Northern Revival i grand finale prolećne turneje: Utisci iz Đera i Velenja
Helly Cherry
Nakon sedam nastupa i devet dana u putu kroz četiri zemlje (Sloveniju, Hrvatsku, Mađarsku i Austriju), stigli smo kući, te ovaj tekst pišem u režimu detoksa.
Kako lažem, odmah smo po iskrcavanju uleteli u prazničnu atmosferu. Jbg. Zato sam i odugovlačila ovaj poslednji segment putopisa, ali evo ga, taman dok se sve sleglo.
Koliko god izazovna bila ta rutina konstantnog kretanja (imeprativ kome smo, bez sumnje, sasvim spremno odgovarali), ništa nam tako teško nije palo kao vožnja natrag kroz jednoličnu Slavoniju ka graničnom prelazu Bačka Palanka. Pojam „rastegljivosti“ vremena dobio je svoj puni smisao. Spiritualisti bi sigurno to objasnili tako što naša fizička tela putuju u datom prostoru, dok astralno telo i dalje putuje u realnom vremenu brzinom koja je mnogo sporija od nametnutog rasporeda koji se mora ispuniti. Vozimo se i razmišljamo, da li bi nam još jedan dan na točkovima i još jedan nastup nakon savladane solidne kilometraže bili ta kap koja je prelila čašu. Kako je tek onima koji su po dva meseca (i više) na turneji, menjaju vremenske zone, svaku noć u drugom smeštaju, ishrani kojoj se treba prilagoditi i sa novim jezičkim, kilmatskim i kulturološkim barijerama koje treba savladati? Možda ćemo i to probati nekad, pa vam kažemo, za sada o avanturi koja je iza nas, ima još štošta da se ispriča.
Čitali ste o gradovima u kojima smo bili, klubovima u kojima se sviralo, ljudima sa kojima smo se upoznavali i susretali, situacijama koje su se nametale, ali kao što to pred odjavu obične ide, došlo je na red i to da pojedinačno imenom, prezimenom, likom i delom predstavim članove koji čine naš NR tim (onako kako mi kratko oslovljavamo svoj kolektiv).
Dakle, ljudi koji su sproveli čitavu ovu ideju u delo jesu:
Aleksandar Rajić - gitarista, vokal (vozač i glavni logističar)
Stevan Fujto - bas gitarista (najprijemčiviji čovek za direktne odnose sa javnošću na licu mesta, svi ga lako zavole)
Slobodan Pejčić - glavni vokal, frontmen (zajedno sa Stevom odličan tandem za prikupljanje simpatija svuda gde smo se našli)
Mladen Seničar - bubnjar (odličan logističar takođe)
...i na kraju, ja, Ana Bjes, već preko osam godina, manje ili više, na različite načine prisutna u sagi zvanoj Northern Revival, kao promoter, buker, delimično menadžer, merčendajzer i od skoro oficijelni fotograf u pokušaju. Eto, tek sad sam postala svesna koliko sam dugo prisutna u ovome, iskreno, ni ne znam kako su te godine proletele, ali takvu istrajnost imam još samo u Helly Cherry Webzinu (andergraund portalu koji upravo čitate).
I ponosna sam na činjenicu da iza nas ne stoji (o, ne nikako ne stoji) samo vreme, već i ozbiljan broj pređenih kilometara, a samo na ovom putu izbrojali smo preko 2500.
Na takvom putu padovi koncentracije su nešto sa čim moraš da naučiš da se nosiš, a ja sam iznenađena da smo tek u poslednjih dva dana počeli da zaboravljamo i gubimo stvari (doduše, sitnice). Recimo, moja memorijska iz fotoaparata ostala je u smeštaju u koji, zbog udaljenosti od kluba nije bilo moguće da se vratim, te sa te svirke u Đeru nemamo druge fotke sem one iz telefona.
