Žensko-muški glasovi iz dubina onostranstva - KOIKOI: Pozivi u stranu (2021)
Helly Cherry
Oni u potpunosti zaslužuju da im se, bez ikakve stanke, pomene ime odmah na početku teksta: KOIKOI, jer su predstavnici jednog novog talasa beogradskih bendova u XXI veku, sa prilično autentičnom pričom i estetikom, čega bismo trebali biti zaista gladni.
Njihova pesma "Bog te ubio" me je oduvala već od prvih taktova (kao i većinu ljudi koji su upućeni u njihov rad i bespovratno ‘zaraženi’), a pojavila se na uskoro-kultnoj kompilaciji "Hali Gali". Besomučno sam je izvrteo na Deezeeru i na kompu/telefonu, a boga mi, bila mi je neko vreme i melodija za zvono na telefonu. Da sve nije tako slučajno, svirka Stoberiz i njih je bila poslednja u 2019. godini kojoj sam prisustvovao. Ono što sam tada napisao da mislim o njima, obećavam da ću nadograditi, već u sledećim pasusima.
U međuvremenu sam malo i "zaboravio" na mogućnost da će izdati i debi-album i poprilično sam razrogačio oči kad sam video na istom mestu "KOIKOI", "debi-album", "Moonlee Records"! Ubrzo je stigao i disk, koji sticajem oklonosti nije dobio svoje autograme, ali o tom potom.
Ono što sa sigurnošću mogu da tvrdim jeste da je "Pozivi u stranu" besprekoran debi-album, gde nijedna pesma nije "višak", niti predstavlja bilo kakav napor u „klasičnom” slušalačkom smislu. Verujem da je to bila i krajnje dobroćudna namera članova benda, a rezultat će još odjekivati šumama i gorama (minus jugonostalgija), jer sa svih strana stižu samo hvalospevi. Album je ulazak ili čak uspon na nepoznati teren, što se kod mlađih bendova teško da naslutiti, naročito kada ih je žanrovski maltene nemoguće opisati, a još manje ukalupiti. Zapravo, u njihovom slučaju bi bilo i suvišno. Pesme, svojim redom, imaju sve što jednom muzičkom entuzijasti može zatrebati kada se pomene reč "autentično" i u koraku sa svetskim trendovima (što se stvarno retko dešava), i da upotrebim parafrazu jedne estradne (khm) veličine, poziv "u stranu" se ne o d b i j a.
Spisak pesama // Slušaj/podrži: https://koikoi.bandcamp.com/album/pozivi-u-stranu
1. Ogledalo je zrcalo // 2. Plan // 3. Dodol // 4. Misisipi // 5. Pozivi u stranu // 6. Hrast // 7. One koje bole boje se i vole // 8. Hangar // 9. Krinolina // 10. Kada ostari dan
Zvuk koji su izneli na albumu je, strukturno gledano, dosta jednostavno, ali efektno izveden, ali je zato gotovo barokna raskoš harmonija, gitarskih, kao i bass (!) riffova i pulsirajućih beatova/punokrvnih synthova, uz fenomenalne pevačke deonice svih (ako ne i svih) pevajućih članova u bendu i produkciju, dovoljan pokazatelj da je KOIKOI prerastao na keca "dečije bolesti", a svojom vrlo rafinisanom umetničkom slobodom i inovativnošću mogu da se mere sa mnogo prodornijim i starijim bendovima. Čak i nekima koji su započeli svoje progresivno putovanje i nestali u testu vremena (neko rekao Petrol?). Tu bih vrlo rado upotrebio i sintagmu "art rock" (u najboljem mogućem smislu), ali ne manjka i dobrih komada hrabrosti kraut/prog rock izvođača, i posejani su na pravim mestima sa crticama psihodelije, koje odzvanjaju kao Morzeov kod tokom trajanja albuma. Naravno, sve prethodno pomenuto je uobličeno u nešto modernijem pakovanju, uz nezaobilazni”garažni” zvuk, od kog se KOIKOI uspešno udaljava i stremi ka svom cilju, prihvatanje elemenata elektronske muzike (u njenoj zapreminskoj dubini i raznolikosti), ali i vrlo prirodnu upotrebu elemenata srpske izvorne muzike, i to one iz paganske tradicije, koju takođe poštujem i volim. Ukoliko se i dalje budu držali ovog poslednjeg, imaće uvek muzičku bombu u rukavu kojom će rušiti sve granice. Sam entitet "indie", koji bi se vezivao za ovakvu muziku mi je uvek zvučao nekako 'mlitavo' , neka mi ne zamere ini, a dalju ”borbu” koje žanrove su još „potkačili” prepuštam drugima, kao i mozgolomije na koga liče. Liče samima sebi, pobogu, i želim im da tako i nastave, „krivim” putem, mirne glave. (Nesvesno citiram, majke mi.)
