Svirka koja je trajala mesec dana (29.11. – 29.12.2019) – najluđi završetak godine
Helly Cherry
29.11. Neprijatno mi je (Subotica) + Vizelj (Beograd)
07.12. D ZOO (Subotica)
14.12. There. (Niš)
29.12. Stroberiz (Subotica) + KoiKoi (Beograd)
* Svi događaji su se desili u subotičkom klubu Mladost
Ni u naponu snage, dok sam praktično iz dosade išao na svirke, a sada idem iz nasušne potrebe, nije mi se desilo da zaređam maltene svaki vikend i odem da čujem nešto kvalitetno. Svo to uzbuđenje je eksplodiralo, ali brzo i splasnulo jer sam shvatio da neću imati u tom trenutku vremena da saberem utiske i napišem pojedinačno pristojan izveštaj. Ipak, da ne ostajem „dužan“, voleo bih da kažem koju o svakom bendu koji sam čuo u poslednjih, najluđih mesec dana u 2019. godini. Izvinjavam se na oskudnim fotografijama, moje je da slušam bendove i da pišem o tome. To neka vam bude za nauk, da idete na svirke i uživate u tome šta se tamo dešava, a fotkanje prepustite onima koji to znaju, i zahvaljujem se ljudima koji su mi ustupili fotografije, tamo gde je moje oko sokolovo podbacilo: Neprijatno mi je/Vizelj – Dejan Rankov; D ZOO – Aleksandra Žepinić.
Da počnemo:
Da li je slučajnost da Dan republike (SFRJ) i najpoznatija subotička klanica i kombinat u istoj toj SFRJ dele iste brojke (29. Novembar) – nisam siguran, a možda i bolje da ne znam.
Moji dobri drugari iz benda Neprijatno mi je su ugostili jedan od trenutno najprodornijih bendova sa beogradskog asfalta, Vizelj. Napravili su poprilično domišljatu zajebanciju na konto Dana republike sa izvedbom pesme i intonacijom Hej Sloveni u pesmi „Mali Tito“. Njihov tretman afrobeat-a, funka, umuljanih u neku slobodnu jazz formu, uz spoken word delove, sa jakim gitarskim i perkusionističkim segmentima, jasno je da na bini tad stoje vrsni muzičari, školovani i oni neformalno kaljeni, što je fantastično. Stvarno ih mnogo volim i cenim, pogotovo što volim funk i kad gitara ne miruje, i poeziju toka misli, a njima to ne manjka. S druge strane, Vizelj je naspram onog što sam čuo prošle godine na Paliću bio nekako slabiji, iako su imali i dalje zaraznu, sirovu rokenrol energiju koji im je istinski pečat. Ne znam da li su možda bili umorni, neraspoloženi, ali se to osetilo. Nova bubnjarka je fantastična, zaista, da me ne shvati neko pogrešno, više gledam na momke u ovoj situaciji. Ono što je bilo odlično jeste reakcija publike na teške note Vizelja, kada je mogla malo da se izdivlja, naspram lakih nota Subotičana – ne može šutka na jazz, jebi ga. Ono što moram da istaknem jeste da je konačno postignuta prva subotičko-subotička saradnja, mene kao izdavača i benda koji je apsolutno iz Subotice. Vizelju hvala što je doneo još jedan talas utisaka sa Hali Gali kompilacije i normalno, za premijernu izvedbu pesme „Glava u betonu“ koja je na pomenutoj kompilaciji!
Danas i kad kažeš rapcore/nu metal, niko ne pomišlja da je on još uvek živa forma, a u ovom obliku kakav neguju D ZOO je retkost. Barem meni oni prvi padaju na pamet kada je u pitanju taj žanr.