Grad Đer u Mađarskoj i tamošnji klub A Beton predstavljali su jedan od najvećih izazova na ovoj turneji. Trebalo je iz Zagreba otići tamo, pa se odvesti nazad u Velenje (Slovenija) na poslednji nastup u nizu. Kontali smo, petak je i poseta mora biti dobra. U tom gradu veličine Kragujevca (recimo) ništa žanrovski slično nije se dešavalo u vreme kada i naša svirka. Klub A Beton smešten je u napuštenoj industrijskoj zoni i navigacija nije dovoljna da nađeš ulaz u klub, moraš imati nekoga da ti objasni gde je ulaz koji nije istaknut nikakvim obeležjem. Okruženje u kome je klub smešten neodoljivo me je podsetio na AKC Fuzz u Nišu i postindustrijsku panoramu nekadašnjeg jugoslovenskog giganta zvanog Mašinska industrija Niš. Međutim, sve ostalo nije ni nalik tome, jer A Beton je jedinstveno mesto, andergraund u punom smislu te reči kakav nismo imali prilike do sada da vidimo apsolutno nigde. Objekat je ogroman, sa brojnim prostorijama, ali što više zalažiš u dubine njegove unutrašnjosti osećaj klaustrofobije eksponencijalno raste. I te uslovno rečeno prostorije su kao tuneli, iz jednog se ulazi u drugi, pa u još jedan, pa još jedan, kao neka nedovršena švapska kuća iz horor filma, zezali smo se interno kako smo upali na sred snimanja filma TT sindrom. I svuda neka vrata (ona od dasaka i sa prečkama, ofarbana u bolničku zelenu) iza kojih se nalazi još betonskih stepenica koje vode ko zna gde. I u toj masivnoj pećini koja je sva od betona, kroz niz hodnika najzad se stiže do koncertnog prostora gde je odmah sa vrata desno maleni šank sa svega par vrsta piva na raspolaganju, a pogled na veliku binu pruža se odozgo, sa vrha stepenica koje su jedini put da siđeš do nje. Pitali smo tehničara, u nadi da ne vidimo još neka tajna vrata, da li i sva oprema mora da silazi niz te stepenice. ˶I’m sorry, this is the only way.˝ Jbg... Dok su oni vukli pojačala, ja sam iz nekog razloga ušla u bekstejdž koji se nalazi u jednoj od prostorija pretposlednje prostorije u nizu, i mirisalo je kao da neko lemi nešto ili kao da se upalio neki kabl. Nimalo prijatno i svašta mi je prošlo kroz glavu. Kakav vrstan scenarista čovek može biti kada ga spontano lupi anksioznost... Izašla sam napolje (jedino na ulazu je bilo moguće prikačiti se na wi-fi), javila sam se dečku i nekim drugaricama, možda bih i mamu zvala bez obzira na skup roming, ali rekoh, da ne preterujem, biće previše smešno kad preživimo.
U međuvremenu su stigli i The Butchers, trojac koji se deklariše kao slovački bend, ali koliko sam razumela, neki od njih žive u Mađarskoj. Super su ekipa, sviraju heavy rock, što se, naravno, s nama stilski poklapa, a i druženje s njima i njihovim drugarima je bilo vrhunsko. Pre par dana objavili su singl koji treba da poslušate na ovom linku.
Kako je vreme odmicalo, a satnica početka koncerta opasno približila, skontali smo da se broj ljudi koje smo zatekli na tonskoj i koji su kasnije došli sa Butchersima nije uvećao ni za jedan. Ipak, još uvek nije bilo kasno za iznenađenja te se potpuno nenajavljeno i nenadano pojavio naš brat Denis (naš čovek, Vojvođanin koji živi u Austriji), a već je bio na koncertu u Gracu. Nemamo dovoljno reči zahvalnosti za njegov gest podrške koja nam neizmerno znači. I upravo to, obični ljudi velikog srca koji nas susreću na našim putevima, jesu najveće dostignuće našeg bendovskog kolektiva, koji su tu čak i kad odemo dovoljno daleko da umalo pomislimo da smo sasvim sami u tome. Denis kao da je ˶povukao nogu˝, pa se do kraja svirke nakupilo nešto ljudi. Dok sam dežurala uz merch skontala sam da ona mnogobrojna vrata služe kao alternativni prolazi iz kojih je iskočilo nekoliko njih (pojma nemam odakle). Kakvo ludo mesto, al’ stvarno. Bez obzira na sve, prošli smo solidno za uslove Đera, velikog grada, koji ekipa kluba A Beton opisuje kao prilično pasivan kraj za alternativne žanrove. Utoliko više rispekta za njih koji su odvažili da pokrenu stvari bez obzira na to koliko su okolnosti teške.
Velenje, u koje smo stigli sutradan, 27. aprila, jedan od najlepših gradova bivše SFRJ i za celu ovu priču, za mene i Northern Revival (onaj koji je bio nekad, pa i ovaj sad), taj grad ima poseban značaj. Prvi buking koji sam uradila za NR bio je upravo tu, na Kunigunda festivalu 2016. godine i baš se, slučajnim spletom okolnosti desilo to da je poslednji koncert na turneji baš na istom mestu, samo ovoga puta ne na platou ispred nego baš u Klubu EMCE Plac.
