helly Cherry: Ne samo što pevate na srpskom (što i jeste i nije egzotika) već koristite i ćirilicu kojom su ispisani nazivi pesama. Primer ste toga da ni jezik ni pismo ne moraju biti barijera za izdavanje jer iza albuma stoje izdavači van Srbije. Pošto ovo baš i nije praksa, zašto ste se odlučili za ovaj potez?
Vićić: Od samog početka, svima u bendu je to jednostavno delovalo najprirodnije i ispravno. Prvi tekstovi napisani su na srpskom, jer nam je valjda nekako i bilo normalno da ako želimo najadekvatnije da se izrazimo koristimo svoj maternji jezik. Onda je nekako logično bilo i da logo bude na ćirilici (govorim šta se dešavalo još kad je bend počinjao, 2013-14). Sve je bilo veoma spontano, zapravo, ne sećam se da smo nešto previše razmišljali ili većali o svemu tome. Tu nije postojala nekakva „velika ideja“, ili ne daj bože ideologija, od svih tih sranja se trudimo da se držimo što je dalje moguće. Posle smo skontali da je i zgodno što je logo na ćirillici, da bi nas ljudi lakše razlikovali (barem pri prvom susretu) odstarog hardkorpank benda iz Šibenika. A i svidela nam se ta monumentalnost reči NULA na ćirilici, išla je dobro uz mermernu masivnost koju smo pokušavali da postignemo u samom zvuku.
Sarić: Nema tu neke filozofije, smatram da bilo koji bend zvuči duplo originalnije i interesantnije ako peva na svom jeziku ma odakle on bio.
Miloške: Da bi vokalno izvođenje bilo stoprocentno, svaka pesma mora da se iznova doživi, svaka reč i rečenica moraju imati svoje mesto i značenje, a najprirodnije je to iskazati na maternjem srpskom jeziku. Na taj način svaka emocija dobija dodatnu težinu i svrhu.
Helly Cherry: Milan Vićić, gitarista vašeg benda, dobio je prošle godine nagradu Stražilovo za najbolje pesničke knjige objavljene u Brankovom kolu i uopšte radi se čoveku koji je ozbiljan književni delatnik, prevodilac itd. Taj književni dar se oseti i u tekstovima Nule. Mislite li da priznanja tog tipa mogu da utiču na prepoznatljivost i veću vidljivost onoga što Nula radi, odnosno obratno – da književno delo Milana Vićića postane vidljivije zahvaljujući bendu?
Milanje: Bez Vićića nema ni Nule a bez književnosti nema Vićića kakvog znamo tako da...
Sarić: Naravno, muzika i poezija su ionako dve strane iste medalje.
Miloške: Slažem se.
Helly Cherry: CD je izdao Via Nocturna a posebno i neobično pakovanu kasetu (koja je već rasprodata) Three Moon Records. Kako ste došli u kontakt sa njima i šta mislite da je presudilo da ulože u vas?
Vićić: Još neposredno posle izlaska „Kenome“, s vremena na vreme su nam se javljali poštovaoci našeg zvuka ni manje ni više nego upravo iz Poljske. Ni sami nismo sigurni kako se tamo, makar u veoma, veoma dubokom andergraundu pročulo za NULU, ali bilo je očigledno da postoji nekakva mini-baza ljubitelja naših stvari (možda je prividna nepredvidljivost svevidećeg algoritma prosto bacila svoju mađiju).
Otud nije ni čudo što je među mnogim izdavačkim kućama koje smo kontaktirali povodom novog izdanja upravo poljska Via Nocturna uletela sa najboljom ponudom za objavljivanje albuma na CD-u, i malo je reći da su pregovori tekli sasvim glatko i završeni tako da su obe strane bile i više nego zadovoljne. Ovo je još jednom potvrdilo ono što si i sam spomenuo u prethodnom pitanju, a u šta i sami neskromno verujemo – ko ume da prepozna ono što sam smatra kvalitetnim materijalom ne mari za spoljašnju formu, tj. ne obraća pažnju da za njihovo tržište „strani“ jezik, pismo, logo ili bilo šta drugo mogu predstavljati prepreku – naprotiv, kao i u slučaju saradnje sa Džonom iz Black Bow recordsa, koji je digitalno izdao „Kenomu“, takva osoba posmatra sve to kao plus, neku vrstu „egzotike“ koja čak možda može privući potencijalnog slušaoca, prvo preko omota, a kasnije i kroz tekstove, pa, ako početna zaintrigiranost dotle dođe, možda i neočekivano inspirativni saund koji potiče sa, za zapadnog slušaoca barem, možda (stereotipno gledano) lo-fi auralnog prostora kakav je Balkan. A možda u toj skrajnutosti, nepoznanici i leži gorepomenuta egzotika.
Three Moons Records je takođe bio jedan u nizu potencijalnih izdavača kojima smo ponudili svoj novi materijal sa ciljem objavljivanja albuma u kasetnom formatu, a u čijem katalogu nas je bukvalno oduvao kvalitet i unikatnost dizajna svakog kasetnog izdanja ponaosob, kao i očigledan napor i ljubav prema sadržaju uložen u svaki od plejade „hedova“ sa Maciejevog rostera (meni je odmah zapalo za oko da je Three Moons radio ultra deluxe kasetno izdanje jednog od najinteresantnijh metal udarnika današnjice, žanrovski neodredivog entiteta neizrecive snage pod nazivom HEXIS – možda je neko od čitalaca čuo za njih, u slučaju da nije – propušta izuzetno sonično iskustvo). Malo je reći da smo bili počastvovani kada nam se „čovek lično“, mozak operacije u Three Moons records, Maciej Senkovski, javio mejlom, sa iskrenim rečima hvale za naše izdanje i nudeći saradnju. Dogovor je ubrzo postignut, mi smo mu obezbedili vizualni materijal za dizajn kasete, a kada su prve skice onoga što je od njega napravio stigle – bili smo oduvani i po drugi put! Početni tiraž je, upravo zbog ekskluzivnosti i troškova proizvodnje bio izuzetno ograničen i brzo rasprodat, ali je vrlo verovatno da će još jedna pošiljka iz Poljske uskoro stići u Srbiju zbog velike potražnje. Želimo da i ovim putem pošaljemo jedan veliki šautaut Macieku, „kralju analogije“ – to je titula koju smo mu dodelili, a on ju je, premda skromno, ipak drage volje prihvatio.
