Koncert 40 godina Električnog orgazma: čarolija za sva vremena



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Kako početi ovaj tekst, a ne biti patetičan? Električnog orgazma sam postala svesna nekoliko godina posle „Srećna ti ova godina nova“, posle „Fazona i fora“, Vlade i Gileta, poput sve dece moje generacije, nesvesna da je „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ njihova pesma. I naravno da nisam povezala osobu koja peva sve one pesme uz koje nezadovoljne tinejdžerke kukaju zbog toga što ih niko ne razume sa delom svog ranog detinjstva kada sam pevala „SpavajMO, sanjajMO“ i pitala se ko im je taj Mo. Igrom slučaja, bend sam prvi put gledala sa majkom i prijateljima tek 2007. godine, kada su zajedno sa The Answer bili predgrupa Rolling Stonesima. Tokom poslednje skoro pa četiri godine moj život se promenio zahvaljujući projektu direktno vezanom za ovaj i još jedan bend, inače ne bih bila ovde sa vama i prosipala svoje fotografije i eseje na Helly Cherry. Prema tome – vežite se, spremite se na wall of text. Nemoguće je uzdržati se.

Koncert „40 godina Orgazma“ isprva je trebalo da se održi u martu 2020. godine i spisak gostiju bio je neznatno drugačiji. Onda je odložen za april, pa za oktobar, pa za onaj sledeći april i kada se konačno pojavio deveti dvanaesti dvadeset prve kao definitivni datum koncerta mnogo ljudi je i dalje tome pristupalo sa određenom dozom skepticizma. Svaka najava pooštravanja mera kriznog štaba u borbi protiv zarazne bolesti Covid-19 izazivala je zebnju. U međuvremenu, beogradska petorka je nastupala online za srpsku Novu 2021. godinu, održala fenomenalan festivalski nastup na Belgrade Beer Festu, te proslavila još jedan jubilej – 40 godina od izlaska antološkog „Paket aranžmana“. Taj događaj je propraćen izložbama fotografija uticajnih bendova new-wave ere. Osvojili su i GODUM nagradu za rock bend godine, te objavili par reizdanja. Kad bolje razmislite, ovakav koncert na samom kraju godine je sasvim na mestu, tajming je više nego smislen.

Najzad, posle gotovo dve godine čekanja koleginice sa drugih dvaju portala, zvanični fotograf benda, kolega sa trećeg portala i ja smo konačno tu, sa gotovo punom salom iza nas. U vazduhu je nešto nalik magli, na bini su karakteristični starinski tepisi, a tu je i televizijska ekipa – srećom, bez onih šina, samo sa kamerama sa obeju strana i kranom sa desne.

Posle kratke najave Duce Marković bend izlazi na binu uz gromoglasan aplauz svojih, kako nas sami zovu, braće i sestara. Oni su to smislili mnogo pre Twitter generacije, heh. „Bejbe, ti nisi tu“, „(Hajde bejbe) Daj da vidim sad“ i „Gde smo sad?“ pucaju na sve strane bogate karijere Orgazma, ali publika se još uvek nije zagrejala. 


„Da malo namestimo za moj uzrast.“ kaže Srđan Gojković - Gile, namešta mikrofon i kreću vanvremenske „Da si tako jaka“ i „Kapetan Esid“, uz koju se Kombank dvorana konačno zagrejala i pridružila se, horski pevajući njen refren.

Prvi gosti, Romana i Bojan Slačala iz benda Artan Lili, on na akustičnoj gitari, a ona sa svojim nezaobilaznim dairama, pridružuju se Orgazmu na pesmi „Seks, droga, nasilje i strah“. Reklo bi se da ove večeri nema prvog, trećeg i četvrtog, za drugo je zadužen čovek u plavom duksu koji je verovatno popio više nego što je težak. Gospodin je u mojoj kolekciji bizarnih doživljaja sa koncerata ovog benda nadmašio pijane fanove Divljih jagoda letos na Beer Festu koji su me uhvatili za rukav i pitali da li je Gile postao pop, te da li je pustio ptice koje su u tom trenutku proletele iznad nas „jer je on oduvek bio za mir... i te stvari“.

Sledi uvek prisutna na setlistama „Bio sam loš“ - koja uopšte nije tako čudna kako su je neki neinformisani samozvani recenzenti opisali - posle koje se Gile ponovo obraća publici.

„Idemo jednu pesmu sa Letim, sanjam, dišem koju dugo nismo svirali u Beogradu!“

I tako smo dobili „Sunce zna da Mesec zna“. Kao slučajno, na nju se gotovo nadovezuje „Bliži Suncu“. Ljuba Đukić je sve dinamičniji, kreće se više nego na bilo kojem nastupu i po povratku za klavijature dobija gromoglasan aplauz. Neki mangupi starog kova viču: „Ljubo, majstore!“ Majstor diže ruku i otpozdravlja. Posle malog predaha vratiće se glavnom mikrofonu da bi otpevao „Locomotion“. To je prava numera za ples, od kako je sveta i veka i u kontrastu sa njihovom rezervisanošću na početku koncerta malo je ljudi koji još uvek sede na svojim mestima. Blagoje Nedeljković - Pače na momente diže ruke toliko visoko i udara u bubnjeve takvom silinom da nas samo njegov sve vreme prisutni osmejak podseća da nije besan, već samo veoma, veoma dobro raspoložen.

