Svetlana Aleksijevič: Limeni dečaci
Helly Cherry
Sećam se dobro, većinske reakcije domaće javnosti nakon dodeljivanja najveće nagrade 2015 godine. Iz njih je sijala ogorčenost, razočarenje pa i otvoreni bes prema nečem što je gotovo nedvosmisleno ličilo na potpunu politizaciju književnog Nobela, dela nagrade koji je valjda koliko toliko u nas Srba do tada čuvao dostojanstvo sopstvenog imena. Trudio sam se da ostrašćene komentare brzo prelećem i probam da se skoncentrišem na deo ljudi koji je stvarno imao kontakta sa autorkinim opusom. Ali ni tu stvari ne bejahu bolje. Prosečno antiratno piskaranje sa naglašavanjem sovjetske, čitaj ruske krivice u svim opisivanim ratovima, stajalo je uglavnom. I poverovao sam, mogu reći, dobrim delom sam poverovao i ostavio gospođu Aleksijevič daleko od očiju. Sretao sam je vremenom, streljali su naslovi i šlemovi sa polica, ali nisam se dao. I nemam nikakav racionalan odgovor na to šta se u međuvremenu promenilo izuzev činjenice da je ovaj roman došao u daunloudovanom paketu šarolike literature namenjenoj Kobovom čitaču, i neke čudne poetske lepote samog naslova koju sam uvek potajno voleo.
Sve su knjige koje pišu o bilo kom ratu, i svi filmovi, i sveukupna umetnost u suštini duboko antiratni. Nema tog vojničkog, istorijskog ili fanatičnog proglasa koji od više ili manje sistematskog međusobnog ubijanja mogu da naprave proratni manifest. Nema. I u tom smislu nazivanje bilo koje knjige antiratnom je u startu osuđeno na nepotrebnu banalizaciju. Mada bi pred ovakom knjigom svaka druga mogla da se svrsta u kategoriju dečijih antiratnih priča za laku noć. Vrištanje koje dolazi iz svakog pasusa, krv koja kulja iz svake reči, unutrašnji demoni koji opsedaju i ne puštaju ni sekund vremena, ni dašak vazduha. Razbiće vas ukoliko se ne pripremite, u paramparčad će vas raskomadati, verujte mi.
Za generacije koje su preživele razne pogrome na ovim našim prostorima, teško je naći literaturu koja može šokirati, pred kojom ćete zanemeti, pomisliti kako nikada tako nešto niste mogli ni da zamislite a kamoli čujete ili lično doživite. I u domaćim postratnim umetničkim odjecima pije se mokraća, siluje se, igra fudbal raskomadanim delovima tela, a opet, sve je to ovde tek početak, tek zagrevanje pakla koji se dešavao u Avganistanu i samo ga je vešta ruka pisca koliko toliko sistematizovala i dala mu preko potrebnu emociju, čitljivost i delimičnu podnošljivost.
Na kraju dela sa ispovestima, koje učeni ljudi nazvaše vrhunskom dokumentarom prozom, domaće izdanje sadrži i preko potreban Prolog, dopunu koja govori o onom što se dešavalo u prvim godinama nakon objavljivanja Limenih dečaka u tada već nezavisnoj Belorusiji. Potpuno razumljiv i očekivan stampedo reagovanja sovjetske javnosti po običaju se podelio na one koji su plakali nakon čitanja i one koji su vrištali na autorkin nedostatak patriotizma i otvoreno skrnavljenje svetog rata. Tu su i beleške sa suđenja na kojem je nekoliko ljudi koji su stvarali knjigu dajući intervjue Aleksejevičevoj tražilo zaštitu časti i ugleda zbog iskrivljenih ili netačnih prikaza kojim su navodno bili izloženi. Osvrti kolega pisaca, čitalaca dnevnih novina, pogrdnih dijaloga iz sudnice, da ne poverujete kakvu je oluju nekada negde, ne ni tako davno, izazvala jedna knjiga. Podsetila me je na već opisivane gimnazijske diskusije u kojima sam uvek vatreno zagovarao tezu da pisac mora da se bavi životom, da ne sme da žmuri, da mora da drma i mrda ljude, sve suprotno onome u šta se danas većinski pretvorila domaća a dobrim delom i svetska bestseler književnost. U tom smislu, iluzija o nepogrešivosti Nobelovog komiteta koju pažljivo negujem nastaviće da živi i nakon ovog čitanja, možda i jače no ranije. Ne sumnjam ja da su u razmišljanjima prilikom odlučivanja provejavali a možda i sasvim otvoreno duvali aktuelni antiruski vetrovi globalne politike, ali intenzitet autorskog pečata koje nosi samo ova čudovišna knjiga bio je dovoljan za bilo kakvu nagradu, u bilo kom svetu. Amerikanci su decenijama proživljavali i dalje proživljavaju vijetnamsku apokalipsu. Pretvorili su je u tonu fantastičnih rukopisa, slika, albuma, pa i holivudskih blokbastera. Ne znam da li im je i koliko lakše. Pakao je pakao. Rusi su sve stavili u jednju knjigu, ovu knjigu. Ne treba i ne može više i mučnije od nje. Morali bi i trebali to da znaju kad budu davali konačan domaćinski sud Aleksijevičevoj.