Cheers, Maciek, you beautiful beast!!!
Helly Cherry: I, Geenger Records stoji iza vas u smislu digitalne distribucija pa, da li se i tu možda planira neko „parče plastike” obzirom da su oni i izdali vaš split vinil sa IFTC?
Vićić: Danijela iz Geengera poznajemo još iz vremena odlične saradnje na splitu sa In From The Cold, pa nam je on bio logičan prvi izbor za „guranje“ albuma u regionu – i u tome se nismo nimalo prevarili. Priča o vinilnom izdanju „Soli Zemlje“ bila je početna ideja i, kao takva, i dalje visi u vazduhu, ali trenutno, zbog čitavog niza komplikacija, čeka bolje dane. Bez obzira na to, Danijel nam je pružio ogromnu pomoć oko digitalne distribucije albuma na praktično svim striming platformama (Deezer, Spotify, iTunes, Bandcamp i gomili drugih), time nam omogućivši prisustvo na „savremenijim“ muzičkim medijumima, tj. u sajberprostoru, što je učinilo album dostupnim bukvalno svuda i u svakom trenutku svakome ko ima internet – što uopšte nije mala stvar. Trenutno sa Geengerom kujemo planove o osvajanju regionalne scene, što bi nam verovatno bili neuporedivo teže uraditi DIY, kao do sada, bez njegove pomoći. Jedan veliki šautaut i za Danijela Sikoru, verovatno najvećeg entuzijastu i promotera bendova sličnog žanrovskog usmerenja na ovim prostorima! Naklon do poda!
Sarić: Ako bude interesovanja od strane publike u nekoj većoj meri, zašto da ne?
Helly Cherry: U roku od mesec dana imali ste, može se reći, dve koncertne promocije, jedna nezvanična pred sam izlazak albuma i jedna zvanična, početkom jula meseca. Kako su protekla oba događaja i jeste li zadovoljni?
Vićić: Prvu svirku, u okviru festivala „PRIŠEST“ u organizaciji Underground Svirki Srbije, svesno smo zamislili kao neku vrstu generalne probe i opipavanja pulsa pred zvaničnu beogradsku promociju mesec dana kasnije, a ono što smo doživeli nadmašilo je sva očekivanja. Iako smo upali kao jedini „sporaći“ na blek metal festivalu, posle same svirke, ove prividne podele su izbledele – nešto smo očigledno prevideli. Zaboravili smo ono najvažnije – da delimo isti duh. Iskreno nas je dirnula reakcija publike posle toliko duge koncertne pauze i toliko proteklog vremena od prethodnog izdanja, pa još bez zvanične najave da će se na svirci izvoditi isključivo novi materijal – dočekala nas je naša „četa mala, ali odabrana“, lica koja godinama nismo videli, ljudi koji prate naš rad gotovo od samog početka, „tvrdo jezgro“, „oni naši“, ali i još neko. Sem njih, oduševilo nas je, s druge strane, prisustvo pretežno mlađe, blekerske publike, koje nam je ulilo istinsku nadu u preporod polumrtve, podeljene i učmale srpske metal scene i vratilo nam onaj stari osećaj, kao kada smo, pre već deceniju i po i više, mi bili ti koji smo na „random“ metal svirkama otkrivali bendove koji su na nas ostavljali duboke utiske (to se moglo pročitati sa lica armije mladih blekera u trenucima kada se oznojena kosa nekako odlepi od očiju i kroz dim, u pauzi od hedbenga vidiš krupne oči i zgrčene face novih slušalaca kako stoje kao na liturgiji, najveći kompliment koji jedan muzičar može da dobije). Oni su učinili da opet poverujemo u neuništivost tog opšteg duha, u pripadnost andergraundu, subkulturnom plemenu u kome zajednička ljubav prema teškom zvuku i emotivnom izrazu nadilazi sve generacijske, žanrovske i druge razlike. Slava im svima!
„Zvanična“ promocija protekla je u sličnom duhu. S druge strane, konačno smo ispoštovali prisutne onim što se već dugo čekalo – novim band merch-om, tj. majicama sa motivima Kenome i Soli Zemlje, konačno pristiglim diskovima Via Nocturne, poslednjim preostalim primercima Kenoma diskova i IFTC/NULA splita. Bio je i par poslastica za Nula sladokusce – sem novog albuma u celini, odsvirane su i neke stare numere još iz demo faze, specijalno ponovo spremljene za tu priliku, kao i ona već pomenuta, „uštekana“, čisto kao degustacija onoga što dolazi.
Sve u svemu, oba koncerta bili su izuzetna iskustva kojima smo i više nego zadovoljni, a nadasve ispunjeni dubokim poštovanjem, ljubavlju i osećajem skrušenosti pred ljudima koji nas prate i podržavaju već skoro dvocifren broj godina.
Milanje: Da, svirke su uvek vrh pogotovo ako prvenstveno sviraš za sebe, provod je zagarantovan a to sto se svidelo i publici je samo plus. Sve sto se desilo i sto se dešava oko ovog albuma je daleko prevazišlo moja očekivanja tako da, mogu samo da kažem da sam prezadovoljan.