Još jedna stvar u prilog Velenju jeste i to što smo taj datum najlakše zakazali od svih na ovoj turneji. Bilo je dovoljno da se javim Lauri (meni dobro poznatoj osobi iz organizacije) i da to bude rešeno praktično za minut bez prevelikog detaljisanja jer jednostavno, klub EMCE je proverena destinacija, uigrano mesto na kome znaš da te očekuje samo najbolje. Pri tom, malo sreće koja ide na ruku i stvari koje su savršeno poklopile - i to je bilo to. O njihovoj gostoprimljivosti, tehničkoj spremnosti i samom klubu koji ima dugačku istoriju uspešnog, vrhunski kvalitetnog rada na polju alternativne kulture mogu da pričam do prekosutra. A već jesam, još 2015. i to je bio jedan od mojih prvih tekstova koje sam kao rock novinar početnik napisala (za koga drugog nego Helly Cherry). I sam grad je prepun prirodnih lepota iako i uz njega stoji pridev industrijski (i rudarski).
Lepo je videti da EMCE i dan-danas odoleva mnogim izazovima koje iziskuje alternativno delovanje. Koliko god mi ovde mislili da je to ne znam koliko podsticajna sredina (uređena svakako jeste), problemi su brojni, ali iza svega stoje uporni i beskompromisni ljudi koje u ovom trenutku mogu da nazovem veteranima jer su i dalje tu neki od njih koji su sve to započeli, svojim entuzijazmom i znanjem održali, unapredili i razgranali, a što je najbitnije, utabali put svima onima koji nakon njih treba da nastave priču u skladu sa novim tendencijama. Neizmerno mi je drago što je jedan od organizatora ovog događaja (u tehničkom smislu) bio i Dejan Požegar. U Sloveniji nema ko ga ne zna, u pitanju je legenda slovenačke HC punk scene, čovek sa hiljadu talenata i veština koje nesebično ulaže u omladinski rad. Bend It’s not for sale, ciklusi tematskih događaja pod nazivom Panka nam manka, Sound Arson i Kunigunda festival mladih kultur, samo su neke od reprezentativnih stavki u njegovom zavidnom CV-ju (vezanom samo za Velenje). U ovom trenutku, kaže mi, razmišlja o skorom povlačenju, pokazujući na svog sina (u ono vreme kad sam tamo obitavala bio je jako mali, sada je pravi mladi metalac) za koga veruje da će nastaviti njegovim stopama ponosno mi pružajući plakat za prvi događaj ekstremnog žanrovskog usmerenja u organizaciji Požegara juniora.
Još jedna zanimljiva slučajnost (bolje reći sinhronicitet) sadržan je u činjenici da je bend s kojim su Northerni nastupali takođe bili na evropskoj turneji (s tim što je to bio njihov tek 4. dan), Local Blood iz Litvanije. Rute su nam se samo u Velenju ukrstile, jer su pretežno Poljska i Češka njihove destinacije. Isto imaju menadžerku/promoterku/merčendajzerku koja putuje s njima i bilo je divno imati za pultom koleginicu sa kojom delim toliko toga zajedničkog. Pogotovu što i iz Vilnjusa (koje je njihovo sedište) imam lepe uspomene, pa smo se i u toj priči našle. Njihov muzički senzibilitet oslanja se na postpank (donekle), a u velikoj meri furaju fazon koji možemo videti kod planetarno popularnih Viagra Boys (čiji sam fan).
I koliko god bih htela da nadugačko i naširoko nastavim da pišem o turneji koja je za nama, zaustaviću se ovde, sa jedinstvenim zaključkom ovog, ali i prethodnih tekstova. Svi gradovi, klubovi, organizatori, tehničari, ostali saradnici i nadasve publika učinili su da svaki trenutak naše turneje bude za pamćenje. Najvažnije je to što smo mi, nas petoro koji za sada čine NR tim, funkcionisali savršeno, a to je za jedan kolektiv pravi blagoslov. Ili zaista ima smisla ono što neki uspešni ljudi vole kažu: kad voliš ono što radiš, sve ide lako, a prepreke su samo izazov, ne i poteškoća.