Mislim da ih ne treba posebno predstavljati, jer su bili i na Exitu, vrteli se na MTV-u, a momci su i više nego korektni što se saradnje tiče, barem to lično mogu da tvrdim, s obzirom da su pristali i da se pojave na subotičkoj kompilaciji na mom Librarion-u. Sami su napunili klub bez problema, gotive ih klinci, reperi, a boga mi i mi ostali (stara garda, metalci...) koji smo ponosni na njih, ne mogu reći da nije tako. Povod njihovog nastupa je bio, može se reći, sentimentalne prirode, jer su 10 godina ranije prvi nastup kao rapcore postava imali baš u dotičnom klubu – nisam siguran da li sam bio prisutan tad. Do tada je D ZOO bio hip-hop dvojac, koji je pojačao svoje versove malo čvršćom svirkom uz pomoć prijatelja iz benda 3 ispod 0 i – ostalo je istorija, kao i ovaj nastup koji je tekao lagano kao po masti. Sada, nakon nekoliko albuma, singlova i bezbroj nastupa tokom godina, promenom članova (kako to već ide), to sve zvuči homogeno i smatram da mogu biti zadovoljni svojim učinkom i svojim doprinosom da Subotica bude priznata kao grad koji ima kvalitetne bendove, a da to ne ostane samo u lokalnim okvirima. Ne moram da pominjem da je bilo šutke svako malo, sve je prošlo u najboljem redu, publika i bend mokri do gole kože, zaređali su hitove, uključujući i moju omiljenu pesmu od njih „Avers i revers“. Pozitivna atmosfera, brdo ljudi, odlična svirka, šta ćeš bolje i da ne tupim dalje.
Ne znam da li sam ove godine slušao neki niški bend uživo u Subotici (izdao ponešto Nišlija jesam, hehe), a mislim da već svi znaju da ih mnogo volim jer su srdačni ljudi, i milo im je kad naleti severnjak kao što sam ja – priznajte be.
Imao sam priliku da ih čujem pre 6 godina (!), ovom prilikom je tu bio i moj burazer po artizmu Hype iz Kragujevca, dakle, idealno veče za podsetiti se starih dana. There. su došli u sklopu turneje „The Last Chase Tour“, nastupili sami bez adekvatne lokalne podrške, što je malo bezveze, ali šta je tu je. Mišljenje o njima se nije ni najmanje promenilo, ja i dalje volim kvalitetan post-rock/metal, a There. nije posustao ni pedalj od toga. Svoju set-listu trenutno baziraju na debi albumu „Chasing the Basics“ (koji sam pazario), ali svakako ne beže ni od improvizacije i izgledaju veoma samouvereno na bini. Uz to, rade i na novom albumu. Zvuk koji stvaraju je fenomenalan, lakoća kojom ga stvaraju, a sonični rezultat biva kao crna rupa koja te obuzme i ne pušta. Ne znam šta drugo da kažem sem toga da su vredni vašeg vremena i ušiju. Uplivi klasike, prelepe melodije i gitarsko-nojzerski krešendoi su samo neki od detalja koji There. izdvajaju od „običnih“ post-rock bendova. Tu je za nijansu bilo manje publike nego na ostalim događajima, ali opet, nisu svirali sami sebi, srećom, bilo je tu i ljudi koji su iz iste priče.
Poslednja svirka, i najsvežija na kojoj sam bio je opet bila kombinacija Subotica-Beograd. Ovog puta novonastali projekat Stroberiz i još jedan učesnik uskoro-legendarne kompilacije Hali Gali, Koikoi.
Kantautorka koja je nastupala pod imenom Anne Marie je morala da preda ovo frankofono čudo od imena nekoj imenjakinji zbog Fejsbuka, kanda uticajnijoj, angažovala mušku ritam-sekciju i tako je nastao Stroberiz. Na prvi pogled mi je zvučalo pomalo bezveze, ali kad sam video nalepnicu gde je stajao jedan od simbola moje generacije, Rumenko, sve mi je bilo jasno. Od moje drugarice nisam očekivao ništa manje, jer znam da ima odlične pesme, ali nastup i ova postava su pun pogodak. Njene pesme jesu pop-orijentisane, jednostavno aranžirane, ali ovako u punom sastavu, ja sam čuo i uticaje Velikog Prezira i Swanse (sa Jarboe, dabome), pored već prisutnih kantautorskih elemenata, i zaista uživao. Ne znam kako je ranije bilo, ali sada je imala samopouzdanje na bini do maksimuma, što se videlo i čulo.