Sarić: Iznad svih očekivanja, koliko vidim scena je prilično živnula u poslednjih godinu dana što me jako raduje.
Helly Cherry: Možete li uporediti osećaj i sve ostalo na vašoj prvoj i poslednjoj svirci? Kako vi vidite sebe, koliko ste se promenili?
Vićić: Pamćenje je krhko, ali ne bih rekao da se taj dubinski drajv, onaj osećaj ZAŠTO uopšte sve ovo radim/o, loženje, nazovi to kako hoćeš – ne verujem da se sve to promenilo ič. Ovo ostalo su manje više tehnikalije. Malo više znamo, malo bolju opremu imamo, poznajemo se bolje međusobno i „srasli smo“. Opet, onaj osećaj kad te gruv zarobi i radi s tobom šta mu je volja je podjednako nenadjebiv i bio, i ostao.
Milanje: Od nesigurnog klinca koji tripuje kako je odsvirao i da li je nešto izneo dobro tehnički do totalne katarze koja ti na tih 45 minuta, sat vremena potpuno ugasi sve sijalice u glavi i približi osnovnim životinjskim instinktima, put je dug a putovanje još bolje.
Sarić: Ako pitaš za Nulinu prvu svirku, iskreno, ni ne sećam je se. Moja lično prva svirka je nešto drugo, pamtiću tu tremu i puls od 250 bpm do kraja života. Danas me malo smara da nameštam i rasklapam bubanj, ali van toga sve je isto kao i pre – sa istim žarom se izlazi na binu i to će ostati tako dok god fizički mogu da sviram.
Miloške: Osećaj je svaki put sve bolji, ali iskreno i fizički zahtevniji zato što je muzički performans uživo više od puke statične izvedbe.Gotta stay in shape!
Helly Cherry: Postoji li nešto što bi se u Srbiji moglo nazvati sludge scenom? Uz malopre pomenuti In from the Cold sa kojma delite ploču, koji još bend neguje zvuk blizak vama? Čini se da nema puno sličnih bendova. I kad smo kod tih tema, šta je sa publikom, koliko prati ovakve zvuke?
Vićić: Bendova pod tim nazovi „širem“ kišobranom post/doom/stoner/sludge metala, alt metala, kako god to želiš da zoveš, zapravo i ima, ali naravno, pošto su ti žanrovi svuda u svetu nekako više na margini metala kao celine – tako ih i kod nas ima manje, kontam da se iole stilski slične grupe mogu nabrojati na prste obe ruke. Ali prijatno je iznenađenje što deluje kao da broj publike raste. Kad se setim kako su ljudi reagovali tamo negde 2006/7/8, pre Nule, kad smo Sarić i ja počeli da pravimo i sviramo ovakav saund uživo i uporedim sa ovim sad – progres postoji, i mislim da ne bih pogrešio kad bih rekao da možemo da zahvalimo internetu na tome. Čak smo doživeli da isti taj post/stoner/doom/sludge kišobran postane kratak i sporadičan, ali ipak gotovo svetski trend u undergrounf metalu, rekao bih tamo oko 2013-15, što je bilo onako… Lepo, ali u isto vreme malo bedak. Srbija i srpski anderground je samo mikroodraz tih kretnji u svetskom „trendingu“.
Milanje: Bendova nema, publike sasvim dovoljno. U kakvim vremenima živimo i koje se i kakve vrednosti, trendovi neguju, dobro nas i ima.
Sarić: Bendova sa izraženim sludge elementima i nema osim nas i IFTC, ali ako uzmemo u obzir srodne žanrove kao što su doom, post, stoner itd, broj bendova nije zanemarajuć, tako da ako gledamo iz tog ugla, scena postoji i prilično je jaka „po glavi stanovnika“.
Publika tradicionalno slabije prati ove žanrove u odnosu na „standardnu“ metal svirku, ali je sve više ljudi koje interesuje ovaj zvuk. Svakako, danas je mnooogo bolja situacija nego kada smo mi kretali prvo sa slušanjem, pa onda i sviranjem ovakve muzike.
Miloške: Godinama već postoji rastuća ljubav prema ovom žanru, a i srodnom doom-u i stoner-u koji se neretko stavljaju u isti koš. In from the cold, Northern Revival, Burning Leaf, Cardinal Point, Lednik, Kobb, Madvro, Larska, Etherstone, Loud, čak i Brigand (iako je možda malo alternativniji) i nekada davno Black Smoke Train, Southern Concrete Sludge, ima nas.
Helly Cherry: Šta mislite o mogućnostima i ograničenjima stvaranja ovakvog zvuka u Srbiji? Koliko vam je ovaj ambijent ograničavajući, a koliko inspirišući?
Milanje: Ograničavajućih faktora koliko hoćeš ali, da smo rođeni negde drugde pod drugačijim okolnostima, ne bi nas ni bilo tako da, kao i sve u životu, efekat leptira.
Sarić: Sve zavisi od volje pojedinca. Kao i u svim oblastima života, Srbija te uvek ograničava i guši, ali ne treba se miriti sa tim. Ovaj brlog od zemlje možda ne možemo da promenimo, ali možemo sebe.
Vićić: Doslovno oba podjednako. Da nije septička jama i klanica, ne bi bilo rana da se leče, grmljavine da se pravi, bola da se pokriva. Znaš ono, ista ruka te i bije i hrani. Svakog to puca drugačije, ti stresovi života u ovoj rupi, svako ima drugačije odbrambene mehanizme. Mi smo se opredelili za kolektivnu sublimaciju i deljenje tog iskustva. Pa ako se neko pronađe – dobro došao, dođite na svirku pa da crtamo svoje linije bekstva zajedno, makar u vazduhu.
