Brutalno otvaranje 24. Brutal Attack festivala – Impozantni Parkway Drive, moćni Eyehategod, energični Slapshot



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Tvrd rif i buka, sreća i energija, kiša i blato, tušta i tma iliti 24. izdanje češkog Brutal Assault-a. Nastao kao do it yourself (DIY) grind smotra, prerastao u jedan od najvećih metal događaja u Evropi i ove godine održan u Jaromjeržu, svojevrsnom hodočasničkom okupljalištu ljubitelja i ljubiteljki ekstremnih tonova. Sjatilo se među zidine Jozefov tvrđave sa svih strana sveta, i staro, i mlado, i metalsko, i korersko, i pankersko da u četiri dana, od 7. do 10. avgusta, uživa u svirci preko stotinu bendova, notornih žanrovskih reprezenata. Prvi put je festival rasprodat, što bi prevedeno u cifre govorilo da nas je bilo oko 20.000. E sad, pošto su tu sve relevatne lid informacije, vreme je da tastatura odradi svoje u pokušaju prenošenja slike sa ove brutalne manifestacije. Idemo redom – otvaranje, sreda, 7. avgust.

Stigli smo, foto: Milica Milošević
,,A evo i nas, najzad smo stigli mada je potrajalo.’’ reče Nikola Simić sinhronizujući Duška Dugouška, a ja prilagodih situaciji. Nakon 10 sati vožnje organizovanim kombijem iz Beograda, u osvit novog dana prijehasmo u Jaromjerž. Taman da odmorimo od puta i napunimo baterije do prvog benda koji smo nameravali pogledati. Tik pred udar atmosferske padavine u narodu poznatije kao kiša, moja lepša polovina i malenkost moja razapesmo šator u trećem, poslednjem i najudaljenijem VIP festivalskom kampu. Zaplakaše i Dajbog i Tor i ostali bogovi nad Češkom, pa nam pružiše zadovoljstvo da uživamo u ,,čarima’’ diluvijuma. Dobro došli, (uprkos skrovištima) do gole kože mokri!

Kamp i prilaz tvrđavi, foto: Milica Milošević
No to nas nije pokolebalo da par sati kasnije, sa kabanicama pod miškama, lagano krenemo put tvrđave Jozefov, epicentra Brutal Assault ludila. Sa petnaest, dvadeset minuta hoda krož šumicu, pokraj reke Metuje, koja se nadomak našeg mesta snevanja uliva u Labu, stupamo u predvorje ,,pakla’’. Festivalska atmosfera se osećala i u samom kampu, naravno, međutim kako smo se bližili ulazu tako je ona postajala sve vrelija, slikovitija i žovijalnija. Potoci metalaca i metalki, alkohol u hektolitrima, satane, obrnuti krstovi, pentagrami, po koji rokez, lanci, katanci, nitne, ali i poneki veseljak obučen u šareniš, čisto da se svi elementi pokriju. O najupečatljivijim posetiocima i posetiteljkama ću u izveštaju od drugog dana i zato hajmo dalje.

Brutal Assault već nekoliko godina gura ,,cashless’’ priču, što bi praktično značilo sledeće. Dobiješ narukvicu na kojoj se nalazi plastična pločica sa čipom (RFID) koja ti služi pre svega da uđeš na festival, a onda i da unutar njega plaćaš. To ćeš učiniti tako što ćeš na ,,top-up’’ punktovima gotovinom ili karticom napuniti pločicu i onda prilikom kupovine pića, hrane, garderobe i ostalog prisloniti istu na elektronski uređaj i na taj način izvršiti plaćanje. Čini mi se da je takav sistem veoma popularan na muzičkim festivalima u EU, tako da su klasične kartice i tokeni takoreći prošlost. Računam, te zbog toga i pišem, da će nekome ovi redovi koristiti, ali kucnuo je čas na pređemo na deo zbog koga smo i zapucali na put dug 850 kilometara (u jednom pravcu) – koncerti!