Koikoi je takođe mlad sastav, ali zato imaju sijaset kečeva u rukavu. Pored vrlo efektnog upliva etno-muzike i usmenog nasleđa u pesmi "Bog te ubio" sa kojom učestvuju na već pomenutoj kompilaciji kod Vizelja, njihove pesme su u tolikoj meri izmešanih žanrova da je nemoguće pohvatati. Uz to, semplovi, synth, gitarski riffovi, česti upadi sa etno pevanjem, višeglasje, sve to u jednom kazanu i ogromna količina pankerske, garažne energije kojom sve to iznose. Ženski deo benda zaslužuje sve pohvale zbog virtuoznog snalaženja i menjanja instrumenata iz pesme u pesmu. Naravno, ni muškom delu ne manjka ništa. Izveli su premijerno pesmu koja je na mene ostavila popriličan utisak, pod radnim nazivom "Hrast" - ukoliko vam je poznata slovenska mitologija, a volite i upliv mračnih sila, ovo je pesma za vas, nadam se da će je snimiti kad-tad, kao istinski simvol i autorski pečat koji ih obrednim nožem izdvaja od ostalih aktuelnih bendova, uz pesmu „Bog te ubio“, koja je bukvalno otvorila novo mitsko mesto susreta modernog i tradicionalnog. Kraj njihovog nastupa su obeležili survavanjem zvuka u pravi pravcati rejv (ili možd new rave, !!!, Klaxons, neko?), i da su nastavili, ko zna šta bi bilo. Dakle, glavni aduti, paganština u svežoj izvedbi, rejv atmosfera i odličan nastup. Svakako bih voleo da ih čujem opet, a i od Stroberiza očekujem da nastave dalje u ovom ruhu.
Da veče bude potpuno, tu je bio i moj dragi kolega novinar Andrea Kane, čiji izveštaj možete pročitati ovde, da bi upotpunili utisak.
Desya Lovorov
07.12. D ZOO (Subotica)
14.12. There. (Niš)
29.12. Stroberiz (Subotica) + KoiKoi (Beograd)
* Svi događaji su se desili u subotičkom klubu Mladost
Ni u naponu snage, dok sam praktično iz dosade išao na svirke, a sada idem iz nasušne potrebe, nije mi se desilo da zaređam maltene svaki vikend i odem da čujem nešto kvalitetno. Svo to uzbuđenje je eksplodiralo, ali brzo i splasnulo jer sam shvatio da neću imati u tom trenutku vremena da saberem utiske i napišem pojedinačno pristojan izveštaj. Ipak, da ne ostajem „dužan“, voleo bih da kažem koju o svakom bendu koji sam čuo u poslednjih, najluđih mesec dana u 2019. godini. Izvinjavam se na oskudnim fotografijama, moje je da slušam bendove i da pišem o tome. To neka vam bude za nauk, da idete na svirke i uživate u tome šta se tamo dešava, a fotkanje prepustite onima koji to znaju, i zahvaljujem se ljudima koji su mi ustupili fotografije, tamo gde je moje oko sokolovo podbacilo: Neprijatno mi je/Vizelj – Dejan Rankov; D ZOO – Aleksandra Žepinić.
Redom: Neprijatno mi je, Vizelj, D ZOO, There., Stroberiz, Koikoi |
Da li je slučajnost da Dan republike (SFRJ) i najpoznatija subotička klanica i kombinat u istoj toj SFRJ dele iste brojke (29. Novembar) – nisam siguran, a možda i bolje da ne znam.