Miloške: Kako smo se nadali, dobro smo se udali, što kažu naši stari.
Helly Cherry: Album je vani, slede koncertne promocije pa,... postoje li konkretni planovi, dogovoreni nastupi i,... možemo li očekivati još neki spot sa albuma? Taman da ovim informacijama i porukom čitaocima završimo ovaj razgovor. Hvala vam što ste govorili za Helly Cherry.
Milanje: Biće nastupa, biće spotova (ne sa ovog albuma), ne poručujem nikom nista, namučih se opasno dok sam ovo ispisao (smeh).
Sarić: Imamo neke nastupe u planu, ali ništa ne otkrivamo da ne izbaksuziramo. Čitaoci, idite na svirke, podržavajte svoje omiljene bendove, samo tako scena može da raste. Hvala i vama na razgovoru!
Vićić: Biće svega, pratite nas ako vam se sviđa naš dosadašnji rad, samo će vam se kasti šta vas novo čeka! Poruka – održavajte mentalnu higijenu, otpatke u kantu, oslušnite gruv u sebi i praktikujte samooslobađanje svakodnevno, na svaki način koji vama godi. Možete probati i sa pohođenjem neke naše svirke, možda vam se svidi kako mi to radimo! Živeli!!!
Miloške: Biće svega, želja za stvaralaštvom još postoji i nadam se da ćemo ispuniti sva očekivanja publike i istovremeno ostati verni samima sebi. Hvala Helly Cherry-ju na bezuslovnoj podršci koju pruža našem bendu od samih početaka!
Pet godina kasnije pred nama je album prvenac pod nazivom „So zemlje“, a Nula počinje da doživljava svoj momenat i pozicionira se kao najjautentičniji sludge metal sastav sa ovih prostora, što je sve povod za razgovor koji sledi.
 |
| foto: Strahinja Knežević |
Vićić: Ima tu i olakšanja, i uzbuđenja/iščekivanja reakcija okoline, čak i pomalo nervoze. Žaljenju zasigurno nema mesta. Jedno veoma bitno, veoma dugo, iscrpljujuće ali i terapeutsko poglavlje je zatvoreno i vreme je da se nastavi dalje, da se ponovo kopa i čeprka, ide daljeu kreativnom, stilskom, tehničkom i svakom drugom smislu. Da senailazi na nove izazove, i da se oni prevazilaze. A njih barem ima napretek. Vremenom kao da se sve više nagomilavaju. Za nas sve ovo i jeste neka vrsta grupne terapije za svačiji individualni rast, u koju, razmenom sticajem okolnosti veoma intenzivnih emocija, pokušavamo da uključimo i publiku, kako dok sluša snimljeni materijal kod kuće, tako i kad saučestvuje u njemu, uživo, na svirkama.
Milanje: Ne, nema tačke. Stvaranje muzike je proces. To sto je album završen i "out" ne znači da je sa njim gotovo, barem ne za mene, biće relevantan i za 10 godina, biće nešto na sta ću se uvek osvrtati i porediti dalje muzičko stvaralaštvo.
Sarić: Ni jedno, ni drugo – ono što je bitno je da smo uspeli da izguramo celu ideju onako kako je zamišljena i to je to. Kao što se So zemlje nadovezuje na Kenomu, tako će i sledeće izdanje biti prirodni nastavak ovog albuma.
Helly Cherry: Šta je za vas bila najiscrpljujuća stvar kod pravljenja ovog albuma a šta vas je najviše motivisalo?
Vićić: To što je bogami trajalo, ipak izvan simbioze zvane NULA svako od nas ima barem još po jedan život, a baš u ovom periodu se svakome svašta dešavalo u njima, ono, neke prilično osnovne egzistencijalne stvari – brakovi, razvodi, deca, poslovi, bolesti, prisiljenost na učešće u masovnoj histeriji i tako to. Odužilo se, jebiga, ali verovatno su zbog toga pesme i dobile svoj, za nas zadovoljavajući, stvarni, konačni oblik, onaj u kome je svako od nas imao osećaj da ništa ne bi ni dodao, ni oduzeo.
Milanje: Dodatna motivacija mi nikada nije bila potrebna, prisutna je od kako pamtim sebe. Najviše iscrpljujuća stvar - Sve što nema veze sa muzikom, traženje izdavačke kuće, marketing, novine, postovi, izrada diskova i kaseta, slanje, plakati... Znam da je nemoguće ali ja bih ipak nekako, ako može, samo da stvaram, snimam i sviram, ostalo me izluđuje.
Sarić: Ako pričamo o samom procesu stvaranja i snimanja albuma, bukvalno mi ništa ne pada teško. Od početnog džemovanja do samog rada u studiju nema lepše rabote tako da dodatna motivacija uopšte nije potrebna.
Helly Cherry: Imajući u vidu da je album nastajao u periodu od nekoliko godina i da ste se privatno menjali, koliko su se same pesme menjale, da li su neke „otpale“ i ustupile mesto drugim numerama?
