CIVIL WAR (2024) – Više civilna vojska
Helly Cherry
Civil war je film o građanskom ratu u Americi onoliko koliko je Taksista film o taksiranju, ili da upotrebim jednu svežiju analogiju – koliko nam je Tod Filips podmetnuo film o rendom psihičkom bolesniku kao film o Džokeru toliko nam je i Aleks Garland podmetnuo film o rendom reporterima u rendom ratu kao o američkom građanskom. Jer ovaj film je opušteno mogao da se zove „Ratni reporteri u ___(insert here) ratu“.
I to ne znači da Garland nije ispao pametniji od nas, na talasu kontorveze da će u trenutku duboke rasne, ekonomske i kulturološke podeljenosti u Americi, što da ne i u celom svetu, u trenutku kada smo pre samo par godina imali zaista jedna desant na Kapitol i mnoštvo demonstracija, Garland dati jedan oštar, provokativan film komentara, osude establišmenta ili šta god s mozgom publika je poletela da pogleda ovaj film upumpavajući mu oko 120 miliona globalne zarade. I tu je moša nad nama uspela, jer da je film bio reklamiran kao ono što jeste videlo bi ga deset puta manje ljudi.
Civil war se doduše dešava u nekoj alternativnoj realnosti, ili alternativnoj budućnosti u kojoj bukti rat između udruženih Teksasa i Kalifornije protiv aktuelnog predsednika, ali mi o tom ratu kroz film kroz koji nas vode četiri foto-reportera i novinara, sa željom da dopru do Vašingtona kroz trusne i zaraćene predele, ne saznajemo gotovo ništa osim da je oslobodio „duha iz boce“, tj. dao raznim paravojnim i kvazimilitantnim formacijama da praktikuju svoje psihičke anomalije kroz razorenu Ameriku. Ali to smo mogli da dobijemo u bilo kom ratu i u bilo kojoj situaciji koja je zapravo od Garlanda očekivala da ispolji neki stav.
Dakle, o čemu je onda film? Najpre je to film o novinarima, njihovoj percepciji zla koje fotografišu, toga kako dobra fotografija užasa ponekad vredi više od sopstvenog života, o tome kako su oni tu da nemaju stav, da ne interpretiraju realnost već samo da je faktografišu, da ne participariju već izveštavaju, što je u biti još jedna pogrešna ideja jer mediji su ti koji danas manje-više potpiru, kanališu i usmeravaju veliki deo sukoba svojim tendencioznim, plaćenim, propagandističkim ili jednostavno navijačkim ili teledirigovanim izveštavanjem (ideja koju je bolje razradio film Nightcrawler).
Ima tu i nekih dobrih scena, na primer „What type of American are you?“ scena u kojoj briljira Džesi Plemons ledi krv u žilama i na deset minuta zaustavlja atome vazduha u letu bolno podsećajući na neke tragedije i na neke monstume koji su i nama sa ovih porostora dobro poznati. Kirsten Danst je odlična u ulozi razočarane reporterke kojoj je pomalo dosta svega i koja nalazi motiv u mentorisanju-zaštitništvu mlađe saradnice koja ispoljava skoro nezdravi entuzijazam.
Iako poslednja trećina filma uvodi određenu dozu napetosti i pirotehničke akcije, pomalo je smešno pretpostaviti da bi se u Americi koja ima više naoružanja nego ostatak sveta i čiji vojni personal broji oko 2 milona ljudi finalni udar na Belu kuću desio uz pomoć desetak vojnika i dva tenka, da ne spominjemo idiotizam po kome predsednik odavno nije klisnuo u jednu od najmanje 6 tajnih baza koje ima na rapolaganju. A i sve vreme sam razmišljao koliko bi Alfonso Kuaron visceralnije kanalisao taj haos na ulicama Vašingtona (tipa Children of men) da je ovo režirao za razliku od Garlanda koji je rediteljki uvek bio pomalo limitiran.
Sve u svemu, ako tražite jedan tipičan reportersko-ratni film sa antiratnim porukama tipa „rat je stanje duha“, na pravom ste mestu, ako ste tu zbog nekog distopijskog komentara na aktuelne političke podele, zalutali ste.
Civil war se doduše dešava u nekoj alternativnoj realnosti, ili alternativnoj budućnosti u kojoj bukti rat između udruženih Teksasa i Kalifornije protiv aktuelnog predsednika, ali mi o tom ratu kroz film kroz koji nas vode četiri foto-reportera i novinara, sa željom da dopru do Vašingtona kroz trusne i zaraćene predele, ne saznajemo gotovo ništa osim da je oslobodio „duha iz boce“, tj. dao raznim paravojnim i kvazimilitantnim formacijama da praktikuju svoje psihičke anomalije kroz razorenu Ameriku. Ali to smo mogli da dobijemo u bilo kom ratu i u bilo kojoj situaciji koja je zapravo od Garlanda očekivala da ispolji neki stav.
Dakle, o čemu je onda film? Najpre je to film o novinarima, njihovoj percepciji zla koje fotografišu, toga kako dobra fotografija užasa ponekad vredi više od sopstvenog života, o tome kako su oni tu da nemaju stav, da ne interpretiraju realnost već samo da je faktografišu, da ne participariju već izveštavaju, što je u biti još jedna pogrešna ideja jer mediji su ti koji danas manje-više potpiru, kanališu i usmeravaju veliki deo sukoba svojim tendencioznim, plaćenim, propagandističkim ili jednostavno navijačkim ili teledirigovanim izveštavanjem (ideja koju je bolje razradio film Nightcrawler).
Ima tu i nekih dobrih scena, na primer „What type of American are you?“ scena u kojoj briljira Džesi Plemons ledi krv u žilama i na deset minuta zaustavlja atome vazduha u letu bolno podsećajući na neke tragedije i na neke monstume koji su i nama sa ovih porostora dobro poznati. Kirsten Danst je odlična u ulozi razočarane reporterke kojoj je pomalo dosta svega i koja nalazi motiv u mentorisanju-zaštitništvu mlađe saradnice koja ispoljava skoro nezdravi entuzijazam.
Iako poslednja trećina filma uvodi određenu dozu napetosti i pirotehničke akcije, pomalo je smešno pretpostaviti da bi se u Americi koja ima više naoružanja nego ostatak sveta i čiji vojni personal broji oko 2 milona ljudi finalni udar na Belu kuću desio uz pomoć desetak vojnika i dva tenka, da ne spominjemo idiotizam po kome predsednik odavno nije klisnuo u jednu od najmanje 6 tajnih baza koje ima na rapolaganju. A i sve vreme sam razmišljao koliko bi Alfonso Kuaron visceralnije kanalisao taj haos na ulicama Vašingtona (tipa Children of men) da je ovo režirao za razliku od Garlanda koji je rediteljki uvek bio pomalo limitiran.
Sve u svemu, ako tražite jedan tipičan reportersko-ratni film sa antiratnim porukama tipa „rat je stanje duha“, na pravom ste mestu, ako ste tu zbog nekog distopijskog komentara na aktuelne političke podele, zalutali ste.
Slobodan Novokmet