Nema benda kao što je Swans. Ovaj njujorški sastav je istinski zaseban entitet na alternativnoj i avangardnoj sceni, autentična vizija kojoj i ako priđete blizu, budite sigurni da će vas rasturiti u paramparčad, jer joj niste dorasli. Njihova muzika nije muzika u uskom smislu, već energija i zvuk stvaranja i razaranja svetova, kosmičkih katastrofa, velikih praskova, otvaranja utrobe zemlje i povratka u Eden – inteligentno manipulisana buka koja pročiščuje i donosi smiraj.

 
Nema koncerta kao što je Swans koncert, a o svakom pojedinačno priča se i dugo nakon zujanja u ušima, uprkos obaveznim čepićima, a svaki je priča za sebe, iako je svaka priča ovde bespredmetna, budući da se radi o koncertima koji su veći od života. Nema umetnika kakav je Majkl Đira i ako postoji nekakav panteon bogova rokenrola i bluza, on je tamo u onim najdubljim sferama, u liminalu između harmonije poretka i pročišćavajućeg, bezobličnog haosa – nešto kao Lavkraftov Azatot, suvereni dirigent soničnog pandemonijuma.

U okviru turneje „The Beggar“ Swans su još jednom nastupili u Srbiji, u beogradskom Domu omladine, 7. novembra, u rasprodatoj sali Amerikani, i predstavili svoj novi istoimeni album naslovnom kompozicijom „The Beggar“, zatim kompozicijama „Ebbing“, „The Memorious“ i „No More of This“. Ujedno su napravili osvrt na prethodni album pod nazivom „Leaning Meaning“ sa kojeg su izveli „The Hanging Man“ i „Cathedrals of Heaven“, time zaokruživši novu iteraciju benda i eru u dugoj istoriji sastava započetu upravo tim albumom, koja bi se mogla nazvati pomirenjem i simbiozom Đirine Angels of Light faze i klasičnog Swans nasleđa, čemu svedoči i Đirin povratak na akustičnu gitaru i dolazak Dejne Šehter (Bee and Flower, Angels of Light) u novu postavu benda, odnosno odsustvo Normana Vestberga, koji na ovoj turneji nastupa kao samostalni izvođač i pre koncerta Swans-a demonstrira publici svoje manipulacije i bravure gitarskim efektima. Dvoipočasovni nastup Swans su zatvorili masivnim zvučnim erupcijama u kompoziciji „The Birthing“ i pobrali ovacije publike. U tih dva i po sata Đira je bio i frontmen sa akustičnom gitarom i dirigent i šaman, posebno harizmatični Kristof Han zbog svoje mimike i virtuoznosti, Dejna Šehter i Leri Malins bili su njegovi glasnogovornici harmonije i haosa koje su stvarali lap čeličnim gitarama, klavijaturama i melotronom, dok je ritam sekcija Pravdica – Puleo davala obrise, konture i snagu toj pitoresknoj zvučnoj slici kojoj su se u eksplozivnim deonicama priključivale i Šehterova sa dodatnim basom i Malins sa dodatnim perkusijama, dok su sve oči i uši delirične publike sve vreme bile prikovane za sve što se odvija na bini, upijajući sve te prizore i zvuke kao da su poslednji, jer možda i jesu. Dvojaka šarenolikost publike, u generacijskom i supkulturnom iliti žanrovskom smislu, svedoči o tome kakva su Swans veličina i koliko je njihov uticaj sveprisutan i sveprožimajući, a protekom vremena samo se produbljuje. Sve je stalo u Vranjkovićevu opasku u jednom intervjuu – svi smo mi Đirina deca.

Da li se ovim koncertom Majkl Đira oprostio od nas, da li se ovom turnejom oprašta sa svetom, da li pronalazi mir sa sobom ili će nas obradovati još kojim albumom, još nekim koncertom, još nekom nesmirenošću koja žudi za pročišćenjem, ne znamo. U svakom slučaju, tužno je znati da i glasnici bogova, ako ne čak i bogovi sami, moraju umreti, upkos besmrtnosti njihovih ideja i vizija, a u panteonu besmrtnosti sastav Swans već je rezervisao svoje mesto.
izveštava: Aleksandar Petrović
foto: Smiljana Mirkov