Jednostavnijim rečnikom, pesme su veoma pamtljive, ulaze u glavu na prvo slušanje, refrene slobodno možete pevati pod tušem ili prosto đuskati uz ritam-sekciju. Nisu stadionske himne (za sada), ali opet, imaju sopstveni začudni pop-potencijal, sa inteligentnom zadrškom, što se danas, sve manje i manje vrednuje i posmatra jednostrano, plitkim umom. Mi entuzijasti smo zato tu da vas podsećamo, svako malo. Još kraće: pesme imaju najveću snagu dok šetate prirodom ili negde van grada, ali se sklonite od hrastovih panjeva, dok ide pesma koja nosi ime istoimenog drveta - upozoreni ste.
Iz nekog razloga, plejlista albuma na YouTube-u, ali i Deezeru uporno "preskače" pesmu "Ogledalo je zrcalo" i ide direkt na plesnu "Plan", kao na kakvoj gramofonskoj ploči, koju bih takođe voleo da imam (biće i nje, sudeći po najavi). Kako su same pesme teško sagledljive u smislu žanra, tematski okvir se još više igra "osećanjima", ali i onim pravim osećanjima, jer se nosi sa liričkim igrarijama, bogato iskorištavajući metaforu i alegoriju kao verne saputnike. Pesme na prvi pogled zvuče skoro-pa-bezazleno, a na pojedine stihove ćete se možda i obeshrabriti, jer ćete pomisliti da su banalni (ali nemojte) - u pitanju je lukava igra svetala sa disko-podijuma i stilizovane tame, doduše, u nešto "blažoj" varijanti, ali dovoljno da vas uvuče u vrtlog reči i pomuti vam vid, sluh. Za vaše dobro.
Iako se na albumu nisu služili akustičnim/čudnim/narodnim instrumentima, jedina "organska" stvar (da je tako nazovemo), koja je prisutna u identitu albuma jeste omot sa govedima. Da me neko ne shvati pogrešno, radi se o prednjoj strani omota, a sami članovi benda su odlični ljudi, tako da nema mesta zabuni. Ne mogu da provalim simboliku prisustva pomenutih životinja ili je jednostavno nema. Pastelne boje, voda, šume, priroda, kojih se dotiču pojedini stihovi, ako ne i cele pesme, nekako se bizarno uklapaju u celu priču. Živ nisam.
Dok sam preslušavao album i borio se sa svakom napisanom rečju (da nešto ne propustim), nabasao sam i na snimke njihovog koncerta u klubu Kvaka 22 iz 2019. godine i uvideo da su istinski uhvatili suštinu svojih pesama, pritom ne izgubivši šarm 'negde' u studijskom radu, i očuvali su mogućnost da istovetno, ako ne i sirovije, to izvedu i na nastupu. Bez trunke foliranja, samo čist talenat, lepršav, ali teži od sumpor-heksafluorida kada zatreba (izguglajte).
Ne mogu da se odlučim ni za omiljene pesme, svaka ima svoje prednosti (mane ne vidim), u odnosu na tempo, manir, ali neka prve tri budu "Hrast", "Misisipi" i "Krinolina", koje su remek-dela, i najviše ih slušam i uprisutnjuju ono za šta su sposobni. "Hrast" će se nesumnjivo svideti i ljubiteljima industriala i njegovih "metalnih" derivata, ali se da zavrteti i na žurci radi šmeka paganskog rejva - znam, zvuči kao oksimoron, ali ne dajte se zavesti; mitska reka primitivnog blues-a i njegovo izvorište, “Misisipi” je dobila neo-grunge/noise rock naličje u drugoj pomenutoj pesmi i baš mi se dopada ta istrzana (nadrkana!) kombinacija sporih i bržih delova. Povrh svega, gitara reže kao testera i šteta što nema više takvog ‘prženja’ u drugim pesmama, možda i previše tražim, jer je i pored moje fantazije zaista sve na svom mestu. Nasuprot njima je "Krinolina", jedna od najtiših pesama, samozatajno neprimetna (to je barem moj utisak, jer album zatvara naredna, isto odlična „Kada ostari dan”), ali je čisto savršenstvo, gledano iz ugla minimalizma. Uz to, suptilno erotična, a preporučio bih je i ljubiteljima viktorijanske epohe.
