Betmen: „Planiraš li ikoga da ubiješ?“
Konstantin: „Neće umreti niko ko već nije mrtav.“

Pre nego što sam seo da napišem koji redak o novijem izdanju Čarobne knjige po imenu DCeased: Mrtva planeta, rešio sam da se podsetim šta sam za ovaj isti magazin napisao o njegovom prvom delu – Dceased: Mrtve duše objavljenom dve godine ranije. Nije zgoreg da i vi bacite pogled na tekst, jer je pisan drugog marta 2020. godine, nekoliko nedelja pre nego što je korona umrtvila i ovu našu plavu planetu u realnosti. Heh, koliko smo se promenili u ove dve godine i koliko upitnika iz tog marta 2020. je sada pretvoreno u uskličnike.

Elem, poenta je da je nekoliko nedelja od čitanja prvog dela DCeased diptiha i tog teksta objavljeno vanredno stanje, policijski časovi, redovni izveštaji o broju zaraženih i preminulih koje smo skoro religijski pratili u 14 časova. Ili beše oko 15 časova? Pa vakcine, spekulacije da li je virus zaista nastao od vuhanskog slepog miša ili se neko sapleo u laboratoriji dok je mućkao lek za HIV… 


I evo nas sada dve godine stariji, nešto umorniji, maske skoro niko više ne nosi, vakcine skoro niko više ne pominje, a Korona je i dalje tu iako se svi pravimo da nije. U međuvremenu, u DCeased kontinuumu Tejlorovog univerzuma, u kojem je biotehnološki virus smućkan sa antiživotnom jednačinom sa Apokolipsa (baš kao pangolin i slepi miš) pretvorio veliku većinu stanovnika i heroja planete Zemlje u zombolike kreature koje vape za ljudskim mesom i uništavanjem, prošlo je pet godina. Heroji i izbeglice sa Zemlje su na drugoj planeti dok je stara otadžbina i dalje u karantinu, koji vidimo da – između ostalih – čuva i Kilovog iz korpusa Zelenih fenjera. Propuštena je istorijska prilika da junošama koji se vraćaju na planetu u potrazi za lekom zatraži zeleni sertifikat. No, dobro.

Dakle, neki od junaka se vraćaju na Zemlju, gde tu i tamo neko još mrda, ali ostatak planete je upečatljivo mrtav. Ili makar – antiživ. Jer je definicija kojoj se priklanjaju autori upravo ta: antiživotna jednačina je pretvorila žrtve u antižive jedinke koje bezumno lutaju i u svojevrsnom su stanju hibernacije. „Leka“ je postao svestan Kiborg, čija glava i dalje obitava na par metara od tela otkad ga je Čudesna žena obezglavila na kraju prve knjige. Poziv u pomoć, junaci hrle u nadi da će naći rešenje… I to junaci koje smo ostavili na kraju druge knjige, nova generacija heroja koji pokušavaju da dostojanstveno nose odežde svojih prethodnika – posebno sinovi Betmena i Supermena.

No, nije poenta da prepričavam strip jer to nikad i ne radim, već da se pozabavim ključnim aspektima ovog stripa koji ga izdvajaju u odnosu na prethodnika. Jer ovo zaista nije tek puki nastavak kojim pokušavaju da povežu konce i pruže koliko-toliko uverljivi epilog. Zapravo DCeased: Mrtva planeta ide u potpuno drugačijem smeru. Kako se prvi deo diptiha raspadom civilizacije pred antiživotnim virusom, za koji smo u startu znali kako i zašto je nastao, ovde nije bilo potrebe da se razglaba o posledicama na planeti pet godina kasnije. Kao ni njegov prethodnik, DCeased: Mrtva planeta nije strip koji se fokusira na krv i iznutrice, već delo koje zadire dublje u suštinu svojih aktera, i nimalo ih ne štedi u gubicima i žrtvama koje podnose. Možda baš u tom aspektu da se ne trudi da se dodvori auditorijumu već gura svoju priču onako kako smatra za neophodno jeste ključna dopadljivost ovog serijala u celini. Utom je dragocenija interakcija preživelih u konstantnoj defanzivi i heroja koji dolaze iz egzila. Posebno jer je jedan od najvažnijih likova u ovoj maloj drami u sedam nastavaka niko drugi do voljeni mag Džon Konstantin. I to ne u ulozi gimik statiste, već u punom zamahu supersposobnog, „korak ispred drugih“ i neopevanog đubreta u svojoj nadaleko poznatoj makijavelističkoj ideologiji da cilj opravdava sredstvo. Tačnije, Konstantin kakvog dobro poznajemo i volimo. DCeased: Mrtva planeta zaista i jeste strip u kojem on ima centralnu ulogu, i pravo je zadovoljstvo sagledati razmere njegovih planova i sve konce koje vuče, što iz potaje a što lično, da u tom naumu ispliva kao pobednik.

Ne može se sporiti da je Tom Tejlor, inače veoma precizan autor, u ovom slučaju samo pretrčao preko nekih narativnih niti. Antiživi Supermen koji se od prošle knjige hrani Suncem, na šta nas Kilovog ljubazno podseća na početku stripa, detalj je kojeg se autori više ne dotiču, iako evidentno deluje kao nešto što je potencijalno velika stvar. Takođe, rešenje za antiživu apokalipsu je poput deus ex machina, što opet ne mora da bude ni loša stvar jer se Tejlor fokusirao na Konstantinov podzaplet i nove pretnje koje se nadvijaju nad planetom i njenim živim i antiživim pučanstvom.

Tejlor je u februaru obznanio da se radi i na DCeased 3, koji bi trebalo da bude finalni deo ove sage. Možda će baš u njemu da se razjasni nešto maglovita situacija sa Supermenom koji ždere Sunce, a sasvim je sigurno da će u njemu priča da napravi pun krug i vrati se na Darksajda. U suprotnom bi to bio najveći „plot hole“ u ovom serijalu.

Biće zanimljivo videti šta nam Tom Tejlor sprema za veliko finale DCeased univerzuma. I biće još zanimljivije videti način na koji će to da realizuje i zaokruži ovu epopeju u smislenu celinu, kao i koga će sve da žrtvuje na tom putu. Jer, ako smo išta naučili iz Tejlorovih DCeased stripova – niko nije na sigurnom. Pa, vidimo se za (otprilike) dve godine, ako nas majmunske boginje ili neka treća boleština ne zbrišu sa lica ove realne planete.

Nikola Dragomirović