Njegove kolege na žičanim instrumentima, introvertni Branislav Petrović - Banana i nešto ekstrovertniji Goran Radomirović - Švaba koji konstantno poziva publiku da dignu ruke i pljeskaju, a da ne izgovori ni jednu jedinu reč takođe su na visini zadatka. Petrovića često nemamo ni priliku da dobro vidimo na koncertima jer uvek stoji u najmračnijem uglu leđima okrenut publici. Ovoga puta se tu-i-tamo okrenuo, a karakterističnu cigaretu zapalio je tek negde pre kraj. I znate šta? Volimo ga takvog kakav je – suština iznad forme, virtuoznost ispred imidža.

„Dobro sad, idemo na par pesama sa ’Distorzije’!“ objavljuje Gile. Jedna za drugom slede „Ne postojim“, „Debela devojka“ i „Ja sam težak kao konj“. Jedna od koleginica je otišla zbog prethodnih obaveza, nas četvoro čas šizimo zajedno sa publikom, čas se trudimo da deo toga kako-tako i ovekovečimo. U sali je totalna ludnica. U nekom trenutku, dok stojim u praznom prostoru ispred trećeg reda onaj pijani čovek viče: „Mi nismo sami!“ Bračni par na sedištima ispred se kikoće, muž kaže: „Pa ti svakako nisi sam, ne.“ Šteta što ga ovaj nije čuo, istovremeno i sreća njegova što nije bio u sredini prvog reda, pored mrzovoljnog čoveka kojeg viđam na mnogim koncertima po gradu – taj je, naime, udario par nas dok smo prolazili pored njega, a ja nisam mogla da izdržim i pokazala sam mu srednji prst. Ono, ovo gore su nekadašnji pankeri, a ti si, druže, bezobrazan, sad ću i ja da budem malo pank!

Posle „Nemaš nikom ništa da daš“, jedne od stvari novijeg datuma u večerašnjem repertoaru, sledi objava koja je ispraćena podvriskivanjem, urlanjem i opštim odobrenjem: „A sada – new wave!“

Orgazam nam servira eksplozivnih desetak minuta flešbeka, izleta u svet od pre 40 godina i „Paket aranžmana“ - kako svojim pesmama iz ove ere, tako i par dana ranije najavljenom poslasticom za prave sladokusce i nostalgičare: „Plastika“ i „Mali čovek“, Idola i Šarla akrobate. Ovo je bio fantastičan omaž pomenutim bendovima od strane njihovih dugovečnih rock prijatelja koji i posle četiri decenije jašu istom energijom kao u vreme kada su žarili i parili po klubovima tadašnje Jugoslavije. Sve se trese, svetlo toliko pulsira da nisam više ni 100% sigurna kad se jedna pesma završava i počinje sledeća, zvuk u prvom redu je povremeno prejak, a ova sala, po mnogima nepogodno mesto za rock svirke, ispada idealno mesto za ovakav doživljaj, na granici psihodelije. Ovde su i ljudi sa malom decom, te oni vremešniji koji ne bi da se guraju po, recimo, „Amerikani“, niti da vide članove benda kao muvoserine sa par desetina metara na Ušću. I ono što je najlepše jeste što deca izuzetno dobro prihvataju Električni orgazam – baš kao i moja generacija u njihovim godinama, ne znajući ni šta slušamo, niti zašto je tako dobro. Nije izostala ni dobro poznata anegdota o nastanku benda, ali pošto smo od laganog početka stigli do totalnog narodnog veselja ne sećam se ni kada ju nam je Gile (ponovo) ispričao.

Gile je u boljoj formi od mnogih među nama i ne zastaje ni da dođe do daha, kao ni njegove kolege. Banana se malčice sklanja u stranu, da bi posle kratke najave na binu izašao prvi gitarista i suosnivač benda, Ljubomir Jovanović – Jovec, te se pridružio svojoj braći na uvek fantastičnoj pesmi „Nebo“. Da li ste ikada u razmaku od samo četiri meseca osetili da lebdite, zbog jedne te iste stvari, iste beskompromisne rokačine? Ima li ijedna pesma iz zlatnih osamdesetih godina ex-YU muzike moć da spoji sve boje, vreme i prostor? Što se mene tiče, samo ova i „Tišina“. Uz ovu idu skokovi, a uz onu talasi. Ne pitajte me zbog čega to ima smisla.