Svakako, lepo vas molim da preslušate ceo album (kao i svaki album za koji pišem recenziju) i obećavam da ćete pronaći adekvatnu pesmu za svaki trenutak. To ćete znati kada ste, na primer, nervozni i ludite od posla (koji radite od kuće, kao ja) i onda vam kao kec na desetku krene zvuk zvona (dong!) i proderete se iz petnih žila "SLUŠAM O TEBI CEO ŽIVOT ALI NEMAM TOOO". Verujte mi, oslobađajuće je. Toliku snagu ima album, gde ćete bolje preporuke i bolju riznicu jednostavnih stihova i širokog raspona emocija koje „Pozivi u stranu” mogu da proizvedu, u zavisnosti od vremena, osećaja, prostora, a kombinacije su bezbrojne.
Za kraj ću reći da jedva čekam da ih ponovo čujem uživo, a to će se desiti uskoro, 9. oktobra (anno domini MMXXI), u novom subotičkom prostoru SolidGrad!
Daniel Tikvicki
Njihova pesma "Bog te ubio" me je oduvala već od prvih taktova (kao i većinu ljudi koji su upućeni u njihov rad i bespovratno ‘zaraženi’), a pojavila se na uskoro-kultnoj kompilaciji "Hali Gali". Besomučno sam je izvrteo na Deezeeru i na kompu/telefonu, a boga mi, bila mi je neko vreme i melodija za zvono na telefonu. Da sve nije tako slučajno, svirka Stoberiz i njih je bila poslednja u 2019. godini kojoj sam prisustvovao. Ono što sam tada napisao da mislim o njima, obećavam da ću nadograditi, već u sledećim pasusima.
U međuvremenu sam malo i "zaboravio" na mogućnost da će izdati i debi-album i poprilično sam razrogačio oči kad sam video na istom mestu "KOIKOI", "debi-album", "Moonlee Records"! Ubrzo je stigao i disk, koji sticajem oklonosti nije dobio svoje autograme, ali o tom potom.
Spisak pesama // Slušaj/podrži: https://koikoi.bandcamp.com/album/pozivi-u-stranu
1. Ogledalo je zrcalo // 2. Plan // 3. Dodol // 4. Misisipi // 5. Pozivi u stranu // 6. Hrast // 7. One koje bole boje se i vole // 8. Hangar // 9. Krinolina // 10. Kada ostari dan
Zvuk koji su izneli na albumu je, strukturno gledano, dosta jednostavno, ali efektno izveden, ali je zato gotovo barokna raskoš harmonija, gitarskih, kao i bass (!) riffova i pulsirajućih beatova/punokrvnih synthova, uz fenomenalne pevačke deonice svih (ako ne i svih) pevajućih članova u bendu i produkciju, dovoljan pokazatelj da je KOIKOI prerastao na keca "dečije bolesti", a svojom vrlo rafinisanom umetničkom slobodom i inovativnošću mogu da se mere sa mnogo prodornijim i starijim bendovima. Čak i nekima koji su započeli svoje progresivno putovanje i nestali u testu vremena (neko rekao Petrol?). Tu bih vrlo rado upotrebio i sintagmu "art rock" (u najboljem mogućem smislu), ali ne manjka i dobrih komada hrabrosti kraut/prog rock izvođača, i posejani su na pravim mestima sa crticama psihodelije, koje odzvanjaju kao Morzeov kod tokom trajanja albuma. Naravno, sve prethodno pomenuto je uobličeno u nešto modernijem pakovanju, uz nezaobilazni”garažni” zvuk, od kog se KOIKOI uspešno udaljava i stremi ka svom cilju, prihvatanje elemenata elektronske muzike (u njenoj zapreminskoj dubini i raznolikosti), ali i vrlo prirodnu upotrebu elemenata srpske izvorne muzike, i to one iz paganske tradicije, koju takođe poštujem i volim. Ukoliko se i dalje budu držali ovog poslednjeg, imaće uvek muzičku bombu u rukavu kojom će rušiti sve granice. Sam entitet "indie", koji bi se vezivao za ovakvu muziku mi je uvek zvučao nekako 'mlitavo' , neka mi ne zamere ini, a dalju ”borbu” koje žanrove su još „potkačili” prepuštam drugima, kao i mozgolomije na koga liče. Liče samima sebi, pobogu, i želim im da tako i nastave, „krivim” putem, mirne glave. (Nesvesno citiram, majke mi.)
Jednostavnijim rečnikom, pesme su veoma pamtljive, ulaze u glavu na prvo slušanje, refrene slobodno možete pevati pod tušem ili prosto đuskati uz ritam-sekciju. Nisu stadionske himne (za sada), ali opet, imaju sopstveni začudni pop-potencijal, sa inteligentnom zadrškom, što se danas, sve manje i manje vrednuje i posmatra jednostrano, plitkim umom. Mi entuzijasti smo zato tu da vas podsećamo, svako malo. Još kraće: pesme imaju najveću snagu dok šetate prirodom ili negde van grada, ali se sklonite od hrastovih panjeva, dok ide pesma koja nosi ime istoimenog drveta - upozoreni ste.