Moji dobri drugari iz benda Neprijatno mi je su ugostili jedan od trenutno najprodornijih bendova sa beogradskog asfalta, Vizelj. Napravili su poprilično domišljatu zajebanciju na konto Dana republike sa izvedbom pesme i intonacijom Hej Sloveni u pesmi „Mali Tito“. Njihov tretman afrobeat-a, funka, umuljanih u neku slobodnu jazz formu, uz spoken word delove, sa jakim gitarskim i perkusionističkim segmentima, jasno je da na bini tad stoje vrsni muzičari, školovani i oni neformalno kaljeni, što je fantastično. Stvarno ih mnogo volim i cenim, pogotovo što volim funk i kad gitara ne miruje, i poeziju toka misli, a njima to ne manjka. S druge strane, Vizelj je naspram onog što sam čuo prošle godine na Paliću bio nekako slabiji, iako su imali i dalje zaraznu, sirovu rokenrol energiju koji im je istinski pečat. Ne znam da li su možda bili umorni, neraspoloženi, ali se to osetilo. Nova bubnjarka je fantastična, zaista, da me ne shvati neko pogrešno, više gledam na momke u ovoj situaciji. Ono što je bilo odlično jeste reakcija publike na teške note Vizelja, kada je mogla malo da se izdivlja, naspram lakih nota Subotičana – ne može šutka na jazz, jebi ga. Ono što moram da istaknem jeste da je konačno postignuta prva subotičko-subotička saradnja, mene kao izdavača i benda koji je apsolutno iz Subotice. Vizelju hvala što je doneo još jedan talas utisaka sa Hali Gali kompilacije i normalno, za premijernu izvedbu pesme „Glava u betonu“ koja je na pomenutoj kompilaciji!
Danas i kad kažeš rapcore/nu metal, niko ne pomišlja da je on još uvek živa forma, a u ovom obliku kakav neguju D ZOO je retkost. Barem meni oni prvi padaju na pamet kada je u pitanju taj žanr.
Mislim da ih ne treba posebno predstavljati, jer su bili i na Exitu, vrteli se na MTV-u, a momci su i više nego korektni što se saradnje tiče, barem to lično mogu da tvrdim, s obzirom da su pristali i da se pojave na subotičkoj kompilaciji na mom Librarion-u. Sami su napunili klub bez problema, gotive ih klinci, reperi, a boga mi i mi ostali (stara garda, metalci...) koji smo ponosni na njih, ne mogu reći da nije tako. Povod njihovog nastupa je bio, može se reći, sentimentalne prirode, jer su 10 godina ranije prvi nastup kao rapcore postava imali baš u dotičnom klubu – nisam siguran da li sam bio prisutan tad. Do tada je D ZOO bio hip-hop dvojac, koji je pojačao svoje versove malo čvršćom svirkom uz pomoć prijatelja iz benda 3 ispod 0 i – ostalo je istorija, kao i ovaj nastup koji je tekao lagano kao po masti. Sada, nakon nekoliko albuma, singlova i bezbroj nastupa tokom godina, promenom članova (kako to već ide), to sve zvuči homogeno i smatram da mogu biti zadovoljni svojim učinkom i svojim doprinosom da Subotica bude priznata kao grad koji ima kvalitetne bendove, a da to ne ostane samo u lokalnim okvirima. Ne moram da pominjem da je bilo šutke svako malo, sve je prošlo u najboljem redu, publika i bend mokri do gole kože, zaređali su hitove, uključujući i moju omiljenu pesmu od njih „Avers i revers“. Pozitivna atmosfera, brdo ljudi, odlična svirka, šta ćeš bolje i da ne tupim dalje.
Ne znam da li sam ove godine slušao neki niški bend uživo u Subotici (izdao ponešto Nišlija jesam, hehe), a mislim da već svi znaju da ih mnogo volim jer su srdačni ljudi, i milo im je kad naleti severnjak kao što sam ja – priznajte be.