Vićić: Od svih novih pesama koje smo napravili i svirali od izlaska EP-ja „Kenoma“ 2017. sve osim jedne su završile na albumu, a i ona je snimljena, tutnuta u štek i čeka svoj trenutak, tako da ništa nije skroz „otpalo“. Da su se menjale – jesu, ali u nijansama, „kosturi“ svih pesama ostali su praktično isti od trenutka kad su nastale. Najviše se radilo na aranžmanima, dinamici, nalaženju adekvatnih odnosa između segmenata, adekvatnih ritmičkih rešenja, na promenama tempa i sl. U principu, pesme su u pravom smislu reči sazrevale kako je vreme prolazilo, tako da je na kraju zapravo ispalo dobro što je prošlo toliko vremena od prošlog izdanja – jednostavno, sve je leglo na svoje mesto. Druga stvar – promene u postavi, ma koliko bolne bile (jer, smem slobodno da kažem, ovakav pristup zajedničkom stvaranju uklanja suvi profesionalizam iz jednačine – bend postaje više nalik bratstvu, porodici, jer nikako drugačije ne bi ni mogao da preživi svirajući ovakvu muziku, pod ovakvim okolnostima, ovde gde smo) učinile su da srž ojača i da preostali članovi, kao i oni koji su napustili bend ili su mu se u međuvremenu pridružili, nastave da rastu kao ljudi. Da se ne lažemo, ljudima se menjaju prioriteti u životu, svako ima pravo na svoje izbore i zbog njih snosi posledice, svi koji su u bendu tu su svojevoljno, iz vere i ljubavi prema zajedničkoj stvari – osnova svakog zdravog odnosa, pa i unutar benda, jeste razumevanje i komunikacija. Prijateljstva su ostala, samo je jedna zajednička aktivnost nestala, a što se tiče trenutne postave – sudbinski ili prirodnom selekcijom, u svoje ime mogu reći da je sve ispalo optimalno i po bend i po svakog člana ponaosob, drugim rečima, onako banalno govoreći – jači smo nego ikada dosada. Nadamo se da se to i čuje u zajedničkom trudu pod nazivom „So Zemlje“.
Milanje: Ja sam upao kasnije tako da je za mene sve bilo novo. Drago mi je da sam uspeo da lupim svoj pečat i obogatim već bogato, genijalno umetničko delo.
Sarić: Kao što Vićić reče gore, sama srž pesama se nije mnogo menjala. Međutim, mnogo truda i vremena je utrošeno na „štelovanje“ aranžmana što se možda ne da primetiti na prvu loptu, ali može da ima ogroman uticaj na to kako pesma deluje na slušaoca. Menjanje nas samih kroz vreme samo obogaćuje ovaj proces.
Helly Cherry: Obzirom da se pesme bave egzistencijalnim i univerzalnim pitanjima, da album svoj vrhunac doživljava upravo na kraju u numeri „Seme“, može li se „So zemlje“ smatrati konceptualnim izdanjem?
Vićić: Na neki način zapravo i može, ali samo u smislu naknadne konceptualizacije, kako mi to zovemo. Evo na šta konkretno mislim (da želim da mistifikujem stvari verovatno bih ovo zadržao u tajnosti i ložio vas kako je sve vešto promišljeno unapred): sve do početka potrage za izdavačem ove pesme nisu imale čak ni nazive koje sada nose. To jest, imali smo nekakve interne „nadimke“ za svaku ponaosob. Redosled je takođe utvrđen tada, pred sam izlazak. To što zovemo „naknadna konceptualizacija“ je nekakav pokušaj nas samih da shvatimo šta sve ovo u stvari predstavlja, šta period života u kome je ovo izašlo iz nas za svakog od nas zasebno i za sve zajednoznači, postoji li nekakva ideja koja makar nesvesno objedinjuje sve kompozicije i ako da – koja je, ili makar, ako ne postoji, na šta nas one asociraju uzete kao celina? Osnovna ideja za vizualno rešenje albuma je već bila tu, pa je i to pomoglo, povezivanje slika i zvukova je pokrenulo nekakav asocijativni niz. I tako smo mozgali i mozgali i smislili čitavu priču koja vam je sada servirana za što prijatniju konzumaciju. U startu – tu su gruvovi, rifovi, tekstovi, nekakav redosled njihovog zajedničkog smenjivanja, dopunjavanja, dijaloga, i to je sve. Tek na kraju – objedinjujuća misao.
Milanje: Da i ne. Trudim se da svaka pesma pa i album kao celina imaju neku ličnu crtu koja je samo u mojoj glavi. Cenim da sam doživljaj muzike treba da bude lična, nenametnuta stvar. Ko ima pravo da ti kaže: „Ej, ovaj album predstavlja to i to i treba tako i tako da ga shvatiš“?
Sarić: Ne bih rekao da je ovo konceptualan album, jer se ne vezuje za jasno određenu priču, ali dobro je ako ga ljudi tako doživljavaju jer to znači da je dobro uobličena celina.
Helly Cherry: Ne samo što pevate na srpskom (što i jeste i nije egzotika) već koristite i ćirilicu kojom su ispisani nazivi pesama. Primer ste toga da ni jezik ni pismo ne moraju biti barijera za izdavanje jer iza albuma stoje izdavači van Srbije. Pošto ovo baš i nije praksa, zašto ste se odlučili za ovaj potez?
Vićić: Od samog početka, svima u bendu je to jednostavno delovalo najprirodnije i ispravno. Prvi tekstovi napisani su na srpskom, jer nam je valjda nekako i bilo normalno da ako želimo najadekvatnije da se izrazimo koristimo svoj maternji jezik. Onda je nekako logično bilo i da logo bude na ćirilici (govorim šta se dešavalo još kad je bend počinjao, 2013-14). Sve je bilo veoma spontano, zapravo, ne sećam se da smo nešto previše razmišljali ili većali o svemu tome. Tu nije postojala nekakva „velika ideja“, ili ne daj bože ideologija, od svih tih sranja se trudimo da se držimo što je dalje moguće. Posle smo skontali da je i zgodno što je logo na ćirillici, da bi nas ljudi lakše razlikovali (barem pri prvom susretu) odstarog hardkorpank benda iz Šibenika. A i svidela nam se ta monumentalnost reči NULA na ćirilici, išla je dobro uz mermernu masivnost koju smo pokušavali da postignemo u samom zvuku.