Iz nekog razloga, plejlista albuma na YouTube-u, ali i Deezeru uporno "preskače" pesmu "Ogledalo je zrcalo" i ide direkt na plesnu "Plan", kao na kakvoj gramofonskoj ploči, koju bih takođe voleo da imam (biće i nje, sudeći po najavi). Kako su same pesme teško sagledljive u smislu žanra, tematski okvir se još više igra "osećanjima", ali i onim pravim osećanjima, jer se nosi sa liričkim igrarijama, bogato iskorištavajući metaforu i alegoriju kao verne saputnike. Pesme na prvi pogled zvuče skoro-pa-bezazleno, a na pojedine stihove ćete se možda i obeshrabriti, jer ćete pomisliti da su banalni (ali nemojte) - u pitanju je lukava igra svetala sa disko-podijuma i stilizovane tame, doduše, u nešto "blažoj" varijanti, ali dovoljno da vas uvuče u vrtlog reči i pomuti vam vid, sluh. Za vaše dobro.
Iako se na albumu nisu služili akustičnim/čudnim/narodnim instrumentima, jedina "organska" stvar (da je tako nazovemo), koja je prisutna u identitu albuma jeste omot sa govedima. Da me neko ne shvati pogrešno, radi se o prednjoj strani omota, a sami članovi benda su odlični ljudi, tako da nema mesta zabuni. Ne mogu da provalim simboliku prisustva pomenutih životinja ili je jednostavno nema. Pastelne boje, voda, šume, priroda, kojih se dotiču pojedini stihovi, ako ne i cele pesme, nekako se bizarno uklapaju u celu priču. Živ nisam.
Dok sam preslušavao album i borio se sa svakom napisanom rečju (da nešto ne propustim), nabasao sam i na snimke njihovog koncerta u klubu Kvaka 22 iz 2019. godine i uvideo da su istinski uhvatili suštinu svojih pesama, pritom ne izgubivši šarm 'negde' u studijskom radu, i očuvali su mogućnost da istovetno, ako ne i sirovije, to izvedu i na nastupu. Bez trunke foliranja, samo čist talenat, lepršav, ali teži od sumpor-heksafluorida kada zatreba (izguglajte).
Ne mogu da se odlučim ni za omiljene pesme, svaka ima svoje prednosti (mane ne vidim), u odnosu na tempo, manir, ali neka prve tri budu "Hrast", "Misisipi" i "Krinolina", koje su remek-dela, i najviše ih slušam i uprisutnjuju ono za šta su sposobni. "Hrast" će se nesumnjivo svideti i ljubiteljima industriala i njegovih "metalnih" derivata, ali se da zavrteti i na žurci radi šmeka paganskog rejva - znam, zvuči kao oksimoron, ali ne dajte se zavesti; mitska reka primitivnog blues-a i njegovo izvorište, “Misisipi” je dobila neo-grunge/noise rock naličje u drugoj pomenutoj pesmi i baš mi se dopada ta istrzana (nadrkana!) kombinacija sporih i bržih delova. Povrh svega, gitara reže kao testera i šteta što nema više takvog ‘prženja’ u drugim pesmama, možda i previše tražim, jer je i pored moje fantazije zaista sve na svom mestu. Nasuprot njima je "Krinolina", jedna od najtiših pesama, samozatajno neprimetna (to je barem moj utisak, jer album zatvara naredna, isto odlična „Kada ostari dan”), ali je čisto savršenstvo, gledano iz ugla minimalizma. Uz to, suptilno erotična, a preporučio bih je i ljubiteljima viktorijanske epohe.
Svakako, lepo vas molim da preslušate ceo album (kao i svaki album za koji pišem recenziju) i obećavam da ćete pronaći adekvatnu pesmu za svaki trenutak. To ćete znati kada ste, na primer, nervozni i ludite od posla (koji radite od kuće, kao ja) i onda vam kao kec na desetku krene zvuk zvona (dong!) i proderete se iz petnih žila "SLUŠAM O TEBI CEO ŽIVOT ALI NEMAM TOOO". Verujte mi, oslobađajuće je. Toliku snagu ima album, gde ćete bolje preporuke i bolju riznicu jednostavnih stihova i širokog raspona emocija koje „Pozivi u stranu” mogu da proizvedu, u zavisnosti od vremena, osećaja, prostora, a kombinacije su bezbrojne.
Za kraj ću reći da jedva čekam da ih ponovo čujem uživo, a to će se desiti uskoro, 9. oktobra (anno domini MMXXI), u novom subotičkom prostoru SolidGrad!
Daniel Tikvicki