Imao sam priliku da ih čujem pre 6 godina (!), ovom prilikom je tu bio i moj burazer po artizmu Hype iz Kragujevca, dakle, idealno veče za podsetiti se starih dana. There. su došli u sklopu turneje „The Last Chase Tour“, nastupili sami bez adekvatne lokalne podrške, što je malo bezveze, ali šta je tu je. Mišljenje o njima se nije ni najmanje promenilo, ja i dalje volim kvalitetan post-rock/metal, a There. nije posustao ni pedalj od toga. Svoju set-listu trenutno baziraju na debi albumu „Chasing the Basics“ (koji sam pazario), ali svakako ne beže ni od improvizacije i izgledaju veoma samouvereno na bini. Uz to, rade i na novom albumu. Zvuk koji stvaraju je fenomenalan, lakoća kojom ga stvaraju, a sonični rezultat biva kao crna rupa koja te obuzme i ne pušta. Ne znam šta drugo da kažem sem toga da su vredni vašeg vremena i ušiju. Uplivi klasike, prelepe melodije i gitarsko-nojzerski krešendoi su samo neki od detalja koji There. izdvajaju od „običnih“ post-rock bendova. Tu je za nijansu bilo manje publike nego na ostalim događajima, ali opet, nisu svirali sami sebi, srećom, bilo je tu i ljudi koji su iz iste priče.
Poslednja svirka, i najsvežija na kojoj sam bio je opet bila kombinacija Subotica-Beograd. Ovog puta novonastali projekat Stroberiz i još jedan učesnik uskoro-legendarne kompilacije Hali Gali, Koikoi.
Kantautorka koja je nastupala pod imenom Anne Marie je morala da preda ovo frankofono čudo od imena nekoj imenjakinji zbog Fejsbuka, kanda uticajnijoj, angažovala mušku ritam-sekciju i tako je nastao Stroberiz. Na prvi pogled mi je zvučalo pomalo bezveze, ali kad sam video nalepnicu gde je stajao jedan od simbola moje generacije, Rumenko, sve mi je bilo jasno. Od moje drugarice nisam očekivao ništa manje, jer znam da ima odlične pesme, ali nastup i ova postava su pun pogodak. Njene pesme jesu pop-orijentisane, jednostavno aranžirane, ali ovako u punom sastavu, ja sam čuo i uticaje Velikog Prezira i Swanse (sa Jarboe, dabome), pored već prisutnih kantautorskih elemenata, i zaista uživao. Ne znam kako je ranije bilo, ali sada je imala samopouzdanje na bini do maksimuma, što se videlo i čulo.
Koikoi je takođe mlad sastav, ali zato imaju sijaset kečeva u rukavu. Pored vrlo efektnog upliva etno-muzike i usmenog nasleđa u pesmi "Bog te ubio" sa kojom učestvuju na već pomenutoj kompilaciji kod Vizelja, njihove pesme su u tolikoj meri izmešanih žanrova da je nemoguće pohvatati. Uz to, semplovi, synth, gitarski riffovi, česti upadi sa etno pevanjem, višeglasje, sve to u jednom kazanu i ogromna količina pankerske, garažne energije kojom sve to iznose. Ženski deo benda zaslužuje sve pohvale zbog virtuoznog snalaženja i menjanja instrumenata iz pesme u pesmu. Naravno, ni muškom delu ne manjka ništa. Izveli su premijerno pesmu koja je na mene ostavila popriličan utisak, pod radnim nazivom "Hrast" - ukoliko vam je poznata slovenska mitologija, a volite i upliv mračnih sila, ovo je pesma za vas, nadam se da će je snimiti kad-tad, kao istinski simvol i autorski pečat koji ih obrednim nožem izdvaja od ostalih aktuelnih bendova, uz pesmu „Bog te ubio“, koja je bukvalno otvorila novo mitsko mesto susreta modernog i tradicionalnog. Kraj njihovog nastupa su obeležili survavanjem zvuka u pravi pravcati rejv (ili možd new rave, !!!, Klaxons, neko?), i da su nastavili, ko zna šta bi bilo. Dakle, glavni aduti, paganština u svežoj izvedbi, rejv atmosfera i odličan nastup. Svakako bih voleo da ih čujem opet, a i od Stroberiza očekujem da nastave dalje u ovom ruhu.
Da veče bude potpuno, tu je bio i moj dragi kolega novinar Andrea Kane, čiji izveštaj možete pročitati ovde, da bi upotpunili utisak.
Desya Lovorov