Prvi bend koji smo poslušali na otvaranju 24. po redu Brutal Assault festivala bio je jedan, jedini, nepobedivi – Slapshot. Treći put se susrećem sa ovim kultnim hc sastavom predvođenim legendarnim Džek ,,Choke’’ Kelijem. Prošle godine na novosadskom Exit-u sam uspeo i intervju da uradim sa ovim gospodinom, ali im nastup, nažalost, nisam uspeo ispratiti u potpunosti zbog preklapanja satnica. U Beogradu 2012. godine kada sam ih prvi put gledao se to nije desilo, kao ni sada jer smo došli tačno u minut i tačno na početak No Friend of Mine. I u sred nje, jedan, drugi, treći udarac stalkom od mikrofona u glavu i kreće crvene boje tečnost da se razliva po frontmenovom licu. Nakon te scene konačno ću moći da se pohvalim da sam zaista prisustvovao Slapshot koncertu!

foto: Milica Milošević
Krv na stejdžu, ludilo u publici, hit stiže hit – Old Tyme Hardcore, No Time Left, Back On the Map... Potonja je donela preporuku pevača da lik sa cilindrom koji se nalazio u jezgru najagilnijih ne sme do kraja pesme da ostane sa svojim šeširićem na glavi. Tako je i bilo uz najveći circle pit nastupa. Valjalo bi pomenuti da ove momke iz Bostona na turneje uglavnom vozi naše gore list, jedan od najrelevantnijih učesnika srpske (i šire) hardcore scene, Aca Choice, koji me je u jednom trenutku spazio sa bine, pa smo se ispozdravljali signalnim porukama.

Nešto više od pola sata su imali na raspolaganju, te za kraj ostavili I’ve Had Enough i Step On It. Odličan, ma vrhunski nastup posle kog sam pomislio ako se po jutru dan poznaje onda će ovo biti zaista nezaboravno iskustvo.

Festival inače ima pet bina od kojih su dve glavne i najvećeg kapaciteta – Jägermeister i Sea Shepherd. Nalaze se jedna do druge i kako na jednoj završi tako na drugoj počinje naredni bend. Odličan koncept, doduše iscpljujući do besvesti jer program kreće većinom u 10.30 ujutru i završava oko 2 sata iza ponoći. Treći veliki stejdž koji je takođe obilovao velikim imenima nazvan je Obscure, na nešto većoj udaljenosti od ova dva glavna. U blizini njega je najmanji i najmračniji KAL, na kome su uglavnom nastupali noise, drone i artisti sličnog zvuka, a nedaleko od ,,meet & greet’’ zone i press centra Oktagon bina.

S obzirom na to da su američki koreri muzicirali na Jägermeister bini, svirka se nakon njih preselila na Sea Shepherd gde su na programu bili engleski progresivci Toska. Njihov nastup smo odslušali iz redova za piće i ,,merch’’. Niz interesenata za kupovinu majica i ostalih ponuđenih aksesoara se protezao po nekoliko desetina metara, tako da je valjalo, ukoliko si hteo štogod pazariti, dosta vremena odvojiti za tu avanturu.

Povratak na Jägermeister i Crossfaith. Muzika koju stvara ova petočlana japanska ekipa hoda na tankom ledu između metala i hardkora, odnosno elektronike i dabstepa. Pendulum prop’o, što bi se reklo. Prema video snimcima dostupnim javnosti delovalo mi je da će jako dobru žurku napraviti i to u sred bela dana, međutim nisu se baš nešto pokazi i u takvom smeru odneli nastup. Pevač je hajpovao sve vreme, do te mere da je pevanje otišlo u drugi plan i na sve to prevelika količina svakojakih poštapalica i kliše poziva na angažovanje mase. Od ostalih članova benda bubnjar se dobro pokazao. Nije se libio da tokom pesama baca palice u vis, prihvati ih nazad i nastavi svirku. Momak za plejerima je isto bio agilan, pa je u pojedinim momentima pevaču krao šou. Jedna trivijalnost za kraj – redak sastav koji je zasvirao na nekom od dva glavna stejdža a da nije imao onu festivalsku megalomansku zastavu.