Regularni deo programa završava se kao i svaki trijumf, bilo sportski, bilo muzički: vanvremenskim hitom „Igra rok' en' rol cela Jugoslavija“. Više nego prigodno, gosti na numeri, na opšte oduševljenje, su braća Žika i Dragi Jelić čija pedeset godina stara YU grupa, i te kako doprinose radnji u naslovu pesme, ali ju je smislio, snimio i izvodi je drugi bend. I sam Žika, uvek šmekerčina, to primećuje. Kaže da je sanjao o ovom zajedničkom izvođenju, te da bi ovakva pesma, da je snimljena bilo gde drugde, bila svetski hit. I ovoga puta, kao u najluđim snovima, oni koji su se svim silama borili za mir i opstanak Jugoslavije svojom antiratnom retorikom, te oni koji već samom svojom istorijom i imenom čuvaju sećanje na nju su bili zajedno. Rođena 1983. živela sam kao prava Jugoslovenka samo do onog trenutka kad shvataš da ne znaš matematiku i da mnogo voliš da pišeš – i pored toga, suze uz skakanje sa sve Canonom 5D, nisu izostale. Konflktni splet emocija, turbulentan poput same Juge, iz prikrajka, u mraku upija neka druga duša i sve ide ka katarzi. Bar se nadam.

Pljeskanje i urlanje pred bis trajali su veoma, veoma kratko. Električni orgazam ne manipuliše svojom publikom, ne treba im dokaz da su voljeni jer to od samog početka znaju, tako da ponovo izlaze na binu dok nam srca još udaraju u ritmu nekadašnje države, sa svojim poslednjim gostom za večeras, Nebojšom Antonijevićem-Antonom iz Partibrejkersa. On se ne obraća publici, gotovo sve vreme svira zatvorenih očiju, a njegova smirenost i virtuoznost su neobičan, ali dopadljiv kontrast pesmi „Kako bubanj kaže“.


Za samo veliko finale, Gile na binu ponovo poziva bračni par Slačala i uz svetla apokaliptičnih boja, posle dugog uvoda kreću „Svečane bele košulje“ iz filma „Crni bombarder“. I vidi se Beč. I vidi se Drač. Ove večeri je sve moguće, pa i to. Ako zatvorimo oči možemo da vidimo sve što bismo ikad mogli poželeti. Ja sam pomalo hladna jer u ovoj ludoj glavi nijedna verzija ove pesme neće nadmašiti onu koju je rock frontmen izveo sa Anicom Dobrom i Magic Bush pre dve godine na otvaranju Doma kulture u Novom Sadu, ali... daj šta daš. Romana i Bojan su cool.

Ovo je prigodan finiš i smirivanje atmosfere na kraju fenomenalnog, eksplozivnog koncerta koji je zaista, ali zaista vredelo čekati toliko dugo! Poželiš da je tu zaista bila cela Jugoslavija. Poželiš da je tu bila tvoja drugarica koja je svojevremeno pričala kako su deca u njenoj školi u Železniku bend zvali Eleeeeektrični, bilo ih je blam da izgovore drugu reč. Poželiš da su tu bili i oni koji nisu imali pojma šta ta reč znači i po leksikonima su pisali da vole Električni „organizam“. Poželiš da je tu tvoja prva komšinica koja je potpuno pobrkala lončiće i ponekad me pita šta ovih dana radi „Gile Van Gogh“ i da li snima.

Na samom kraju prvo se poklanja bend, a zatim im se pridružuju i svi večerašnji gosti. Čudna izmaglica i spektrar bizarnih boja nestaju, pali se ono obično, najobičnije svetlo. Vraćamo se u stvarnost. Koleginica kaže da ide backstage da čestita bendu i pozdravi ih, a ja sam u takvom stanju euforije da mislim da bih izgrlila svakog člana i svakog gosta ponaosob. Kasnije se srećemo na uglu u svojoj ulici, pošto odnedavno živimo četiri-pet kuća jedna od druge, Merlose Place fazon. Ja se divim njenoj hladnokrvnosti. Rade me dodatne emocije jer sam prokleta.

U neka srećnija vremena ovo bi trebalo ponoviti – bilo to pedeset jubilarnih ili „samo“ 42 godine ovog velikog benda. I za to vam ne trebaju ni seks, ni droga, ni nasilje, ni strah – moć muzike ovih velikana je takva da je prirodni high intenzivniji od bilo kakvog drugog načina da se pojača proizvodnja dopamina.

Električni orgazam u Beogradu možete ponovo gledati i slušati 29. decembra 2021, u sklopu dvodnevnog festivala Belgrade Rocks na Trgu Nikole Pašića.

tekst i fotografije Iva Tanacković




Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Stiže prvo zvanično reizdanje albuma "Nuklearne olimpijske igre" Satana Panonskog

"Rijetko kada se na domaćoj sceni pojavi tako osebujan lik kao sto je to bio Ivica Čuljak. Znan i kao Kečer II a još poznatiji kao Sata...

10 najčitanijih

Arhiva