THE FALL OF THE HOUSE OF USHER (2023) – Best of Poovih hitova u ritmu „Naslednika“
Helly Cherry
Kao i uvek kod Flanagana, ima se ovde šta voleti i šta ne voleti.
Da počnemo od onoga što se ne voli:
Da počnemo od onoga što se ne voli:
Iako je poenta ove adaptacije inkorporirati razna dela E. A. Poa u jednu krilnu priču o Padu kuće Ašer, zapravo taj galimatijas nam ne nudi od Poa ništa osim gomile referenci, citata, omažiranja, neku, reklo bi se, tarantinovsku verziju Poa, jer nijedan motiv nije verno prenesen na ekran, svi su samo vezivno tkivo neke kao šire priče o bogatoj farmaceutskoj familija koju počinje da stiže sudbinska kletva (ko je očekviao duh i atmosferu kakvog filma Vinsenta Prajsa iz 60-ih, zalutao je). Ništa od gotikom natopljenog užasa, samo poneki citat pesama o Anabel Li i „Never more“ koji iz usta bogatih velmoža usred velegrada 21. veka zvuči nekeko deplasirano i kao trbuhozborenje nedoraslo Poovom zaveštanju, iako cela priča zapravo ima smisla.
Tu su i obavezni Flanaganovi „prepisani“ scenarstički marifetluci, prepisani u smislu da sve vrvi od kitnjastih monologa i uopšte da likovi kod Flanagana previše pričaju, previše objašnjavaju, a sve sa Flanaganom koji u pozadini doživljava verovatno kakav literarni orgazam verujući da je sve to smisleno i da filmske slike služe tome da bi likovi pričali do vreli dan u podne kao školarci na takmičenju za najbolji esej o jesenjem danu (Kjubrik bi recimo sve to rešio „nemim“, ali slikama koje se urezuju u meso).
S duge strane, ono što je dobro jeste što je sve ovo lepo snimljeno, što smo, ako zanemarimo reference na Poa, dobili zapravo jednu makabrističko-hororičnu verziju serije Succession gde se može omrsiti o razne groteskne i za Flanagana neuobičajne bizarnosti i gadosti, što psihološke što one karnalne. Sve je ovo donekle jedna hororična storija o smrti kapitalizma, o sudbinskoj kazni za neutaživom pohlepom, o propasti jedne privilegovane familije koja se udavila u sopstvenim hirovima i kapricima.
Dobri su i glumci, pored standardne postave tu je i sjajan lik koji je kreirao Mark Hamil (takođe referišući na jedan Poov roman) koji tumači misterioznog advokata porodice Ašer i Vila Ficdžerald kao jedna hladno manipulativna „kučka“, tj. tetka/sestra Ašer.
Tu su i obavezni Flanaganovi „prepisani“ scenarstički marifetluci, prepisani u smislu da sve vrvi od kitnjastih monologa i uopšte da likovi kod Flanagana previše pričaju, previše objašnjavaju, a sve sa Flanaganom koji u pozadini doživljava verovatno kakav literarni orgazam verujući da je sve to smisleno i da filmske slike služe tome da bi likovi pričali do vreli dan u podne kao školarci na takmičenju za najbolji esej o jesenjem danu (Kjubrik bi recimo sve to rešio „nemim“, ali slikama koje se urezuju u meso).
S duge strane, ono što je dobro jeste što je sve ovo lepo snimljeno, što smo, ako zanemarimo reference na Poa, dobili zapravo jednu makabrističko-hororičnu verziju serije Succession gde se može omrsiti o razne groteskne i za Flanagana neuobičajne bizarnosti i gadosti, što psihološke što one karnalne. Sve je ovo donekle jedna hororična storija o smrti kapitalizma, o sudbinskoj kazni za neutaživom pohlepom, o propasti jedne privilegovane familije koja se udavila u sopstvenim hirovima i kapricima.
Dobri su i glumci, pored standardne postave tu je i sjajan lik koji je kreirao Mark Hamil (takođe referišući na jedan Poov roman) koji tumači misterioznog advokata porodice Ašer i Vila Ficdžerald kao jedna hladno manipulativna „kučka“, tj. tetka/sestra Ašer.
Slobodan Novokmet