foto: Milica Milošević
Sea Shephard zove, a tamo Voivod. Imao sam prilike da slušam ove veoma simpatične kanadske prog-trešere pre manje od godinu dana u Beogradu. Utisak koji su mi ostavili tada, pojačali su u sredu. Izuzetna uvežbanost, potpuni zvuk uprkos jednoj gitari i vedar duh njegovih članova. Majice su doduše promenili, pa je bubnjar Away umesto Crass, nosio PIL. Koncert su započeli trakom Post Society, nastavili sa Psychic Vacuum i stigli do Obsolete Beings sa najnovijeg, prošlogodišnjeg albuma ,,The Wake’’. Ono što mi se posebno dopalo je to da su u svoj kratkotrajni set uspeli da uvrste moju omiljenu pesmu The Prow, dok je na najbolju reakciju publike naišla himna benda – Voivod koju su ostavili za sam kraj. Tokom nje se desila jedna zanimljiva situacija. Naime, gitarista Chewy je u jednom delu numere okačio pevaču Snake-u o vrat gitaru i povukao se sa strane. Basista Rocky je potom zalegao na stejdž i krenuo da se ležeći i svirajući okreće u krug. Kada je to video Chewy je požurio da mu pomogne u vratolomiji, a zatim se vratio svom instrumentu. Pošto su izveli egzibiciju nastavili su dalje nasmejani, ostavljajući prisutne u istom stanju.

A onda je došao trenutak za mali predah i razgledanje samog prostora. Kako to obično biva na velikim festivalima, jedno zarad drugog moraš žrtvovati. Mi smo žrtvovali malo muzike za malo propratnog umetničkog programa. U to ime upustismo se ka Bastion X. zoni. Ona se nalazi na margini dešavanja, među zidinama izdvojenog dela tvrđave i namenjena je odmoru i umetnosti. U jednoj od unutrašnjih prostorija se nalazila izložba vojne bolnice, a u drugoj Art-brut-all - slike i grafike sa uglavnom bizarnim motivima koje su oslikali i nacrtali raznorazni metal umetnici. Takođe, ukoliko si hteo, mogao si u radionici napraviti sopstvenu pločicu sa logotipom Brutal Assault-a uz simboličnu donaciju.

Čekirasmo šta ima u Bastionu, te je došlo vreme da vidimo šta se još nudi od propratnih aktivnosti. Igranje arkadnih igrica bejahu jedne od, a još zanimljivija ponuda je sigurno bila ona sa ,,Kućom strave’’. Ipak, nama je za oko najviše zapala interaktivna post-apokaliptična na otvorenom izložba ekipe iz Junktown-a. U pitanju su momci i devojke koji inspirisani ,,Pobesnelim Maksom’’ prave razne predmete, (pre)velike i male od zarđalih, dotrajalih i odbačenih materijala. Neki od njih su kamioneti, motori, razne sklupture, minijature i ostalo. Festival je isto tako ispratio celodnevni ,,meet &greet’’, a mi smo baš u tim trenucima razonode otišli da se upoznamo, uslikamo i uzmemo autograme od momaka iz grupe Eyehategod.

Powered by flickr embed.

Pošto smo završili razgledanje, nazad na Jägermeister binu. Tamo su nas dočekali Jinjer. U pitanju je veoma popularan ukrajinski metal koji predvodi britkog glasa pevačica Tatjana Šmailjuk. Ova devojka svojim vokalnim sposobnostima nadilazi realnost, realno. Čas growl vokali, čas čisti i blistavi, čas vrisak. Jedinstveno i moćno, zaista, i pored toga što su muzički dosta daleko od moje šolje čaja. Na set listi su im se našle između ostalog pesme Teacher, Teacher!, Pisces i za doviđenja Sit Stay Roll Over. U znak zahvalnosti su tokom izvedbe momci i devojka iz grupe dobili parafiranu češku zastavu, ali se Tatjana ipak odlučila za onu svoje domovine, pa je finiš nastupa dočekala sa ukrajinskom zastavom u rukama.