Sve su knjige koje pišu o bilo kom ratu, i svi filmovi, i sveukupna umetnost u suštini duboko antiratni. Nema tog vojničkog, istorijskog ili fanatičnog proglasa koji od više ili manje sistematskog međusobnog ubijanja mogu da naprave proratni manifest. Nema. I u tom smislu nazivanje bilo koje knjige antiratnom je u startu osuđeno na nepotrebnu banalizaciju. Mada bi pred ovakom knjigom svaka druga mogla da se svrsta u kategoriju dečijih antiratnih priča za laku noć. Vrištanje koje dolazi iz svakog pasusa, krv koja kulja iz svake reči, unutrašnji demoni koji opsedaju i ne puštaju ni sekund vremena, ni dašak vazduha. Razbiće vas ukoliko se ne pripremite, u paramparčad će vas raskomadati, verujte mi.
Ovo su ispovesti direktnih ili indirektnih učesnika desetogodišnjeg avganistansko-sovjetskog rata koji je u smrt odveo 15.000 sovjetskih i čini mi se deset puta više avganistanskih tela. Prave, ogoljene i beskrajno teške ispovesti zabeležene u autorkinim razgovorima sa preživelim povratnicima, vojnicima, medicinskim osobljem, logističarima, kao i članovima porodica stradalih koji su im vraćani u limenim kovčezima. Bez posebnog reda organizovani delovi mučnih monologa, kolažno razbacani po papiru, stenju, drhte, plaču, miluju sopstvene rane.
Za generacije koje su preživele razne pogrome na ovim našim prostorima, teško je naći literaturu koja može šokirati, pred kojom ćete zanemeti, pomisliti kako nikada tako nešto niste mogli ni da zamislite a kamoli čujete ili lično doživite. I u domaćim postratnim umetničkim odjecima pije se mokraća, siluje se, igra fudbal raskomadanim delovima tela, a opet, sve je to ovde tek početak, tek zagrevanje pakla koji se dešavao u Avganistanu i samo ga je vešta ruka pisca koliko toliko sistematizovala i dala mu preko potrebnu emociju, čitljivost i delimičnu podnošljivost.
Na kraju dela sa ispovestima, koje učeni ljudi nazvaše vrhunskom dokumentarom prozom, domaće izdanje sadrži i preko potreban Prolog, dopunu koja govori o onom što se dešavalo u prvim godinama nakon objavljivanja Limenih dečaka u tada već nezavisnoj Belorusiji. Potpuno razumljiv i očekivan stampedo reagovanja sovjetske javnosti po običaju se podelio na one koji su plakali nakon čitanja i one koji su vrištali na autorkin nedostatak patriotizma i otvoreno skrnavljenje svetog rata. Tu su i beleške sa suđenja na kojem je nekoliko ljudi koji su stvarali knjigu dajući intervjue Aleksejevičevoj tražilo zaštitu časti i ugleda zbog iskrivljenih ili netačnih prikaza kojim su navodno bili izloženi. Osvrti kolega pisaca, čitalaca dnevnih novina, pogrdnih dijaloga iz sudnice, da ne poverujete kakvu je oluju nekada negde, ne ni tako davno, izazvala jedna knjiga. Podsetila me je na već opisivane gimnazijske diskusije u kojima sam uvek vatreno zagovarao tezu da pisac mora da se bavi životom, da ne sme da žmuri, da mora da drma i mrda ljude, sve suprotno onome u šta se danas većinski pretvorila domaća a dobrim delom i svetska bestseler književnost. U tom smislu, iluzija o nepogrešivosti Nobelovog komiteta koju pažljivo negujem nastaviće da živi i nakon ovog čitanja, možda i jače no ranije. Ne sumnjam ja da su u razmišljanjima prilikom odlučivanja provejavali a možda i sasvim otvoreno duvali aktuelni antiruski vetrovi globalne politike, ali intenzitet autorskog pečata koje nosi samo ova čudovišna knjiga bio je dovoljan za bilo kakvu nagradu, u bilo kom svetu. Amerikanci su decenijama proživljavali i dalje proživljavaju vijetnamsku apokalipsu. Pretvorili su je u tonu fantastičnih rukopisa, slika, albuma, pa i holivudskih blokbastera. Ne znam da li im je i koliko lakše. Pakao je pakao. Rusi su sve stavili u jednju knjigu, ovu knjigu. Ne treba i ne može više i mučnije od nje. Morali bi i trebali to da znaju kad budu davali konačan domaćinski sud Aleksijevičevoj.
Marko Gaić