Sarić: Nema tu neke filozofije, smatram da bilo koji bend zvuči duplo originalnije i interesantnije ako peva na svom jeziku ma odakle on bio.
Miloške: Da bi vokalno izvođenje bilo stoprocentno, svaka pesma mora da se iznova doživi, svaka reč i rečenica moraju imati svoje mesto i značenje, a najprirodnije je to iskazati na maternjem srpskom jeziku. Na taj način svaka emocija dobija dodatnu težinu i svrhu.
Helly Cherry: Milan Vićić, gitarista vašeg benda, dobio je prošle godine nagradu Stražilovo za najbolje pesničke knjige objavljene u Brankovom kolu i uopšte radi se čoveku koji je ozbiljan književni delatnik, prevodilac itd. Taj književni dar se oseti i u tekstovima Nule. Mislite li da priznanja tog tipa mogu da utiču na prepoznatljivost i veću vidljivost onoga što Nula radi, odnosno obratno – da književno delo Milana Vićića postane vidljivije zahvaljujući bendu?
Milanje: Bez Vićića nema ni Nule a bez književnosti nema Vićića kakvog znamo tako da...
Sarić: Naravno, muzika i poezija su ionako dve strane iste medalje.
Miloške: Slažem se.
Vićić: Još neposredno posle izlaska „Kenome“, s vremena na vreme su nam se javljali poštovaoci našeg zvuka ni manje ni više nego upravo iz Poljske. Ni sami nismo sigurni kako se tamo, makar u veoma, veoma dubokom andergraundu pročulo za NULU, ali bilo je očigledno da postoji nekakva mini-baza ljubitelja naših stvari (možda je prividna nepredvidljivost svevidećeg algoritma prosto bacila svoju mađiju).
Otud nije ni čudo što je među mnogim izdavačkim kućama koje smo kontaktirali povodom novog izdanja upravo poljska Via Nocturna uletela sa najboljom ponudom za objavljivanje albuma na CD-u, i malo je reći da su pregovori tekli sasvim glatko i završeni tako da su obe strane bile i više nego zadovoljne. Ovo je još jednom potvrdilo ono što si i sam spomenuo u prethodnom pitanju, a u šta i sami neskromno verujemo – ko ume da prepozna ono što sam smatra kvalitetnim materijalom ne mari za spoljašnju formu, tj. ne obraća pažnju da za njihovo tržište „strani“ jezik, pismo, logo ili bilo šta drugo mogu predstavljati prepreku – naprotiv, kao i u slučaju saradnje sa Džonom iz Black Bow recordsa, koji je digitalno izdao „Kenomu“, takva osoba posmatra sve to kao plus, neku vrstu „egzotike“ koja čak možda može privući potencijalnog slušaoca, prvo preko omota, a kasnije i kroz tekstove, pa, ako početna zaintrigiranost dotle dođe, možda i neočekivano inspirativni saund koji potiče sa, za zapadnog slušaoca barem, možda (stereotipno gledano) lo-fi auralnog prostora kakav je Balkan. A možda u toj skrajnutosti, nepoznanici i leži gorepomenuta egzotika.
Three Moons Records je takođe bio jedan u nizu potencijalnih izdavača kojima smo ponudili svoj novi materijal sa ciljem objavljivanja albuma u kasetnom formatu, a u čijem katalogu nas je bukvalno oduvao kvalitet i unikatnost dizajna svakog kasetnog izdanja ponaosob, kao i očigledan napor i ljubav prema sadržaju uložen u svaki od plejade „hedova“ sa Maciejevog rostera (meni je odmah zapalo za oko da je Three Moons radio ultra deluxe kasetno izdanje jednog od najinteresantnijh metal udarnika današnjice, žanrovski neodredivog entiteta neizrecive snage pod nazivom HEXIS – možda je neko od čitalaca čuo za njih, u slučaju da nije – propušta izuzetno sonično iskustvo). Malo je reći da smo bili počastvovani kada nam se „čovek lično“, mozak operacije u Three Moons records, Maciej Senkovski, javio mejlom, sa iskrenim rečima hvale za naše izdanje i nudeći saradnju. Dogovor je ubrzo postignut, mi smo mu obezbedili vizualni materijal za dizajn kasete, a kada su prve skice onoga što je od njega napravio stigle – bili smo oduvani i po drugi put! Početni tiraž je, upravo zbog ekskluzivnosti i troškova proizvodnje bio izuzetno ograničen i brzo rasprodat, ali je vrlo verovatno da će još jedna pošiljka iz Poljske uskoro stići u Srbiju zbog velike potražnje. Želimo da i ovim putem pošaljemo jedan veliki šautaut Macieku, „kralju analogije“ – to je titula koju smo mu dodelili, a on ju je, premda skromno, ipak drage volje prihvatio.
Cheers, Maciek, you beautiful beast!!!
Helly Cherry: I, Geenger Records stoji iza vas u smislu digitalne distribucija pa, da li se i tu možda planira neko „parče plastike” obzirom da su oni i izdali vaš split vinil sa IFTC?