Kucnuo je čas da nas noge odvedu ,,pod šatru’’ na Obscure stejdž, da i tamo otvorimo sezonu gledanja dobrih koncerata. Prvi je bio grupe čiji smo ,,meet & greet’’ nešto ranije ispratili i koja mi je nesumnjivo u prva tri najvoljenija sladž sastava – moćni Eyehategod! Inače, moram ovde da iskoristim priliku i dam mali prilog zaječarskoj rok istoriji. Negde u prvoj polovini, prve dekade ovog milenijuma u sred mog pankerskog vozdizanja, do moje malenkosti stiže mp3 disk od Gorana Lončarevića (PMK Records/Mount of Artan festival), koji nam je između ostalog i organizovao prevoz na Brutal Assault, prepun dron, sladž i stoner bendova. Nisam baš siguran da li je to prvi dolazak tih dumerskih pravaca u Zaječar, ali je zasigurno taj disk i moja malenkost zaslužna za njihovu metastazu među slušateljstvom. Na tom disku se nalazio i prvenac ovih NOLA lunatika pod nazivom ,,In The Name of Suffering’’. Nesnosno slušanje tog albuma na prelasku iz osnovne u srednju školu dovelo je dotle da sam nastupu Amera prišao sa velikom dozom euforije i pojačanom emocijom.

U susret zalasku sunca eto nas pod velikom tendom, a i ekipe na bini u formaciji – Aron Hil na bubnjevima, Geri Mejder na basu i dva prvoborca Džimi Bauer na gitari i Majk Vilijams za mikrofonom. Odmah na početku smo bili svesni u kakav se armagedon upuštamo. Škripa pojačala, masni rifovi i vanzemaljski zvuci distorizija krenuli su ljude u publici da voze do neslućenih visina već pri prvim numerama. Pevač Majk je tokom i između pesama padao u trans, uprkos tome što je bio u znatno gorem stanju od onog u kakvom smo ga zatekli par sati ranije. Heroin je definitivno ostavio posledice pre svega na njegov fizički izgled, a bogami i po psihu, pa su psovke, nearikulisani pokreti i u jednom trenutku milovanje po licu gitariste Džimija bili deo prikazanog. Svi su takve načine ponašanja prihvatili kao sastavne elemente performansa. Sama činjenica da je pred vama jedan od pionira sladž zvuka je velika stvar što je i auditorijum znao da ceni zakuvavši atmosferu do tačke ključanja prvenstveno šutkama, stagediving momentima i ostalim bravurama.

U repertoar su uvrstili Sisterfucker, Nobody Told Me, New Orleans Is the New Vietnam, a za sam kraj ostavili Kill Your Boss. Uz poruku da nas vole momci su napustili binu nakon skoro jednog sata svirke. Iako je publika skandirala njihovo ime i pozivala ih nazad, nije bilo bisa, što će generalno biti manir festivala uz par izuzetaka. Suma sumarum, odličan nastup, za dugo sećanje. Jedina žal ostaje što nisam čuo omiljenu mi Depress.

S obzirom na maratonski programski koncept, valjalo je odmarati što je više bilo moguće i štedeti noge za odabrane nastupe. Tako da smo posle ove dobre svirke malo pauzirali ne bi li smogli snage i energije za ono što će uslediti.

A usledio je najbolji koncert koji sam odgledao na celokupnom festivalu. Tačno u 21.50 ka Sea Shephard-u u pratnji četiri crne utvare sa bakljama u rukama uputiše se direktno kroz masu oni, giganti metalkor scene, australijski Parkway Drive. Nisam im do tada bog zna kakvu pažnju pridavao, ali nakon onog što doživeh među zidinama Jozefov tvrđave, apsolutno sam rešio da tu grešku ispravim, makar tako što neću propustiti ni jedan njihov budući nastup u svojoj neposrednoj blizini.

Na stejdž ih je dovela Wishing Wells, nakon koje je naišla Pray, a potom Vice Grip. Poslednja je pred slušateljstvo izvela basistu Džija ,,Pie’’ O’Konora u invalidskim kolicima, u kojima se našao zahvaljujući lomljenju noge neposredno pred polazak na turneju. Dakle, kakvi carevi! Nisu otkazali turneju već su se sa sve gipsevima i ostalim pomagalima spakovali u avion i zapucali u Evropu. Na narednoj numeri Karma nastao je najveći circle pit manifestacije, bez pardona. Inače ova igrarija je najpopularniji vid zabave okupljenih. Mosh pit i šutke su veoma retke, dok je trčanje u krug prisutno do iznemoglosti.

