Dž.R.R. Tolkin – Hobit
Helly Cherry
Treba porasti do Tolkina, mislio sam uvek, treba odrasti dovoljno da bi se krenulo u te naizgled dečije svetove. Bez obzira na Zemine priče jedne davne večeri u kojima sam prvi put ozbiljnije slušao koliko se može biti zaluđen istima, čekao sam strpljivo i dugo i nikad ni prsten trilogiju nisam odgledao dalje od drugog dela prvog dela, što bi bili termini koji se koriste kad se film nareže na 12 diskova, recimo. Zapravo sam uvek bio fasciniran ljudima koji su bili fascinirani takvom vrstom literature iako je sam nisam praktikovao. Na neki način sam bio dosadni drug u takvom društvu.
A sada je trebalo pobeći, negde, što dalje, po mogućstvu, od paralelne dnevnopolitčke stvarnosti, od sve dosadnijih društvenih mreža, iz velikih tržnih centara u kojima radim i u kojima gledam roditelje koji čačkaju ekrane na dodir, dok im se deca pored njih raspadaju od dosade, na primer. I ovo je bilo najdalje čega sam se setio, tako sam uvek mislio o Tolkinovom univerzumu, daleko od svega dosadnog.
Ovo je knjiga koja prethodi Gospodaru. Ujedno je i knjiga sa najboljom uvodnom rečenicom ikada napisanom i nije mi jasno otkud nekom pravo da takvu titulu dodeljuje Tolstoju ili šta znam kome, ako je u isto vreme neko bilo toliko bezobrazno jednostavan u otvaranju neke priče poput:“U jednoj rupi u zemlji živeo je hobit“. Tako se počinje knjiga kad imate dovoljno samopouzdanja da znate gde ćete je do kraja voditi, i koliko će biti zabavno da ona sam ne mora biti filozofski komplikovana. Baš tako. Jer ako će taj hobit posle u pustolovine do Mrke zemlje, sa 14 patuljaka i Gandalfom u potrazi za izgubljenim zlatom, usput nalazeći prsten koji ga čini nevidljivim, i boreći se sa divovima, paukovima, svetlećim muvama, gladnim vukovima, nekim baucima i ko zna kakvim čudnim stvorenjima, ne može drugačije da se počne knjiga. Ali može sa neobjašnjivim zadovoljstvom da se čita. Da se oduševljava stilom pisanja koji prija deci, i odraslima podjednako i koji je savršen, smiren, organizovan i tečan kao Dunav. Da se smeje i u sebi tiho ponavljaju pesmice kojih ima po svoj knjizi, da se poglavlje u kojem se hobit za život bori protiv strašnog Goluma tako što pogađaju zagonetke jedan drugom proglasi za najlepše napisano poglavlje neke knjige, to može. Priča koja teče, mašta koja ne staje, pesme koje periodičnu pletu svoje niti, zagonetke, ilustracije na kraju svakog poglavlja, jel vam treba više. Jel može više, ali ozbiljno?
Čitao sam i urednički uvod u kojem se govori o nastanku knjige i iz kog se vidi kako su se i koliko ozbiljno nekad pripremale knjige. Desetine vraćenih rukopisa na dodatno redukovanje, autorsko i uredničko glasanje o tome koje ilustracije idu unutra a koje ne idu i zašto, saznanje da Tolkin nije podnosio Diznijeve svetove, eh ti nadmeni i divni Englezi, retro vreme s prve polovine prošlog veka dok su knjige još bile koliko toliko važne, odličan uvod.
Trebalo je porasti do Tolkina, i vredelo je čekati to odrastanje. Daleko od svega dosadnog, u rupu u zemlji u kojoj živi hobit.
Ovo je knjiga koja prethodi Gospodaru. Ujedno je i knjiga sa najboljom uvodnom rečenicom ikada napisanom i nije mi jasno otkud nekom pravo da takvu titulu dodeljuje Tolstoju ili šta znam kome, ako je u isto vreme neko bilo toliko bezobrazno jednostavan u otvaranju neke priče poput:“U jednoj rupi u zemlji živeo je hobit“. Tako se počinje knjiga kad imate dovoljno samopouzdanja da znate gde ćete je do kraja voditi, i koliko će biti zabavno da ona sam ne mora biti filozofski komplikovana. Baš tako. Jer ako će taj hobit posle u pustolovine do Mrke zemlje, sa 14 patuljaka i Gandalfom u potrazi za izgubljenim zlatom, usput nalazeći prsten koji ga čini nevidljivim, i boreći se sa divovima, paukovima, svetlećim muvama, gladnim vukovima, nekim baucima i ko zna kakvim čudnim stvorenjima, ne može drugačije da se počne knjiga. Ali može sa neobjašnjivim zadovoljstvom da se čita. Da se oduševljava stilom pisanja koji prija deci, i odraslima podjednako i koji je savršen, smiren, organizovan i tečan kao Dunav. Da se smeje i u sebi tiho ponavljaju pesmice kojih ima po svoj knjizi, da se poglavlje u kojem se hobit za život bori protiv strašnog Goluma tako što pogađaju zagonetke jedan drugom proglasi za najlepše napisano poglavlje neke knjige, to može. Priča koja teče, mašta koja ne staje, pesme koje periodičnu pletu svoje niti, zagonetke, ilustracije na kraju svakog poglavlja, jel vam treba više. Jel može više, ali ozbiljno?
Čitao sam i urednički uvod u kojem se govori o nastanku knjige i iz kog se vidi kako su se i koliko ozbiljno nekad pripremale knjige. Desetine vraćenih rukopisa na dodatno redukovanje, autorsko i uredničko glasanje o tome koje ilustracije idu unutra a koje ne idu i zašto, saznanje da Tolkin nije podnosio Diznijeve svetove, eh ti nadmeni i divni Englezi, retro vreme s prve polovine prošlog veka dok su knjige još bile koliko toliko važne, odličan uvod.
Trebalo je porasti do Tolkina, i vredelo je čekati to odrastanje. Daleko od svega dosadnog, u rupu u zemlji u kojoj živi hobit.
Marko Gaić