Nećemo dugo biti na odmoru jer naša sledeća stanica je Temišvar, Nemesis Art Club, 11. maja, uz bendove Anapurna i Void Droid, pa kome je blizu, vidimo se tamo.
Kako lažem, odmah smo po iskrcavanju uleteli u prazničnu atmosferu. Jbg. Zato sam i odugovlačila ovaj poslednji segment putopisa, ali evo ga, taman dok se sve sleglo.
Koliko god izazovna bila ta rutina konstantnog kretanja (imeprativ kome smo, bez sumnje, sasvim spremno odgovarali), ništa nam tako teško nije palo kao vožnja natrag kroz jednoličnu Slavoniju ka graničnom prelazu Bačka Palanka. Pojam „rastegljivosti“ vremena dobio je svoj puni smisao. Spiritualisti bi sigurno to objasnili tako što naša fizička tela putuju u datom prostoru, dok astralno telo i dalje putuje u realnom vremenu brzinom koja je mnogo sporija od nametnutog rasporeda koji se mora ispuniti. Vozimo se i razmišljamo, da li bi nam još jedan dan na točkovima i još jedan nastup nakon savladane solidne kilometraže bili ta kap koja je prelila čašu. Kako je tek onima koji su po dva meseca (i više) na turneji, menjaju vremenske zone, svaku noć u drugom smeštaju, ishrani kojoj se treba prilagoditi i sa novim jezičkim, kilmatskim i kulturološkim barijerama koje treba savladati? Možda ćemo i to probati nekad, pa vam kažemo, za sada o avanturi koja je iza nas, ima još štošta da se ispriča.
Čitali ste o gradovima u kojima smo bili, klubovima u kojima se sviralo, ljudima sa kojima smo se upoznavali i susretali, situacijama koje su se nametale, ali kao što to pred odjavu obične ide, došlo je na red i to da pojedinačno imenom, prezimenom, likom i delom predstavim članove koji čine naš NR tim (onako kako mi kratko oslovljavamo svoj kolektiv).
Dakle, ljudi koji su sproveli čitavu ovu ideju u delo jesu:
Aleksandar Rajić - gitarista, vokal (vozač i glavni logističar)
Stevan Fujto - bas gitarista (najprijemčiviji čovek za direktne odnose sa javnošću na licu mesta, svi ga lako zavole)
Slobodan Pejčić - glavni vokal, frontmen (zajedno sa Stevom odličan tandem za prikupljanje simpatija svuda gde smo se našli)
Mladen Seničar - bubnjar (odličan logističar takođe)
...i na kraju, ja, Ana Bjes, već preko osam godina, manje ili više, na različite načine prisutna u sagi zvanoj Northern Revival, kao promoter, buker, delimično menadžer, merčendajzer i od skoro oficijelni fotograf u pokušaju. Eto, tek sad sam postala svesna koliko sam dugo prisutna u ovome, iskreno, ni ne znam kako su te godine proletele, ali takvu istrajnost imam još samo u Helly Cherry Webzinu (andergraund portalu koji upravo čitate).
I ponosna sam na činjenicu da iza nas ne stoji (o, ne nikako ne stoji) samo vreme, već i ozbiljan broj pređenih kilometara, a samo na ovom putu izbrojali smo preko 2500.
Na takvom putu padovi koncentracije su nešto sa čim moraš da naučiš da se nosiš, a ja sam iznenađena da smo tek u poslednjih dva dana počeli da zaboravljamo i gubimo stvari (doduše, sitnice). Recimo, moja memorijska iz fotoaparata ostala je u smeštaju u koji, zbog udaljenosti od kluba nije bilo moguće da se vratim, te sa te svirke u Đeru nemamo druge fotke sem one iz telefona.
Grad Đer u Mađarskoj i tamošnji klub A Beton predstavljali su jedan od najvećih izazova na ovoj turneji. Trebalo je iz Zagreba otići tamo, pa se odvesti nazad u Velenje (Slovenija) na poslednji nastup u nizu. Kontali smo, petak je i poseta mora biti dobra. U tom gradu veličine Kragujevca (recimo) ništa žanrovski slično nije se dešavalo u vreme kada i naša svirka. Klub A Beton smešten je u napuštenoj industrijskoj zoni i navigacija nije dovoljna da nađeš ulaz u klub, moraš imati nekoga da ti objasni gde je ulaz koji nije istaknut nikakvim obeležjem. Okruženje u kome je klub smešten neodoljivo me je podsetio na AKC Fuzz u Nišu i postindustrijsku panoramu nekadašnjeg jugoslovenskog giganta zvanog Mašinska industrija Niš. Međutim, sve ostalo nije ni nalik tome, jer A Beton je jedinstveno mesto, andergraund u punom smislu te reči kakav nismo imali prilike do sada da vidimo apsolutno nigde. Objekat je ogroman, sa brojnim prostorijama, ali što više zalažiš u dubine njegove unutrašnjosti osećaj klaustrofobije eksponencijalno raste. I te uslovno rečeno prostorije su kao tuneli, iz jednog se ulazi u drugi, pa u još jedan, pa još jedan, kao neka nedovršena švapska kuća iz horor filma, zezali smo se interno kako smo upali na sred snimanja filma TT sindrom. I svuda neka vrata (ona od dasaka i sa prečkama, ofarbana u bolničku zelenu) iza kojih se nalazi još betonskih stepenica koje vode ko zna gde. I u toj masivnoj pećini koja je sva od betona, kroz niz hodnika najzad se stiže do koncertnog prostora gde je odmah sa vrata desno maleni šank sa svega par vrsta piva na raspolaganju, a pogled na veliku binu pruža se odozgo, sa vrha stepenica koje su jedini put da siđeš do nje. Pitali smo tehničara, u nadi da ne vidimo još neka tajna vrata, da li i sva oprema mora da silazi niz te stepenice. ˶I’m sorry, this is the only way.˝ Jbg... Dok su oni vukli pojačala, ja sam iz nekog razloga ušla u bekstejdž koji se nalazi u jednoj od prostorija pretposlednje prostorije u nizu, i mirisalo je kao da neko lemi nešto ili kao da se upalio neki kabl. Nimalo prijatno i svašta mi je prošlo kroz glavu. Kakav vrstan scenarista čovek može biti kada ga spontano lupi anksioznost... Izašla sam napolje (jedino na ulazu je bilo moguće prikačiti se na wi-fi), javila sam se dečku i nekim drugaricama, možda bih i mamu zvala bez obzira na skup roming, ali rekoh, da ne preterujem, biće previše smešno kad preživimo.
U međuvremenu su stigli i The Butchers, trojac koji se deklariše kao slovački bend, ali koliko sam razumela, neki od njih žive u Mađarskoj. Super su ekipa, sviraju heavy rock, što se, naravno, s nama stilski poklapa, a i druženje s njima i njihovim drugarima je bilo vrhunsko. Pre par dana objavili su singl koji treba da poslušate na ovom linku.
Kako je vreme odmicalo, a satnica početka koncerta opasno približila, skontali smo da se broj ljudi koje smo zatekli na tonskoj i koji su kasnije došli sa Butchersima nije uvećao ni za jedan. Ipak, još uvek nije bilo kasno za iznenađenja te se potpuno nenajavljeno i nenadano pojavio naš brat Denis (naš čovek, Vojvođanin koji živi u Austriji), a već je bio na koncertu u Gracu. Nemamo dovoljno reči zahvalnosti za njegov gest podrške koja nam neizmerno znači. I upravo to, obični ljudi velikog srca koji nas susreću na našim putevima, jesu najveće dostignuće našeg bendovskog kolektiva, koji su tu čak i kad odemo dovoljno daleko da umalo pomislimo da smo sasvim sami u tome. Denis kao da je ˶povukao nogu˝, pa se do kraja svirke nakupilo nešto ljudi. Dok sam dežurala uz merch skontala sam da ona mnogobrojna vrata služe kao alternativni prolazi iz kojih je iskočilo nekoliko njih (pojma nemam odakle). Kakvo ludo mesto, al’ stvarno. Bez obzira na sve, prošli smo solidno za uslove Đera, velikog grada, koji ekipa kluba A Beton opisuje kao prilično pasivan kraj za alternativne žanrove. Utoliko više rispekta za njih koji su odvažili da pokrenu stvari bez obzira na to koliko su okolnosti teške.
Velenje, u koje smo stigli sutradan, 27. aprila, jedan od najlepših gradova bivše SFRJ i za celu ovu priču, za mene i Northern Revival (onaj koji je bio nekad, pa i ovaj sad), taj grad ima poseban značaj. Prvi buking koji sam uradila za NR bio je upravo tu, na Kunigunda festivalu 2016. godine i baš se, slučajnim spletom okolnosti desilo to da je poslednji koncert na turneji baš na istom mestu, samo ovoga puta ne na platou ispred nego baš u Klubu EMCE Plac.
Još jedna stvar u prilog Velenju jeste i to što smo taj datum najlakše zakazali od svih na ovoj turneji. Bilo je dovoljno da se javim Lauri (meni dobro poznatoj osobi iz organizacije) i da to bude rešeno praktično za minut bez prevelikog detaljisanja jer jednostavno, klub EMCE je proverena destinacija, uigrano mesto na kome znaš da te očekuje samo najbolje. Pri tom, malo sreće koja ide na ruku i stvari koje su savršeno poklopile - i to je bilo to. O njihovoj gostoprimljivosti, tehničkoj spremnosti i samom klubu koji ima dugačku istoriju uspešnog, vrhunski kvalitetnog rada na polju alternativne kulture mogu da pričam do prekosutra. A već jesam, još 2015. i to je bio jedan od mojih prvih tekstova koje sam kao rock novinar početnik napisala (za koga drugog nego Helly Cherry). I sam grad je prepun prirodnih lepota iako i uz njega stoji pridev industrijski (i rudarski).
Lepo je videti da EMCE i dan-danas odoleva mnogim izazovima koje iziskuje alternativno delovanje. Koliko god mi ovde mislili da je to ne znam koliko podsticajna sredina (uređena svakako jeste), problemi su brojni, ali iza svega stoje uporni i beskompromisni ljudi koje u ovom trenutku mogu da nazovem veteranima jer su i dalje tu neki od njih koji su sve to započeli, svojim entuzijazmom i znanjem održali, unapredili i razgranali, a što je najbitnije, utabali put svima onima koji nakon njih treba da nastave priču u skladu sa novim tendencijama. Neizmerno mi je drago što je jedan od organizatora ovog događaja (u tehničkom smislu) bio i Dejan Požegar. U Sloveniji nema ko ga ne zna, u pitanju je legenda slovenačke HC punk scene, čovek sa hiljadu talenata i veština koje nesebično ulaže u omladinski rad. Bend It’s not for sale, ciklusi tematskih događaja pod nazivom Panka nam manka, Sound Arson i Kunigunda festival mladih kultur, samo su neke od reprezentativnih stavki u njegovom zavidnom CV-ju (vezanom samo za Velenje). U ovom trenutku, kaže mi, razmišlja o skorom povlačenju, pokazujući na svog sina (u ono vreme kad sam tamo obitavala bio je jako mali, sada je pravi mladi metalac) za koga veruje da će nastaviti njegovim stopama ponosno mi pružajući plakat za prvi događaj ekstremnog žanrovskog usmerenja u organizaciji Požegara juniora.
Još jedna zanimljiva slučajnost (bolje reći sinhronicitet) sadržan je u činjenici da je bend s kojim su Northerni nastupali takođe bili na evropskoj turneji (s tim što je to bio njihov tek 4. dan), Local Blood iz Litvanije. Rute su nam se samo u Velenju ukrstile, jer su pretežno Poljska i Češka njihove destinacije. Isto imaju menadžerku/promoterku/merčendajzerku koja putuje s njima i bilo je divno imati za pultom koleginicu sa kojom delim toliko toga zajedničkog. Pogotovu što i iz Vilnjusa (koje je njihovo sedište) imam lepe uspomene, pa smo se i u toj priči našle. Njihov muzički senzibilitet oslanja se na postpank (donekle), a u velikoj meri furaju fazon koji možemo videti kod planetarno popularnih Viagra Boys (čiji sam fan).
I koliko god bih htela da nadugačko i naširoko nastavim da pišem o turneji koja je za nama, zaustaviću se ovde, sa jedinstvenim zaključkom ovog, ali i prethodnih tekstova. Svi gradovi, klubovi, organizatori, tehničari, ostali saradnici i nadasve publika učinili su da svaki trenutak naše turneje bude za pamćenje. Najvažnije je to što smo mi, nas petoro koji za sada čine NR tim, funkcionisali savršeno, a to je za jedan kolektiv pravi blagoslov. Ili zaista ima smisla ono što neki uspešni ljudi vole kažu: kad voliš ono što radiš, sve ide lako, a prepreke su samo izazov, ne i poteškoća.
Nećemo dugo biti na odmoru jer naša sledeća stanica je Temišvar, Nemesis Art Club, 11. maja, uz bendove Anapurna i Void Droid, pa kome je blizu, vidimo se tamo.
Klik ili svajp (ako gledaš galeriju sa telefona) i uživaj
Ana Bjes