Otkrivanje ovog autora bilo je slučajno, ali neminovno. Zajednički prijatelj i pisac, Dejan Sklizović, pomenuo je priču ’Slavica’, po njegovom mišljenju najbolju horor priču koju je pročitao te godine. Odmah sam pisao Sklizoviću, da bih par dana kasnije na poklon dobio potpisan primerak knjige koju je krasio sjajan naziv ’Svedok svojih Opomena’ i manje sjajne korice, jer čak ni izdaleka nisu činile pravdu čudnim i uvrnutim pričama koje su se nalazile između njih.

Poprilično aktivno pratim domaću scenu, pa me je ta priča ’Slavica’, autora čije ime nikada pre nisam čuo, zaintrigirala. Ali ’Slavica’ je samo jedan od bisera u prvoj objavljenoj zbirci. Najveći šamar nepripremljenom čitaocu je upravo prva priča ’Daska’, koja daje štimung celoj zbirci. Neke su mračnije, neke zabavnije, sve se dešavaju u ovom svetu, samo ovaj svet nije baš potpuno svoj. Smešak mi se nije skidao sa lica tokom čitanja ’Narodnog Veselja’, koja je meni lično i najbolja priča.

Samo igrom sudbine (kašnjenje štamparije) priča ’Dolazi nam Vrag u posetu’ nije doživela premijeru u ’Crnoslovlju 4’. Iako sve Stojmenovićeve priče imaju dozu strave u sebi, ’Dolazi nam Vrag u posetu’ je možda jedini punokrvni horor u novoj zbirci ’Izlaz i druge priče’, koja se pojavila pred sam kraj prošle godine u izdanju Presinga, što je i povod da popričamo sa piscem i pedagogom Dušanom Stojmenovićem.

Pozdrav, Dušane i čestitamo na izlasku druge zbirke priča u relativno kratkom roku. Kako je ’Izlaz’ obimnija knjiga od prethodne, da li su to priče koje su nastale od objavljivanja ’Svedoka’ ili ovde ima i ranijih dela?

Dušan: Hvala ti na lepim rečima, kao i na ovom razgovoru za portal koji sam relativno skoro otkrio i koji mi se poprilično sviđa. Nisam očekivao da će neke priče, a kasnije i knjiga da dođe do poštovalaca ozbiljne književnosti iz Vojvodine koje pre toga nisam poznavao, ali društvene mreže čuda čine.

Neke priče iz druge knjige jesu nastale pre objavljivanja prve, ali nisu bile strukturirane. Jedna mi se čak i činila nedovoljno dobrom, ali sam je kasnije preradio. U svakom slučaju, shvatio sam da ništa napisano ne treba ,,bacati u kantu za smeće“, i da sve može kasnije, više ili manje, da se iskoristi, makar kao ideja.

Kako bi definisao odnos ’Svedoka’ i ’Izlaza’? Da li između priča postoji veza u smislu da su sve deo jednog stranog, a veoma prepoznatljivog sveta, ili je ta veza samo u oku posmatrača, odnosno čitaoca?

Dušan: Veza se, svakako, može naći; pitanje je samo koliko je neko spreman da se time bavi kada je moje pisanje u pitanju. Siguran sam da u podtekstu svaka priča nosi neko značenje koje je, više ili manje, deo šire, koherentnije slike koja obe zbirke objedinjuje. Mogao bih da kažem da sam se trudio da pisanju pristupim što spontanije i bez onog ovo-moraš-da-kažeš imperativa, iako je taj imperativ kao potreba nailazio u nastupima mentalnog, pa i emotivnog rastrojstva, kojem sam neretko izložen. Sporadični izlivi strahova, osećanja beznađa i gneva do kojih me je dovodilo posmatranje nekih ljudi, kao i promišljanja o njihovim sudbinama i besprizornim postupcima, znalo je katkad da mi bude okidač za pisanje, kao i blokada za delovanje na svakodnevnom, rutiniziranom planu življenja. Za obe zbirke je, rekao bih, podjednako važno socijalno, kao i mentalno posrnuće. Čini mi se da je to ono što se kao zajedničko može videti i osetiti dok ih čitate.

Osvrnuo bih se na nekoliko priča, posebno na ’Dolazi nam Vrag u posetu’ koja je objavljena i u Crnoslovlju 4, s obzirom na to da je u pitanju horor priča, a sa ovim žanrom tek koketiraš u drugim pričama. Odakle inspiracija za ovako nasilnu priču i da li sebe smatraš donekle i horor piscem?

’Pogled nagore’ je priča o ovom društvu, ali pošto je u ljudskoj prirodi da gleda samo sebe, ovo je priča i o svim drugim društvima, odnosno alegorija o pravcu u kojem se kreće trenutna civilizacija. Ona, koliko god da je pogrešna i van bilo kakvog humanističkog pravca, ipak ima dovoljno njih/onih koji je održavaju iznad vode, u životu i dalje od urušavanja, pa umesto da na ruševinama starog sveta nikne novi, mi se samo ukopavamo dublje. Da li postoji grob za civilizaciju i da li grob znači isto što i smrt? Odnosno, da li je mikrokosmos naselja u ’Pogledu Nagore’ tvoj stav kao pedagoga ili sve ovo iznad napisano nema nikakvog smisla.

Dušan: Vrlo sam „tanak“ kada je horor literatura u pitanju. Jesam čitao neke autore koji su se bavili stravom kao socio-psihološkim, pa i natprirodnim fenomenom, ali to su pisci koji nisu u prvom redu žanrovski horor pisci, već im je horor kao književni izazov samo deo rada kom su se sporadično posvećivali. Postoji nemali broj onih koji nikada nisu tako bili doživljavani, ni od strane čitalaca, niti od strane njih samih, ali su znali itekako da „ožežu“ čitaoca u nekim scenama gde opisuju sasvim obične i svakodnevne situacije. U Andrićevim pripovetkama „Pakao“ i „Žena na kamenu“ je, recimo, strava nesvesnog dela čovekove duše tako prikazana, i to pre svega samim stilom koji proizvodi takvu jezovitu atmosferu, da je na mene to ostavilo jači utisak negoli scene iz nekih filmova u kojima se obrađuju tzv. natprirodne pojave. Isto se može reći i za pripovetku „Moj prijatelj koji je prošao“ Miloša Crnjanskog. I Po, koji važi za oca horora, je govorio da je najstrašnije upravo ono što svako od nas nosi u sebi. Mislim da je „Dolazi nam Vrag u posetu“ priča kojom sam se po tematici, ne i kvalitetu pripovedanja, približio pomenutim autorima u shvatanju i percepciji ljudske prirode. Znam neke ljude koje jedino strah od zatvorske kazne i osude okoline sprečava da krenu u razna nepočinstva, kao i one koji verujući da čine dobro, zapravo čine zlo: svojoj deci, kolegama, državi… Naposletku, i sebi. Možda se za neke od njih i varam, ali eto, to je ono što me je nagnalo da se u pomenutoj priči i time pozabavim.

U priči „Pogled nagore“ je prikazan, kako si rekao, društveni mikro-kosmos koji je, ujedno, i onaj širi, univerzalistički plan na kojem se iščitava istorija civilizacije. Nijedan pas nije tako poslušan kao čovek, upravo zato što je pas veran onome koji brine o njemu, dok je kod ljudi to obrnuto. Bezmalo na svakodnevnom nivou gledam kako ljudi odaju poštovanje svojim dušmanima, a nad onima koji pokazuju civilizacijske manire, kao i dobre namere, demonstriraju osećaj superiornosti i nipodaštavanja. Taj sado-mazohistički princip je i generator i modus-vivendi autoritarne kulture, nešto što je opšteprihvaćeno kao jedino moguće i legitimno, što ne znači da na to mogu tek tako da se naviknem. Slažem se sa tobom kada kažeš da se mi ukopavamo sve dublje. Ovde se stepen patriotizma meri brojem podrigivanja u kafani, a svakodnevna etika intenzitetom cinkarenja kolega, komšija, prijatelja… I najniži nivo pozicije moći je dovoljan pa da se samozvani izabranik uznese i da u svojoj tintari izgubi svaku vezu sa realnošću. Nikada neću da zaboravim kako me je direktor jedne specijalne škole – u kojoj sam imao nesreću da radim – kada sam ga upitao kako mogu frizerke da predaju građansko vaspitanje, ubeđivao da je ta škola najuglednija u gradu; navodno je zaboravio da je samo nekoliko meseci pre toga, teatralno, sa suzama u očima, podnosio ostavku i nagrdio kolektiv na pasja kola. Pritom je, dve godine nakon tog razgovora sa mnom, pobegao u drugu školu da radi. Dokle god pred takvim bitangama klimamo glavom, i nismo za bolje nego za rupu.

’Nepredviđeni susreti’ je sjajna završnica tog integralnog dela koji počinje ’Daskom’. Pomenuta priča je kratka, žestoka, za koju sam po čitanju pomislio – voleo bih ovo da gledam u produkciji, recimo, A24 kuće. Zanima me inspiracija iza ove priče, ali i konkretno šta te nagoni da pišeš, da li pisanje započinješ ili se ideje javljaju nepozvane i ostaju dok se ne prenesu na papir?

Dušan: Ima i jednog i drugog. Desi se da mi se javi ideja i po mom „dopuštenju“ neko vreme sazreva u meni; nekad pokušavam da je što pre artikulišem putem pisanja (a onda, posle nekog vremena, vršim korekcije), dok se par puta desilo da sam bez ikakve pripreme počinjao da pišem, pa se kroz reči i neka ideja postepeno pojavljuje. Ono što sam gore napomenuo: najmučnije mi je kada sam sebi zadam neki zadatak, i onda nastojim da ga po svaku cenu i književno realizujem. Mislim da neka doza spontanosti treba da postoji; barem je kod mene tako, na osnovu ove dve knjige koje sam objavio. Čini mi se da je najbolje kada se spontanost i sistematizacija u toku pisanja nadopunjuju. Do sada su mi okidači za pisanje dolazili podjednako i sa spoljašnje i sa unutrašnje strane. Doduše, teško je razgraničiti šta je ono što je vanjsko, a šta ono što se filtrira onim skrivenijim, od-društva-nezavisnim psihičkim procesima. Može se reći da je sve to „među javom i međ‘ snom“ u jednakoj meri. Upravo o tome i govori kratka priča „Nepredviđeni susreti“ koja i „zatvara“ drugu zbirku. Problematičnost i fluidnost identiteta, ćorsokaci samospoznaje koji neretko bivaju i blokirani i prošireni alkoholom, nesanicom, virtuelnom shizofrenijom na društvenim mrežama, kao i susretima sa ljudima različitih profila i dovodi dotle da se osetite kao „više njih“ u jednom, iliti jedan u više njih. Tema dvojništva mi je možda najveći književni izazov, premda je Nabokov u svom izvanrednom romanu „Očajanje“ tu temu, po mom skromnom mišljenju, obesmislio i dekonstruisao na jedan parodijski način. Ali, s obzirom da je posle njega Saramago napisao svog „Udvojenog čoveka“, možda ima neke nade i za mene.

Moram da primetim da je čak i za ’Izlaz’ u toku tiha promocija, uz nekoliko promocija i tekstova po portalima, ali naspram, recimo kampanje kakvu ima Orfelin, Čarobna Knjiga, ali i manji izdavači poput AVKF ili nas (Crnoslovlje), zaista je poduhvat da neko ko ne prati scenu redovno zapravo dođe do knjige. To je u slučaju ’Svedoka’ bilo još izraženije, taj nesklad između kvaliteta i marketinga. Da li postoji razlog tome, recimo oslanjanje na preporuke i na reč od usta do usta, ili je u pitanju nešto drugo, namerno bivstvovanje van tih krugova ili puka slučajnost?

Dušan: Kod mene je mnogo toga slučajno, odnosno prepušteno igri okolnosti. Takav slučaj je i sa pisanjem i objavljivanjem. Donekle i dalje naivno verujem da je dovoljno samo da nešto napišeš, pa će to vremenom naći neki svoj put do ozbiljnih čitalaca. Još pre nego da objavim svoju prvu knjigu, ja sam neke od svojih priča objavljivao, a neke i slao nekim ljudima za koje smatram da su ozbiljni čitaoci. Svestan sam da je knjiga postala tržišna roba kao i svaka druga, da reklama igra veliku, donekle i suštinsku ulogu u proširivanju receptivnog polja (uporedi samo ilustracije korica knjiga danas, sa onim od pre trideset i više godina), ali isto tako smatram da se književni (i, razume se, ne samo književni) posvećenici u velikoj meri prepoznaju i da je najbolja reklama, ipak, ono što si u pitanju apostrofirao: od usta do usta. Ali, pokušaću da se afirmišem i na tom marketinško-komercijalnom planu, iako to ne zavisi samo od mene.

’Igra ogledala’ i ’Konj i buva’ bi mogle biti i deo prethodne zbirke, dok se ’Dolazi nam Vrag u posetu’ i ’Slajdovi u kafani’ ipak izdvajaju, prva po nasilju, druga po seksualnoj tematici. Mogao bih i dalje da ređam specifičnosti svake priče, sada mi pada na pamet opis nastanka plesa u ’Minulom Tangu’, ali u tom šarenom svetu, koju bi ti priču izdvojio kao pravog predstavnika tvog senzibiliteta, drugačije i prostije rečeno – koje ‘dete’ ti je omiljeno?

Dušan: Mogu da kažem da sam svaku priču pisao iskreno, bez potrebe da ispunim ovaj ili onaj ,,zavet“ koji nevidljiva publika očekuje. U prvom redu sam gledao da zadovoljim svoj ukus, kao i da sublimiram neke neprijatnosti koje su me u nekoj meri i motivisale da se upustim u ovu aktivnost. Priče su mnogo više različite no što liče jedna na drugu, ali meni je i raspoloženje diktiralo temu, način obrade, pa čak i sam stil pisanja. Priča ,,Minuli tango“ podjednako reflektuje moj senzibiltet, kao i, recimo, priča „Firma“ ili „Pokušaj sreće“, s tom razlikom što negde mogu da se izrazim bez zadrške, dok na drugim mestima ulazim u prototip nekog lika koji mi je poznat, ali sa kojim imam malo veze. Tu je onda divergentnost mišljenja, pa i osećanja, mnogo bitna. Dešavalo mi se i da u toku čitanja neke knjige, kao i u toku gledanja nekog filma, otkrijem dovoljnu količinu materijala za obradu, a da me sam jezik odvede na neku drugu stranu; ali svakako, dati omaž nekom piscu je nešto što predstavlja posebno zadovoljstvo. I priča u kojoj je Crnjanski glavni lik (,,Zbirka telefonskih poziva“) je u mnogome posledica mog čitanja dela tog pisca, što važi i za njegovog kolegu iz priče ,,Radoje Domanović po drugi put među Srbima“, s tim što sa Crnjanskim nisam mogao toliko da se poistovetim kao sa potonjim, te je zato u toj priči Crnjanski i „dat“ posredno, iz druge ruke. Radoje je, pak, toliko savremen za Srbiju danas, da se ne bih iznenadio kad bih ga sreo na ulici. I Nušića takođe. Duh Crnjanskog mogu u deliću sekunde da osetim u večernjim satima u Univerzitetskoj biblioteci ,,Nikola Tesla“ u Nišu, u Katedrali u Kelnu u kojoj sam bio pretprošle godine, ili kada i meni naiđe želja za Hiperborejom; ali da neko rukom uzima pikslu i njome gađa televizor uz masne psovke, govoreći nam da smo stoka za koju nema nade, može samo pisac Stradije.

Omiljena priča mi je, ipak, „Narodno veselje“.

Za nekog ko se preko ovog intervjua prvi put upoznaje sa tvojim delima, ko su tvoji uzori i kako bi opisao svoj stil? Da li se slažeš sa onima koji te porede sa Borhesom, Ejkmanom, Kafkom…? Da li određuješ žanr svojih priča ili ih sve možemo staviti pod etiketu ’čudne priče’?

Dušan: Definitivno ne određujem žanr svojih priča, a takav sam i kada biram šta ću da čitam. Nemam ništa protiv da mi priče budu okarakterisane kao „čudne priče“, ako ih neko tako vidi. Teško mi je da jasno odredim neke svoje uzore, jer dok pišem, na neki čudan način „zaboravim“ na ono pročitano; tek ponekad osetim „mig“ ovog ili onog pisca, ove ili one književne atmosfere, što ponekad može da bude i problem. Drago mi je da moje pisanje neki upoređuju sa piscima koje si pomenuo, ali za takve ocene ipak treba da prođe više vremena. Iz nekih pripovednih svetova danas možemo bolje da razumemo one svetove od ranije, ili, što je još fascinantnije, da ih doživimo u nekom novom ključu. Slažem se sa Borhesom koji kaže da pisac svojim pisanjem ne stvara samo pisce koji dolaze posle njega, već i one koji su stvarali pre njega. Više sam se, recimo, posvetio jednom Pekiću i Tomasu Manu negoli izučavanju Kortasara; pa opet, imam osećaj da je Kortasar više uticao na mene negoli Pekić i Man zajedno. Ko zna zašto je to tako…

Šta Dušan Stojmenović čita, šta sluša, a šta gleda?

Dušan: Počeo sam da čitam prošlogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade Juna Fosea, roman „Melanholija“ koji sam nedavno dobio na poklon. Svideo mi se dovoljno da bih otišao do knjižare i kupio još dva njegova romana. Pre nekoliko nedelja sam se, posle dužeg vremena, vratio nekim našim međuratnim avangardistima koji su takođe pisali „čudno“, čudnije nego što mnogi danas pišu, posebno kada se uzme u obzir i vreme u kojem su stvarali. Videh da je i Uelbek izdao novi roman, pa mu se meračim…

Od muzike slušam toliko toga, da mi je ovo pitanje možda i najteže. Do malopre sam, čisto radi relaksacije, slušao Prinsovu pesmu ,,Purple rain“, u instrumentalnoj obradi Džona Petrućija (a tog gitaristu, kao i njegov bend ,,Dream Theater“, i ne volim nešto naročito), dok u poslednje vreme opet slušam one bendove gde je gitara u drop d tuning-u: Tool, Godsmack itd.

Slično je i sa filmovima: sve to ide nasumice i na preporuku.
~
Zbirke priča ’Svedok svojih opomena’ i ’Izlaz i druge priče’ možete poručiti direktno od autora na: posmatrac80@gmail.com
intervju pripremio Yog