The Immigrants – I need help
Helly Cherry
Od svih muzičkih pravaca, indie je od svog nastanka bio na večitom udaru kritičara i slušalaca. Što zbog jednostavne forme, što zbog muzičara koji su takvom stilu pristupali na različite iskrene ili manje iskrene načine. Kao jedan od fleksibilnijih pravaca, podložan je raznim zvučnim i vizuelnim manipulacijama koje daju zaista raznovrsne rezultate, a I need help benda The Immigrants pruža nam uvid u jedan uspešan i kvalitetan eksperiment.
Na prvo slušanje, bend me je vokalom podsetio na The Raconteurs, zatim su me neke zaprljane gitare podsetile na prve albume John Mayer-a, tu je atmosfera The National-a, a takođe i blago zategnut zvuk i fuzz gitare Stereophonics-a. I upravo su to te manipulacije koje sam pomenuo u uvodu, bend je sa svih strana pokupio uticaje, i u svoj zvuk usadio najlepše i najzvučnije sitnice uzete sa različitih mesta. Album je opušten, blag, staložen, a u najjačim momentima zvuči toliko široko da se stiče uticaj višečlanog benda, a ne trojke na relaciji bas/gitara/bubanj. Svaka pesma je radijski hit, ima jasan i direktan koncept, razlikuje se samo razigraniji i poletniji ili armosferičniji, skoro shoe-gaze pristup. Često se dešavaju brejkovi, koji možda zvuče nabacano i naglo, ali potrebno je samo da se uvo navikne, i nakon par slušanja oni savršeno ležu na mesto.
Aranžmani su više nego odlični, možda po prvi put trio bend dobija pun studijski potencijal. Nema praznina, nema slabih momenata, svaki ton i udarac nose snagu i međusobno se dopunjuju. I kada je jedan od instrumenata blago povučen, isti ne biva zagušen vodećim instrumentom, što je samo dodatni plus na račun aranžmana. Jednostavno, stiče se utisak benda od pet, šest članova, a zapravo imamo tri čoveka, nešto malo efekata i vrlo dobro izvedene kompozicije.
Energija albuma se vremenom pojačava, bend nije na samom početku ispucao najjače numere, već ih je mudro ostavio za kraj, a to je vrlo dobar potez. Dobar iz razloga jer nas drži u neizvesnosti i isčekivanju onog najboljeg. Da su hitovi na samom početku, onaj kraj albuma, ona treća trećina nas ne bi previše zanimala, propustili bi je, svakim novim slušanjem bi preslušavali samo prvih šest ili sedam pesama, od ukupno deset koliko album ima. Ovako slušalac prolazi kroz ceo album, a njegov zvučni apetit lagano raste i biva potpuno zadovoljen na kraju. Kada se na sve to doda vrhunski miks albuma, utisak je potpun.
I need help donosi lepo aranžiran indie zvuk obogaćen melodičnim fuzz i space zvucima, tako da ovaj album može prijati svakom slušaocu (za blizu stotinu napisanih recenzija, ovo ponavljam jubilarni drugi put – prim. aut.). Ono što ovakvom bendu i albumu fali je mnogo šira i direktnija, agresivnija promocija, jer zasigurno negde postoji neki slušalac koji zamišlja baš ovakav zvuk, ali na njega još uvek nije uspeo da naiđe, a ta se potraga treba olakšati i što pre uspešno okončati. Počnite na primer odavde.
Tihomir Škara
Na prvo slušanje, bend me je vokalom podsetio na The Raconteurs, zatim su me neke zaprljane gitare podsetile na prve albume John Mayer-a, tu je atmosfera The National-a, a takođe i blago zategnut zvuk i fuzz gitare Stereophonics-a. I upravo su to te manipulacije koje sam pomenuo u uvodu, bend je sa svih strana pokupio uticaje, i u svoj zvuk usadio najlepše i najzvučnije sitnice uzete sa različitih mesta. Album je opušten, blag, staložen, a u najjačim momentima zvuči toliko široko da se stiče uticaj višečlanog benda, a ne trojke na relaciji bas/gitara/bubanj. Svaka pesma je radijski hit, ima jasan i direktan koncept, razlikuje se samo razigraniji i poletniji ili armosferičniji, skoro shoe-gaze pristup. Često se dešavaju brejkovi, koji možda zvuče nabacano i naglo, ali potrebno je samo da se uvo navikne, i nakon par slušanja oni savršeno ležu na mesto.
Aranžmani su više nego odlični, možda po prvi put trio bend dobija pun studijski potencijal. Nema praznina, nema slabih momenata, svaki ton i udarac nose snagu i međusobno se dopunjuju. I kada je jedan od instrumenata blago povučen, isti ne biva zagušen vodećim instrumentom, što je samo dodatni plus na račun aranžmana. Jednostavno, stiče se utisak benda od pet, šest članova, a zapravo imamo tri čoveka, nešto malo efekata i vrlo dobro izvedene kompozicije.
Energija albuma se vremenom pojačava, bend nije na samom početku ispucao najjače numere, već ih je mudro ostavio za kraj, a to je vrlo dobar potez. Dobar iz razloga jer nas drži u neizvesnosti i isčekivanju onog najboljeg. Da su hitovi na samom početku, onaj kraj albuma, ona treća trećina nas ne bi previše zanimala, propustili bi je, svakim novim slušanjem bi preslušavali samo prvih šest ili sedam pesama, od ukupno deset koliko album ima. Ovako slušalac prolazi kroz ceo album, a njegov zvučni apetit lagano raste i biva potpuno zadovoljen na kraju. Kada se na sve to doda vrhunski miks albuma, utisak je potpun.
I need help donosi lepo aranžiran indie zvuk obogaćen melodičnim fuzz i space zvucima, tako da ovaj album može prijati svakom slušaocu (za blizu stotinu napisanih recenzija, ovo ponavljam jubilarni drugi put – prim. aut.). Ono što ovakvom bendu i albumu fali je mnogo šira i direktnija, agresivnija promocija, jer zasigurno negde postoji neki slušalac koji zamišlja baš ovakav zvuk, ali na njega još uvek nije uspeo da naiđe, a ta se potraga treba olakšati i što pre uspešno okončati. Počnite na primer odavde.
Tihomir Škara