Ono što je meni najfascinantnije bilo kod ovog nastupa je to da su svaku pesmu ispratili originalna scenografija i mnogobrojni efekti. Negde je akcenat stavljen na svetlo, negde na vatru i varnice, negde na topovske udare i ostale zvuke, ali sveukupno je to bila jedna jedinstvena predstava. I kad ovaj termin upotrebnim zaista tako i mislim, a u prilog tezi mi ide i sledeće. Za potrebe izvedbe numera Writings on the Wall i Shadow Boxing na bini su im se pridružile tri violinistkinje i jedna čelistkinja. One su imale svoj kutak za muzički trenutak – pijedestal, koji se tokom svirke kretao gore - dole. Doživljaj neverovatan, impozantan. Za kraj odabraše kompoziciju Wild Eyes koju su ljubitelji i ljubiteljke ove grupe predvođene pevačem Vinstonom Mekolom horski otpevali, pa, moglo bi se reći i izvrištali.

foto: Milica Milošević
Nakratko su se povukli, a potom vratili na binu koja ih je dočekala u plamenu. Ne, nije u pitanju nikakva metafora već je ceo stejdž doslovno goreo. Vatra kao efekat, vatra kroz rifove i to prvo kroz Crushed, a zatim Bottom Feeder. Zaista momci svaka vam čast, kako na energiji, isporuci zvuka, tako i na idejama i čitavoj režiji predstave koju nam prirediste. Nije zgoreg reći da smo se u sred nastupa Australijanaca i moja lepša polovina i ja zapitali čemu mi zapravo ovde prisustvujemo, kakvo je ovo čudo, šta se zbiva. Na kontu ovoga bi otprilike mogli da naslutite, ako već niste, da je Parkway Drive uživo nešto što se ne zaboravlja i čemu se rado vraća.

Poslednji sastav večeri koji smo odgledali na Jägermeister-u bio je Cult of Luna. Oni su takođe bili na onom doom disku koji sam pominjao, zajedno sa post-metal kolegama Isis i Neurosis, tako da njihov rad pamtim još, pa recimo albuma ,,Salvation’’. Pamtim, ali ne pratim jer nažalost nisam se skroz pronašao u njihovom zvuku. Na isti način mi je nekako protekao i koncert. Dosta jednoobrazno, monotono, bez ijedne reči upućene narodu... To je moj lični dojam sa kojim se možda fanovi benda neće složiti, ali zaista njihov set mi je sigurno jedan od gorih koje sam ispratio. Ono što bih pohvalio jeste ukomponovanost dvojice bubnjara i deonice koje je vodio klavijaturista.

Cult of Luna, foto: Milica Milošević
Bližili smo se kraju prvog festivalskog dana. Koncentracija je krenula da polako popušta, a umor da odnosi danak, pa smo poslednje ispratili prethodnog sastava sunarodnike iz švedskog death metal tima zvanog Hypocrisy. Ako je nastup pređašnjih jedan od onih koji su mi se najmanje dopali, onda je ovog definitivno na prvom mestu. Možda je do muzičkog senzibiliteta, ko će ga znati. Uprkos svemu izdržali smo skoro do kraja izvedbe. Fanove su vidno najviše obradovale pesme End of Disclosure, Adjusting the Sun i Fire in the Sky, koja nas je sa tvrđave i otpratila.

I naposletku rezime. Već na ,,prvu loptu’’ sam mogao kazati da je ovo bezmalo najbolji festival koji posetih do sada. Naravno, ima tu prostora za kritike i njih ću uputiti u izveštajima koji slede, ali kompletna ocena je veoma visoka. Parkway Drive su pokidali, odnosno, kako će se kasnije ispostaviti, ustoličili se na vrhu moje piramide odgledanih nastupa, Eyehategod su me vratili u dane rane adolescencije i odlično izrokali, baš kao i Slapshot i Voivod. Idemo brutalno dalje.

Nemanja Mitrović Timočanin



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva