Imigrantska priča Eugena Hutza (Gogol Bordello)
Helly Cherry
Izbeglička je muka pregolema! To najbolje znaju oni koji su bili prinuđeni da napuste svoje rodno mesto zbog ekonomskih, politički-neistomišljeničkih ili bezbednosnih razloga. Junaka današnje priče Eugena Hütza (prezime je majčino, devojačko, a njegovo pravo ime je Yevgen Oleksandrovych Nikolayev-Symonov), na dug put do boljeg mesta za život poveli su njegovi roditelji kad je imao nepunih 14 godina. Frontmen svetski poznatog benda "Gogol Bordello" napustio je Boyarku odmah nakon černobilske nuklearne katastrofe. Prva destinacija bio je Kijev.
Dolaskom u veliki grad, mladi Eugene prvi put dolazi u kontakt sa romskom kulturom i tradicijom, otkrivši da cela majčina strana pripada toj etničkoj grupi. Oduševljen načinom na koji su njegovi rođaci živeli, trudio se da se što bolje uklopi i radio je sve što i oni. Do trenutka kada je saznao za svoje korene, nikad nije razmišljao o tome ko je koje nacije i vere, ali svakodnevne prozivke i vređanja sa kojima se sreo po prvi put u životu, naterali su ga da se više zainteresuje za svoje pretke.
Ono što je saznao, promenilo je njegov doživljaj vlastitog identiteta.
Majčini roditelji su, sredinom pedesetih godina, bili prinuđeni da se, po instrukcijama koje su stigle sa samog vrha vlasti - od Nikite Hruščova, trajno skrase na jednom mestu i da se odreknu nomadskog načina života. Eugenova baka je počela da zarađuje kao krojačica i sve mlade devojke su dolazile kod nje, jer nisu želele da budu uniformisane, s obzirom na siromašnu ponudu sovjetskih prodavnica. Mnogo godina kasnije, za trinaestogodišnjeg Eugena, njena radionica bila je pravi raj na zemlji, mesto gde je prvi put video kako izgleda polu-nago žensko telo. Te slike su mu ostale zauvek u sećanju, kao podsetnik na neke bezbrižnije dane, dok je sa rođacima kupovao i prodavao staro gvožđe i ostatak vremena se vozikao biciklom. Godinu dana nije išao u školu i svidela mu se ta bezbrižnost. Pre toga je bio veoma disciplinovan đak i jedan od najboljih atletičara u školi sa čak dve medalje za najboljeg trkača na duge staze, u Kijevu. Trebalo je da trenira za Olimpijadu. Ljubav prema sportu i kondicija koju je imao, kasnije mu je pomagala tokom izuzetno napornih koncerata na kojima je izgarao...
Diskriminacija koju je, zbog romskog porekla doživeo u Kijevu, u njemu nije izazvala gorčinu, naprotiv - svoje srce je otvorio prema ljudima svih nacija i religija, ne dozvolivši sebi da potone u očaj i osvetnički žar. To je bila odlična priprema za ono za šta nije znao da ga tek čeka.
Kad je trebalo da se vrate kući, njegov otac je doneo odluku da zauvek napuste državu zbog presije koju je već godinama trpeo. Malo-malo, pa ga je KGB privodio na informativne razgovore, a dosije u policiji je samo rastao i to najviše zbog muzike. Eugenov otac je sedamdesetih godina svirao gitaru i okupljao je oko sebe ljude koji su voleli rock & roll. Njihova okupljanja nisu promakla oku represivne vlasti koja nije trpela ništa što je dolazilo sa Zapada, a svaki proboj bilo čega što je stanovnicima Sovjetskog Saveza davalo neku drugačiju perspektivu i sliku o boljem i bezbrižnijem životu "negde drugde" - temeljno je uklanjala, prisiljavajući ljude da čak i zbog uživanja u umetnosti oseća strah i strepnju zbog toga što mogu biti proglašeni za "domaće izdajnike i strane plaćenike".
Eugene je često spominjao kako mu je otac pričao da su ploče grupe "The Beatles", koje su nekako našle put do sovjetske omladine, morali krišom slušati, okupljeni u nečijoj kuhinji i da je upravo to skrivanje zbog nečega što je svugde sasvim normalna stvar, stvaralo otpor prema tome da oko vrata nose crvenu maramu - "simbol lenjinizma i marksizma". Pritisak na Eugenovog oca je toliko porastao, da je - zbog pretnji da ga nikad neće pustiti iz sobe za ispitivanje i dok su ga terali da potpiše neke papire - u glavi već raskrstio sa otadžbinom.
Muzika nikad nije samo muzika, ona je i revolucija, pobuna koja ljude tera da menjaju stvari, da menjaju vlast, a najposle - i svoje živote.
Kada je nakupio dovoljno dokumentacije za traženje azila, porodica je krenula na dug, iscrpljujuć put prema obećanoj zemlji, preko Mađarske, Poljske, Austrije i Italije do Amerike! Život po izbegličkim kampovima bio je, manje-više život svakog imigranta - oskudevanje u hrani, odeći, odricanje, neizvesnost, užasan smeštaj i ono najteže - ljudi koji nisu uvek dobronamerni. Eugenova porodica delila je sobu namenjenu za četvoro ljudi sa najmanje deset drugih. Spavali su pored potpunih stranaca koji su govorili na maternjem jeziku, neki su bili zagriženi vernici, poput porodice iz Sibira koja je živela po standardima iz 18. veka, a bilo je mnogo Jermena, Jevreja, Rumuna, Čeha, Albanaca, koji su bili prilično svadljivi. Bila je to velika škola za Eugena. Naučio je da psuje na pet različitih jezika. Iz svog ušuškanog sveta izašao je na veliku svetsku vetrometinu i kada je napokon došao u Ameriku, osećao je da je slobodan kao ptica, samo što pticama ne treba odeća i hrana i krov nad glavom, a to je već bio problem.
Kako je na tom putovanju dugom nekoliko godina pristajao na svakakve poslove da bi zaradio neku kintu, i u Americi je nastavio sa tom logikom - raditi bilo šta samo da se preživi. Bio je uporan i vredan, a nije odustajao ni od muzike.
Kijevskom underground pank-rock scenom vladao je pomalo depresivni i tmurni duh "Joy Division"-a, "The Fall"-a, a Eugene se "zakačio" za mnogo veseliji, brži, razigraniji "The Clash".
Njegovoj neiscrpnoj energiji odgovarala je ta ska pozadina, dopadalo mu se što se neke važne stvari mogu reći i uz melodičnije zvuke. Identičan uticaj na njega imao je i "Mano Negra". Iako je sve te zvuke bučno, eksperimentalno i pomalo nevešto povezivao u njegovom prvom bendu "Uksusnik", vrlo brzo mu je postajalo jasno da to neće tako ići. Osećao je da mora da uradi nešto što će ga izdići iz mase sličnih bendova, jer sve što su svirali već je odsvirao neko drugi, pre njih.
Dolaskom u veliki grad, mladi Eugene prvi put dolazi u kontakt sa romskom kulturom i tradicijom, otkrivši da cela majčina strana pripada toj etničkoj grupi. Oduševljen načinom na koji su njegovi rođaci živeli, trudio se da se što bolje uklopi i radio je sve što i oni. Do trenutka kada je saznao za svoje korene, nikad nije razmišljao o tome ko je koje nacije i vere, ali svakodnevne prozivke i vređanja sa kojima se sreo po prvi put u životu, naterali su ga da se više zainteresuje za svoje pretke.
Ono što je saznao, promenilo je njegov doživljaj vlastitog identiteta.
Majčini roditelji su, sredinom pedesetih godina, bili prinuđeni da se, po instrukcijama koje su stigle sa samog vrha vlasti - od Nikite Hruščova, trajno skrase na jednom mestu i da se odreknu nomadskog načina života. Eugenova baka je počela da zarađuje kao krojačica i sve mlade devojke su dolazile kod nje, jer nisu želele da budu uniformisane, s obzirom na siromašnu ponudu sovjetskih prodavnica. Mnogo godina kasnije, za trinaestogodišnjeg Eugena, njena radionica bila je pravi raj na zemlji, mesto gde je prvi put video kako izgleda polu-nago žensko telo. Te slike su mu ostale zauvek u sećanju, kao podsetnik na neke bezbrižnije dane, dok je sa rođacima kupovao i prodavao staro gvožđe i ostatak vremena se vozikao biciklom. Godinu dana nije išao u školu i svidela mu se ta bezbrižnost. Pre toga je bio veoma disciplinovan đak i jedan od najboljih atletičara u školi sa čak dve medalje za najboljeg trkača na duge staze, u Kijevu. Trebalo je da trenira za Olimpijadu. Ljubav prema sportu i kondicija koju je imao, kasnije mu je pomagala tokom izuzetno napornih koncerata na kojima je izgarao...
Diskriminacija koju je, zbog romskog porekla doživeo u Kijevu, u njemu nije izazvala gorčinu, naprotiv - svoje srce je otvorio prema ljudima svih nacija i religija, ne dozvolivši sebi da potone u očaj i osvetnički žar. To je bila odlična priprema za ono za šta nije znao da ga tek čeka.
Kad je trebalo da se vrate kući, njegov otac je doneo odluku da zauvek napuste državu zbog presije koju je već godinama trpeo. Malo-malo, pa ga je KGB privodio na informativne razgovore, a dosije u policiji je samo rastao i to najviše zbog muzike. Eugenov otac je sedamdesetih godina svirao gitaru i okupljao je oko sebe ljude koji su voleli rock & roll. Njihova okupljanja nisu promakla oku represivne vlasti koja nije trpela ništa što je dolazilo sa Zapada, a svaki proboj bilo čega što je stanovnicima Sovjetskog Saveza davalo neku drugačiju perspektivu i sliku o boljem i bezbrižnijem životu "negde drugde" - temeljno je uklanjala, prisiljavajući ljude da čak i zbog uživanja u umetnosti oseća strah i strepnju zbog toga što mogu biti proglašeni za "domaće izdajnike i strane plaćenike".
Eugene je često spominjao kako mu je otac pričao da su ploče grupe "The Beatles", koje su nekako našle put do sovjetske omladine, morali krišom slušati, okupljeni u nečijoj kuhinji i da je upravo to skrivanje zbog nečega što je svugde sasvim normalna stvar, stvaralo otpor prema tome da oko vrata nose crvenu maramu - "simbol lenjinizma i marksizma". Pritisak na Eugenovog oca je toliko porastao, da je - zbog pretnji da ga nikad neće pustiti iz sobe za ispitivanje i dok su ga terali da potpiše neke papire - u glavi već raskrstio sa otadžbinom.
Muzika nikad nije samo muzika, ona je i revolucija, pobuna koja ljude tera da menjaju stvari, da menjaju vlast, a najposle - i svoje živote.
Kada je nakupio dovoljno dokumentacije za traženje azila, porodica je krenula na dug, iscrpljujuć put prema obećanoj zemlji, preko Mađarske, Poljske, Austrije i Italije do Amerike! Život po izbegličkim kampovima bio je, manje-više život svakog imigranta - oskudevanje u hrani, odeći, odricanje, neizvesnost, užasan smeštaj i ono najteže - ljudi koji nisu uvek dobronamerni. Eugenova porodica delila je sobu namenjenu za četvoro ljudi sa najmanje deset drugih. Spavali su pored potpunih stranaca koji su govorili na maternjem jeziku, neki su bili zagriženi vernici, poput porodice iz Sibira koja je živela po standardima iz 18. veka, a bilo je mnogo Jermena, Jevreja, Rumuna, Čeha, Albanaca, koji su bili prilično svadljivi. Bila je to velika škola za Eugena. Naučio je da psuje na pet različitih jezika. Iz svog ušuškanog sveta izašao je na veliku svetsku vetrometinu i kada je napokon došao u Ameriku, osećao je da je slobodan kao ptica, samo što pticama ne treba odeća i hrana i krov nad glavom, a to je već bio problem.
Kako je na tom putovanju dugom nekoliko godina pristajao na svakakve poslove da bi zaradio neku kintu, i u Americi je nastavio sa tom logikom - raditi bilo šta samo da se preživi. Bio je uporan i vredan, a nije odustajao ni od muzike.
Kijevskom underground pank-rock scenom vladao je pomalo depresivni i tmurni duh "Joy Division"-a, "The Fall"-a, a Eugene se "zakačio" za mnogo veseliji, brži, razigraniji "The Clash".
Njegovoj neiscrpnoj energiji odgovarala je ta ska pozadina, dopadalo mu se što se neke važne stvari mogu reći i uz melodičnije zvuke. Identičan uticaj na njega imao je i "Mano Negra". Iako je sve te zvuke bučno, eksperimentalno i pomalo nevešto povezivao u njegovom prvom bendu "Uksusnik", vrlo brzo mu je postajalo jasno da to neće tako ići. Osećao je da mora da uradi nešto što će ga izdići iz mase sličnih bendova, jer sve što su svirali već je odsvirao neko drugi, pre njih.
 |
| foto: Maxim B. |
U Americi je počeo da se ozbiljnije bavi svojim novim identitetom. Kao imigrant nije imao mnogo izbora. Početna želja da se u Americi ponaša kao Amerikanac, vrlo brzo je zamenjena jednom pametnom odlukom - Eugene se počeo ponašati kao ono što i jeste - Ukrajinac. Celo njegovo životno iskustvo do tada prosto je kipelo iz njega i počelo je da se preliva na njegov umetnički rad. Odličan muzičar kakav je bio, vrlo brzo je osmislio viziju svog benda, plasirajući ideje koje su bile bliske nekom novom svetu kakav je želeo i za sebe i za sve ljude koji lutaju tražeći ono jedno mesto pod suncem - samo njihovo.
Oko sebe je okupio izuzetno talentovane ljude različitih karaktera i esencije, uneo zvuke svojih korena, instrumente koje je koristio romski narod u svom folkloru, što je muzici "Gogol Bordello" dala ogromnu ljudsku toplotu, čistu dobronamernu, eksplozivnu energiju i sjajnu poruku: Mi razumemo ono kroz šta prolazite, jer smo i mi na tom putu, sa vama!
Eugene je strastveni pobornik ideje o velikom globalnom selu u kom će svi ljudi imati jednake šanse za život, pravedniji tretman, osećati sigurnost, imati podršku i razumevanje bez obzira na nacionalnost i versku pripadnost.
Radeći sa "Gogol Bordello" shvatio je da su različitosti među ljudima te koje obogaćuju celu njegovu muzičku priču.
"Neki članovi benda su verovali u vanzemaljce, neki u misticizam, neki su se kleli u meditaciju, neki su pijančili po ceo dan, neki nisu pili ništa i opet su bili srećni. Svi su bili progresivne i inteligentne ličnosti, samo različitih tipova. Ono što je najvažnije je nezavisno, slobodno mišljenje i otvorenost. Uvek sam bio nezainteresovan za bilo kakvu političku umetnost koja je gruba i propovednička. Ali je neophodno poslati poruku da se ne može zaustaviti ovaj proces svetskog građanstva. Niko ne može učiniti ništa povodom toga. Revolucija na jeziku "Gogol Bordello" ne znači čin nasilja, rušenja države. Mi se zalažemo za unutrašnju revoluciju. Politička revolucija u ovom veku je apsolutno diskreditovana. Zanimaju me stvari kao što su ljudske sposobnosti i ljudski napredak i zajednički osećaj ljudske rase. To je protiv-otrov za reakcionarnu politiku koju stvaraju i vode pohlepni ljudi koji još uvek ne mogu da shvate da kad završe, u grob ne mogu poneti ništa sa sobom" - rekao je Eugen u jednom intervjuu.
Tema izbeglištva je danas aktuelnija nego ikada pre. Ljudi su rasejani po svetu, u begu od rata, od gladi, od klimatskih promena. Mnogi na tom teškom putu izgube bitku sa životom, mnogi nestanu, a neke porodice se nikad ne okupe ponovo.
U toj "obećanoj" zemlji su na društvenoj margini, jedva krpe kraj sa krajem, rade teške, nedovoljno plaćene poslove, razboljevaju se, umiru...Sunce tuđeg neba sjaji hladno i sjaji škrto - ali to je samo sistem, a sistem ne može da uništi duh, iako se, kroz vekove, trudio u tome i te kako! U tom sistemu se kreću ljudi koji pomažu jedni drugima, sklapaju neraskidiva prijateljstva, zavole se, neki se venčavaju, rađaju decu - novu generaciju koja će biti u boljem položaju od njih i tako... Sve ispočetka... Život je velika muka, ali i velika radost.
Najvažnije je da uvek ostanete dosledni sebi, da očuvate sećanje na korene, na prošlost, na to ko ste bili vi i vaši roditelji i njihovi roditelji, dok ste bili tamo negde, uplašeni, nezadovoljni, nesrećni, gladni i umorni i nije vam bilo dozvoljeno ni da mislite, a kamoli da u skladu sa tim mislima živite i stvarate umetnost.
Zamislite samo tog Eugena, štrkljastog, plavookog Roma koji je došao u Ameriku diveći se muzičkim veličinama poput Nicka Cavea i Iggyja Popa, koje je slušao celog života, kako stvara bend koji će postati isto tako popularan u celom svetu! Uz ogroman trud i svu tu energiju koju je davao na bini kao da mu je svaki nastup poslednja predstava, poslednji šou, zaveo je obožavaoce i stekao ogromno poštovanje i drugih muzičkih zvezda.
Eugene je sarađivao sa svima koji su to želeli, pa čak i sa Madonom i Bregovićem, nije bio lud da odbije. Vremenom se umorio od očekivanja publike da od svojih koncerata pravi kabare, a za njega je svaki taj koncert bilo autentično iskustvo i mrzio je kad su tražili da neke stvari ponavlja, da pruža uvek istu dozu "ludila", karakterističnog za njega.
Eugene se oprobao i u filmu "Everything Is Illuminated" glumca i režisera Lieva Schreibera, a uloga Alexa donela mu je priznanja kolega i kritike.
Kroz bend "Gogol Bordello" prošlo je preko dvadeset muzičara i muzičarki, i Eugene je sa njima snimio sedam albuma:
Oko sebe je okupio izuzetno talentovane ljude različitih karaktera i esencije, uneo zvuke svojih korena, instrumente koje je koristio romski narod u svom folkloru, što je muzici "Gogol Bordello" dala ogromnu ljudsku toplotu, čistu dobronamernu, eksplozivnu energiju i sjajnu poruku: Mi razumemo ono kroz šta prolazite, jer smo i mi na tom putu, sa vama!
Eugene je strastveni pobornik ideje o velikom globalnom selu u kom će svi ljudi imati jednake šanse za život, pravedniji tretman, osećati sigurnost, imati podršku i razumevanje bez obzira na nacionalnost i versku pripadnost.
Radeći sa "Gogol Bordello" shvatio je da su različitosti među ljudima te koje obogaćuju celu njegovu muzičku priču.
"Neki članovi benda su verovali u vanzemaljce, neki u misticizam, neki su se kleli u meditaciju, neki su pijančili po ceo dan, neki nisu pili ništa i opet su bili srećni. Svi su bili progresivne i inteligentne ličnosti, samo različitih tipova. Ono što je najvažnije je nezavisno, slobodno mišljenje i otvorenost. Uvek sam bio nezainteresovan za bilo kakvu političku umetnost koja je gruba i propovednička. Ali je neophodno poslati poruku da se ne može zaustaviti ovaj proces svetskog građanstva. Niko ne može učiniti ništa povodom toga. Revolucija na jeziku "Gogol Bordello" ne znači čin nasilja, rušenja države. Mi se zalažemo za unutrašnju revoluciju. Politička revolucija u ovom veku je apsolutno diskreditovana. Zanimaju me stvari kao što su ljudske sposobnosti i ljudski napredak i zajednički osećaj ljudske rase. To je protiv-otrov za reakcionarnu politiku koju stvaraju i vode pohlepni ljudi koji još uvek ne mogu da shvate da kad završe, u grob ne mogu poneti ništa sa sobom" - rekao je Eugen u jednom intervjuu.
Tema izbeglištva je danas aktuelnija nego ikada pre. Ljudi su rasejani po svetu, u begu od rata, od gladi, od klimatskih promena. Mnogi na tom teškom putu izgube bitku sa životom, mnogi nestanu, a neke porodice se nikad ne okupe ponovo.
U toj "obećanoj" zemlji su na društvenoj margini, jedva krpe kraj sa krajem, rade teške, nedovoljno plaćene poslove, razboljevaju se, umiru...Sunce tuđeg neba sjaji hladno i sjaji škrto - ali to je samo sistem, a sistem ne može da uništi duh, iako se, kroz vekove, trudio u tome i te kako! U tom sistemu se kreću ljudi koji pomažu jedni drugima, sklapaju neraskidiva prijateljstva, zavole se, neki se venčavaju, rađaju decu - novu generaciju koja će biti u boljem položaju od njih i tako... Sve ispočetka... Život je velika muka, ali i velika radost.
Najvažnije je da uvek ostanete dosledni sebi, da očuvate sećanje na korene, na prošlost, na to ko ste bili vi i vaši roditelji i njihovi roditelji, dok ste bili tamo negde, uplašeni, nezadovoljni, nesrećni, gladni i umorni i nije vam bilo dozvoljeno ni da mislite, a kamoli da u skladu sa tim mislima živite i stvarate umetnost.
Zamislite samo tog Eugena, štrkljastog, plavookog Roma koji je došao u Ameriku diveći se muzičkim veličinama poput Nicka Cavea i Iggyja Popa, koje je slušao celog života, kako stvara bend koji će postati isto tako popularan u celom svetu! Uz ogroman trud i svu tu energiju koju je davao na bini kao da mu je svaki nastup poslednja predstava, poslednji šou, zaveo je obožavaoce i stekao ogromno poštovanje i drugih muzičkih zvezda.
Eugene je sarađivao sa svima koji su to želeli, pa čak i sa Madonom i Bregovićem, nije bio lud da odbije. Vremenom se umorio od očekivanja publike da od svojih koncerata pravi kabare, a za njega je svaki taj koncert bilo autentično iskustvo i mrzio je kad su tražili da neke stvari ponavlja, da pruža uvek istu dozu "ludila", karakterističnog za njega.
Eugene se oprobao i u filmu "Everything Is Illuminated" glumca i režisera Lieva Schreibera, a uloga Alexa donela mu je priznanja kolega i kritike.
Kroz bend "Gogol Bordello" prošlo je preko dvadeset muzičara i muzičarki, i Eugene je sa njima snimio sedam albuma:
- Voi-La Intruder (1999.)
- Multi Kontra Culti vs. Irony (2002.)
- Gypsy Punks: Underdog World Strike (2005.)
- Super Taranta! (2007.)
- Live From Axis Mundi (2009.)
- Trans-Continental Hustle (2010.)
- Pura Vida Conspiracy (2013.)
- Seekers and Finders (2017.)
Tatjana Smiljanić