Vićić: Danijela iz Geengera poznajemo još iz vremena odlične saradnje na splitu sa In From The Cold, pa nam je on bio logičan prvi izbor za „guranje“ albuma u regionu – i u tome se nismo nimalo prevarili. Priča o vinilnom izdanju „Soli Zemlje“ bila je početna ideja i, kao takva, i dalje visi u vazduhu, ali trenutno, zbog čitavog niza komplikacija, čeka bolje dane. Bez obzira na to, Danijel nam je pružio ogromnu pomoć oko digitalne distribucije albuma na praktično svim striming platformama (Deezer, Spotify, iTunes, Bandcamp i gomili drugih), time nam omogućivši prisustvo na „savremenijim“ muzičkim medijumima, tj. u sajberprostoru, što je učinilo album dostupnim bukvalno svuda i u svakom trenutku svakome ko ima internet – što uopšte nije mala stvar. Trenutno sa Geengerom kujemo planove o osvajanju regionalne scene, što bi nam verovatno bili neuporedivo teže uraditi DIY, kao do sada, bez njegove pomoći. Jedan veliki šautaut i za Danijela Sikoru, verovatno najvećeg entuzijastu i promotera bendova sličnog žanrovskog usmerenja na ovim prostorima! Naklon do poda!
Sarić: Ako bude interesovanja od strane publike u nekoj većoj meri, zašto da ne?
Helly Cherry: U roku od mesec dana imali ste, može se reći, dve koncertne promocije, jedna nezvanična pred sam izlazak albuma i jedna zvanična, početkom jula meseca. Kako su protekla oba događaja i jeste li zadovoljni?
Vićić: Prvu svirku, u okviru festivala „PRIŠEST“ u organizaciji Underground Svirki Srbije, svesno smo zamislili kao neku vrstu generalne probe i opipavanja pulsa pred zvaničnu beogradsku promociju mesec dana kasnije, a ono što smo doživeli nadmašilo je sva očekivanja. Iako smo upali kao jedini „sporaći“ na blek metal festivalu, posle same svirke, ove prividne podele su izbledele – nešto smo očigledno prevideli. Zaboravili smo ono najvažnije – da delimo isti duh. Iskreno nas je dirnula reakcija publike posle toliko duge koncertne pauze i toliko proteklog vremena od prethodnog izdanja, pa još bez zvanične najave da će se na svirci izvoditi isključivo novi materijal – dočekala nas je naša „četa mala, ali odabrana“, lica koja godinama nismo videli, ljudi koji prate naš rad gotovo od samog početka, „tvrdo jezgro“, „oni naši“, ali i još neko. Sem njih, oduševilo nas je, s druge strane, prisustvo pretežno mlađe, blekerske publike, koje nam je ulilo istinsku nadu u preporod polumrtve, podeljene i učmale srpske metal scene i vratilo nam onaj stari osećaj, kao kada smo, pre već deceniju i po i više, mi bili ti koji smo na „random“ metal svirkama otkrivali bendove koji su na nas ostavljali duboke utiske (to se moglo pročitati sa lica armije mladih blekera u trenucima kada se oznojena kosa nekako odlepi od očiju i kroz dim, u pauzi od hedbenga vidiš krupne oči i zgrčene face novih slušalaca kako stoje kao na liturgiji, najveći kompliment koji jedan muzičar može da dobije). Oni su učinili da opet poverujemo u neuništivost tog opšteg duha, u pripadnost andergraundu, subkulturnom plemenu u kome zajednička ljubav prema teškom zvuku i emotivnom izrazu nadilazi sve generacijske, žanrovske i druge razlike. Slava im svima!
„Zvanična“ promocija protekla je u sličnom duhu. S druge strane, konačno smo ispoštovali prisutne onim što se već dugo čekalo – novim band merch-om, tj. majicama sa motivima Kenome i Soli Zemlje, konačno pristiglim diskovima Via Nocturne, poslednjim preostalim primercima Kenoma diskova i IFTC/NULA splita. Bio je i par poslastica za Nula sladokusce – sem novog albuma u celini, odsvirane su i neke stare numere još iz demo faze, specijalno ponovo spremljene za tu priliku, kao i ona već pomenuta, „uštekana“, čisto kao degustacija onoga što dolazi.
Sve u svemu, oba koncerta bili su izuzetna iskustva kojima smo i više nego zadovoljni, a nadasve ispunjeni dubokim poštovanjem, ljubavlju i osećajem skrušenosti pred ljudima koji nas prate i podržavaju već skoro dvocifren broj godina.
Milanje: Da, svirke su uvek vrh pogotovo ako prvenstveno sviraš za sebe, provod je zagarantovan a to sto se svidelo i publici je samo plus. Sve sto se desilo i sto se dešava oko ovog albuma je daleko prevazišlo moja očekivanja tako da, mogu samo da kažem da sam prezadovoljan.
Sarić: Iznad svih očekivanja, koliko vidim scena je prilično živnula u poslednjih godinu dana što me jako raduje.
 |
| foto: Strahinja Knežević |
Vićić: Pamćenje je krhko, ali ne bih rekao da se taj dubinski drajv, onaj osećaj ZAŠTO uopšte sve ovo radim/o, loženje, nazovi to kako hoćeš – ne verujem da se sve to promenilo ič. Ovo ostalo su manje više tehnikalije. Malo više znamo, malo bolju opremu imamo, poznajemo se bolje međusobno i „srasli smo“. Opet, onaj osećaj kad te gruv zarobi i radi s tobom šta mu je volja je podjednako nenadjebiv i bio, i ostao.
Milanje: Od nesigurnog klinca koji tripuje kako je odsvirao i da li je nešto izneo dobro tehnički do totalne katarze koja ti na tih 45 minuta, sat vremena potpuno ugasi sve sijalice u glavi i približi osnovnim životinjskim instinktima, put je dug a putovanje još bolje.
Sarić: Ako pitaš za Nulinu prvu svirku, iskreno, ni ne sećam je se. Moja lično prva svirka je nešto drugo, pamtiću tu tremu i puls od 250 bpm do kraja života. Danas me malo smara da nameštam i rasklapam bubanj, ali van toga sve je isto kao i pre – sa istim žarom se izlazi na binu i to će ostati tako dok god fizički mogu da sviram.
