F. Skot Ficdžerald - Priče iz doba džeza
Helly Cherry
Književnost neretko ume biti lice, pa i naličje zemlje iz koje dolazi, samo se na to retko obraća pažnja. Pogledajte današnju domaću književnu scenu, tako siromašnu, neinventivnu i tromu, pa je uporedite sa državom, i slobodno stavite znak jednakosti između istih. Tako, kad god se dokopam nekog od američkih autora, lakše shvatim razloge njihove višedecenijske dominacije svetom. Amerikanci pišu praktično, životno, jednostavno, orijentisani su na priču, na suštinu, na krv, radije nego na detalje, na ukrašavanje, na stil, na metaforu ili na vodenastu proznu emociju. Uzmite Bukovskog, Hemingveja, Poa, to je to. Vrišti nenašminkani ogoljeni život. Ništa manje ni Ficdžerald zaslušuje mesto za stolom tih velikana, kao i slične navedene epitete u načinu na koji piše.
Kažu da je, u doba „divljih dvadesetih“, u doba cvetanja džeza preko okeana, živeo punim plućima, bio preteča selebritija, organizovao žurke, i logično bio veoma bogat. Pisao je, izgleda, svestan da mu ide, svestan da mu ide fantastično, i da to ume dobro da naplati. Kakav atipičan profil pisca, ludilo. I stigao je da napiše Velikog Getsbija sa kojim je ušao u udžbenike, ali i gomilu kratkih priča, čiji je ponajbolji deo u ovoj zbirci sa kojom sam počeo da ga upoznajem u toj oblasti, i koji sam našao u odličnom hrvatskom prevodu, tumarajući po hodnicima malobrojnih sajtova sa e-book izdanjima koje poslednje vreme hodočasnički praktikujem sa sličnim zadovoljstvom kao i lutanje dobrom knjižarom ili oktobarskim sajmom.
Davno se nisam susreo sa piscem koji ume za tako kratko vreme da vam postavi pozornicu fantastične predstave. U nekoliko rečenica, kroz uvod većine priča izgradi temu, predstavi sve junake, obuče ih, poveže im sudbine, i sačeka aplauz. Savršeni prvi činovi, obično pomalo mistični, učini vam se biće epska, svaka priča. Najbolji primer je „Čudesan život Bendžamina Batona“ za koju znate iz filma, (mada su vecina prica iz zbirke zapravo idealne skripte za filmske scenarije) rađa se dete sa 65 godina, da bi na kraju priče umrlo kao beba. Ili u savršenoj „Dijamant velik poput hotela Ric“, običan momak na koledžu jedini prihvata da se druži sa nekim izopštenim nišposebnim likom za kojeg se na kraju ispostavi da je sin najbogatijeg čoveka na svetu koji živi na ranču neucrtanom na mapama sveta koji specijalci čuvaju od spoljašnjosti.
Ti izvrsno postavljeni prvi činovi uglavnom se dalje razvijaju u ritmičnom pisanju u mnogo običnije i realnije priče, sa najčešće teškim i sumornim poslednjim delovima oslobođenim bilo kakvih faktora iznenađenja ili maštarija, kakav obično bude i život. Tek na momente melanholičan, autor je u potpunosti posvećen samoj priči, razrađujući je uvek tek koliko treba da ne ode predaleko, iako bi vredniji, temeljniji i ozbiljniji pisci od nekih od ovde prisutnih minijaturnih remek dela siguran sam napravili trotomne sjajne romane. Ali kao što rekoh, Ficdžerald je imao i pametnija posla tokom života osim da piše, i to se tako dobro vidi. I to je, za promenu, tako dobro. Uz nekoliko luckastih igrokaza, kratkih proznih drama u jednom ili najviše dva kadra, sa urnebeseno napisanim dijalozima, ova je knjiga pravo sjajna.
Čitao sam i bolje zbirke priča, ali ovo je prva u životu koju sam listao na obalama okeana, i na 11.500 metara visine u erbasu 319, i na aerodromu, i iznad nekoliko mora, i kod kuće i na toliko drugih mesta, i zbog toga i zbog činjenice da je tako oslobođena želje da bude velika, da je tako mangupski talentovano i lenjo napisana, staviću je u listu dragih, vrlo dragih i vraćaću joj se sigurno, pogotovo ako je nađem u dobro sređenom epub formatu, umesto ovog konvertovanog i mučnog za čitanje, ili još bolje na ovogodišnjem sajmu. Vredi stajanja na polici, svakako.
Davno se nisam susreo sa piscem koji ume za tako kratko vreme da vam postavi pozornicu fantastične predstave. U nekoliko rečenica, kroz uvod većine priča izgradi temu, predstavi sve junake, obuče ih, poveže im sudbine, i sačeka aplauz. Savršeni prvi činovi, obično pomalo mistični, učini vam se biće epska, svaka priča. Najbolji primer je „Čudesan život Bendžamina Batona“ za koju znate iz filma, (mada su vecina prica iz zbirke zapravo idealne skripte za filmske scenarije) rađa se dete sa 65 godina, da bi na kraju priče umrlo kao beba. Ili u savršenoj „Dijamant velik poput hotela Ric“, običan momak na koledžu jedini prihvata da se druži sa nekim izopštenim nišposebnim likom za kojeg se na kraju ispostavi da je sin najbogatijeg čoveka na svetu koji živi na ranču neucrtanom na mapama sveta koji specijalci čuvaju od spoljašnjosti.
Ti izvrsno postavljeni prvi činovi uglavnom se dalje razvijaju u ritmičnom pisanju u mnogo običnije i realnije priče, sa najčešće teškim i sumornim poslednjim delovima oslobođenim bilo kakvih faktora iznenađenja ili maštarija, kakav obično bude i život. Tek na momente melanholičan, autor je u potpunosti posvećen samoj priči, razrađujući je uvek tek koliko treba da ne ode predaleko, iako bi vredniji, temeljniji i ozbiljniji pisci od nekih od ovde prisutnih minijaturnih remek dela siguran sam napravili trotomne sjajne romane. Ali kao što rekoh, Ficdžerald je imao i pametnija posla tokom života osim da piše, i to se tako dobro vidi. I to je, za promenu, tako dobro. Uz nekoliko luckastih igrokaza, kratkih proznih drama u jednom ili najviše dva kadra, sa urnebeseno napisanim dijalozima, ova je knjiga pravo sjajna.
Čitao sam i bolje zbirke priča, ali ovo je prva u životu koju sam listao na obalama okeana, i na 11.500 metara visine u erbasu 319, i na aerodromu, i iznad nekoliko mora, i kod kuće i na toliko drugih mesta, i zbog toga i zbog činjenice da je tako oslobođena želje da bude velika, da je tako mangupski talentovano i lenjo napisana, staviću je u listu dragih, vrlo dragih i vraćaću joj se sigurno, pogotovo ako je nađem u dobro sređenom epub formatu, umesto ovog konvertovanog i mučnog za čitanje, ili još bolje na ovogodišnjem sajmu. Vredi stajanja na polici, svakako.
Marko Gaić