Miloške: Osećaj je svaki put sve bolji, ali iskreno i fizički zahtevniji zato što je muzički performans uživo više od puke statične izvedbe.Gotta stay in shape!
Helly Cherry: Postoji li nešto što bi se u Srbiji moglo nazvati sludge scenom? Uz malopre pomenuti In from the Cold sa kojma delite ploču, koji još bend neguje zvuk blizak vama? Čini se da nema puno sličnih bendova. I kad smo kod tih tema, šta je sa publikom, koliko prati ovakve zvuke?
Vićić: Bendova pod tim nazovi „širem“ kišobranom post/doom/stoner/sludge metala, alt metala, kako god to želiš da zoveš, zapravo i ima, ali naravno, pošto su ti žanrovi svuda u svetu nekako više na margini metala kao celine – tako ih i kod nas ima manje, kontam da se iole stilski slične grupe mogu nabrojati na prste obe ruke. Ali prijatno je iznenađenje što deluje kao da broj publike raste. Kad se setim kako su ljudi reagovali tamo negde 2006/7/8, pre Nule, kad smo Sarić i ja počeli da pravimo i sviramo ovakav saund uživo i uporedim sa ovim sad – progres postoji, i mislim da ne bih pogrešio kad bih rekao da možemo da zahvalimo internetu na tome. Čak smo doživeli da isti taj post/stoner/doom/sludge kišobran postane kratak i sporadičan, ali ipak gotovo svetski trend u undergrounf metalu, rekao bih tamo oko 2013-15, što je bilo onako… Lepo, ali u isto vreme malo bedak. Srbija i srpski anderground je samo mikroodraz tih kretnji u svetskom „trendingu“.
Milanje: Bendova nema, publike sasvim dovoljno. U kakvim vremenima živimo i koje se i kakve vrednosti, trendovi neguju, dobro nas i ima.
Sarić: Bendova sa izraženim sludge elementima i nema osim nas i IFTC, ali ako uzmemo u obzir srodne žanrove kao što su doom, post, stoner itd, broj bendova nije zanemarajuć, tako da ako gledamo iz tog ugla, scena postoji i prilično je jaka „po glavi stanovnika“.
Publika tradicionalno slabije prati ove žanrove u odnosu na „standardnu“ metal svirku, ali je sve više ljudi koje interesuje ovaj zvuk. Svakako, danas je mnooogo bolja situacija nego kada smo mi kretali prvo sa slušanjem, pa onda i sviranjem ovakve muzike.
Miloške: Godinama već postoji rastuća ljubav prema ovom žanru, a i srodnom doom-u i stoner-u koji se neretko stavljaju u isti koš. In from the cold, Northern Revival, Burning Leaf, Cardinal Point, Lednik, Kobb, Madvro, Larska, Etherstone, Loud, čak i Brigand (iako je možda malo alternativniji) i nekada davno Black Smoke Train, Southern Concrete Sludge, ima nas.
Helly Cherry: Šta mislite o mogućnostima i ograničenjima stvaranja ovakvog zvuka u Srbiji? Koliko vam je ovaj ambijent ograničavajući, a koliko inspirišući?
Milanje: Ograničavajućih faktora koliko hoćeš ali, da smo rođeni negde drugde pod drugačijim okolnostima, ne bi nas ni bilo tako da, kao i sve u životu, efekat leptira.
Sarić: Sve zavisi od volje pojedinca. Kao i u svim oblastima života, Srbija te uvek ograničava i guši, ali ne treba se miriti sa tim. Ovaj brlog od zemlje možda ne možemo da promenimo, ali možemo sebe.
Vićić: Doslovno oba podjednako. Da nije septička jama i klanica, ne bi bilo rana da se leče, grmljavine da se pravi, bola da se pokriva. Znaš ono, ista ruka te i bije i hrani. Svakog to puca drugačije, ti stresovi života u ovoj rupi, svako ima drugačije odbrambene mehanizme. Mi smo se opredelili za kolektivnu sublimaciju i deljenje tog iskustva. Pa ako se neko pronađe – dobro došao, dođite na svirku pa da crtamo svoje linije bekstva zajedno, makar u vazduhu.
Miloške: Kako smo se nadali, dobro smo se udali, što kažu naši stari.
Helly Cherry: Album je vani, slede koncertne promocije pa,... postoje li konkretni planovi, dogovoreni nastupi i,... možemo li očekivati još neki spot sa albuma? Taman da ovim informacijama i porukom čitaocima završimo ovaj razgovor. Hvala vam što ste govorili za Helly Cherry.
Milanje: Biće nastupa, biće spotova (ne sa ovog albuma), ne poručujem nikom nista, namučih se opasno dok sam ovo ispisao (smeh).
Sarić: Imamo neke nastupe u planu, ali ništa ne otkrivamo da ne izbaksuziramo. Čitaoci, idite na svirke, podržavajte svoje omiljene bendove, samo tako scena može da raste. Hvala i vama na razgovoru!
Vićić: Biće svega, pratite nas ako vam se sviđa naš dosadašnji rad, samo će vam se kasti šta vas novo čeka! Poruka – održavajte mentalnu higijenu, otpatke u kantu, oslušnite gruv u sebi i praktikujte samooslobađanje svakodnevno, na svaki način koji vama godi. Možete probati i sa pohođenjem neke naše svirke, možda vam se svidi kako mi to radimo! Živeli!!!
Miloške: Biće svega, želja za stvaralaštvom još postoji i nadam se da ćemo ispuniti sva očekivanja publike i istovremeno ostati verni samima sebi. Hvala Helly Cherry-ju na bezuslovnoj podršci koju pruža našem bendu od samih početaka!
intervju pripremili Nenad Popović i Aleksandar Petrović