Kraj Almaške
Helly Cherry
Trio u Almaškoj je prestao da deluje. Ta činjenica me ispunjava setom zato što je muzika ovog trija vremenom postala nešto na šta sam se navikao. Kakav je to poduhvat bio! Objavljivali su muziku jednom nedeljno, toliko pouzdano da smo mogli da računamo protok vremena po snimcima njihovih sesija. Pre svega, trio Almaška je odisao pouzdanošću. Vremenom, postali su datost, nešto na šta se možete osloniti. Velika retkost u današnje vreme.
 |
| Trio Almaška |
Pre više od dve godine, u Almaškoj ulici, u jednoj prostoriji koja se nalazi u dvorištu stare vojvođanske kuće, baš preko puta crkve Sveta Tri Jerarha, počela su da se okupljaju tri muzičara. Stvarno, priča o tri hrišćanska mudraca po kojima crkva u Almaškoj ulici nosi ime nije bez analogije sa muzičkom pričom o ovom triju.
Kada se narod podelio u veličanju tri svetitelja – Vasilija, Grigorija i Jovana Zlatoustog, tadašnji episkop Evhaitski Jovan usnuo je čudesan san u kome su mu se sva tri jerarha obratila da su oni jedno u bogu i naložio mu je da ustanovi zajednički praznik za svu trojicu. U našem dobu, u savremenom Novom Sadu, muzički trio Almaška činili su muzičari iz različitih muzičkih tradicija, ali su u tom susretu složno stvorili veliko zajedničko delo.
Trio su činili Milan Milojković, Gabi Fischer i Ivan Čkonjević. Tri veoma različita, ali ozbiljna i posvećena čoveka impresivnih biografija.
Milan Milojković u triju svira elektronske instrumente. Pritom, to nisu instrumenti koje možete da pazarite u muzičkoj radnji, ne, on je te instrumente sam napravio! Milan je vičan elektronskim komponentama, kolima, žicama i lemilici, pa iz toga nastaju unikatni instrumenti isto takvih zvučnih mogućnosti. Kako on kaže, to su digitalni i analogni sistemi za kreativno kontrolisanu proizvodnju zvuka. No, nemojte da pomislite da se radi o tek nekom zanesenjaku, sasvim suprotno. Milan Milojković je docent na katedri za muzikologiju Akademije umetnosti u Novom Sadu i jedan od muzičkih urednika na III programu Radio Beograda. Sa ansamblima Noizac, Restrikcije i Ex You je još pre trija u Almaškoj objavio nekoliko albuma, a i inače aktivno učestvuje u koncertnim nastupima i performansima sa elektronskim uređajima.
Kada se narod podelio u veličanju tri svetitelja – Vasilija, Grigorija i Jovana Zlatoustog, tadašnji episkop Evhaitski Jovan usnuo je čudesan san u kome su mu se sva tri jerarha obratila da su oni jedno u bogu i naložio mu je da ustanovi zajednički praznik za svu trojicu. U našem dobu, u savremenom Novom Sadu, muzički trio Almaška činili su muzičari iz različitih muzičkih tradicija, ali su u tom susretu složno stvorili veliko zajedničko delo.
Trio su činili Milan Milojković, Gabi Fischer i Ivan Čkonjević. Tri veoma različita, ali ozbiljna i posvećena čoveka impresivnih biografija.
Milan Milojković u triju svira elektronske instrumente. Pritom, to nisu instrumenti koje možete da pazarite u muzičkoj radnji, ne, on je te instrumente sam napravio! Milan je vičan elektronskim komponentama, kolima, žicama i lemilici, pa iz toga nastaju unikatni instrumenti isto takvih zvučnih mogućnosti. Kako on kaže, to su digitalni i analogni sistemi za kreativno kontrolisanu proizvodnju zvuka. No, nemojte da pomislite da se radi o tek nekom zanesenjaku, sasvim suprotno. Milan Milojković je docent na katedri za muzikologiju Akademije umetnosti u Novom Sadu i jedan od muzičkih urednika na III programu Radio Beograda. Sa ansamblima Noizac, Restrikcije i Ex You je još pre trija u Almaškoj objavio nekoliko albuma, a i inače aktivno učestvuje u koncertnim nastupima i performansima sa elektronskim uređajima.
 |
| Gabi Fischer, Foto: Mikhail Yagupov |
Tu je i Gabi Fischer. On je čovek sa obrtom u muzičkoj karijeri. Počeo je u rok grupi Till, kao pevač i gitarista. Posle toga je promenio instrument. Ostavio je pojačalo i električnu gitaru po strani, seo za klavir i počeo da stvara pod pseudonimom The Fischermen. Njegovo sviranje klavira je intuitivno, takvo da zaobilazi stroge žanrovske odredbe, ali se u njemu čuje tradicija evropske muzike, od klasike preko modernizma do avangarde. Vremenom postaje majstor u improvizaciji i triju Almaška donosi asocijativnost u kompoziciji. Zvuci klavira podsećaju na more koje je nekad mirno, a nekad uzburkano.
Trio kompletira Ivan Čkonjević. Ivan pre svega svira žičane instrumente koje tretira na neobičan način. Ponekad on izvlači zvukove povlačeći šrafcigerom ili violinskim gudalom preko žica gitare ili tako što grebe ozvučenu šper ploču. Desi se i da uzme mandolinu ili neki drugi redak ili unikatni instrument. Suprotno tome, ponekad svira sasvim jednostavno, običnu gitaru bez ijednog efekta. On je dron majstor koji kao da pravi muziku čiji je ekvivalent slikanje u tehnici akvarela. Pored toga što je muzičar, Ivan ima izuzetnu zaslugu u postavljanju improvizovane muzike na kulturnu mapu Novog Sada i Srbije kao jedan od osnivača Improstora. Improstor je serijal koncerata improvizovane muzike koji je tokom svog trajanja realizovao fantastičnih 117 koncerata sa impresivnim spiskom učesnika sa svih kontinenata!
Deo uspeha trija Almaška je i u toj dobroj organizovanosti. Sva tri člana imaju jak osećaj za obavezu, pa je preskakanje sesija bilo zapanjujuće retko. Trio je u celovitom sastavu snimio 75 snimaka u Almaškoj! Ponekad, ukoliko bi neki od članova izostao, svirali bi kao duo ili bi pozvali nekog muzičara sa strane. Najčešće je to bio trubač Lordan Skenderović, ali je jednom gostovao i Predrag Okiljević. Sve ukupno, realizovano je 113 snimaka veoma visokog kvaliteta.
Tokom vremena, zvuk trija je evoluirao. Radi se o zaista retkom spoju instrumenata bez prethodne istorije i literature. Bilo je potrebno eksperimentisanje, učenje kroz greške, uspešni i neuspešni pokušaji. Rad i rast. Primetno je kako su vremenom muzičari naučili da slušaju jedni druge. U početku je klavir povremeno iskakao u prvi plan pokrivajući elektroniku i gitaru, ponekad su gitara i njen dron bili toliko suptilni da su jedva mogli da se razaznaju, a elektronika bi naglim kratkim zvukom presekla kompoziciju na više delova. To je sve prirodno.
Od izuzetne važnosti je to da su susreti u Almaškoj snimljeni. U početku samo tonski, a kasnije i video. Kako je vreme odmicalo, i tehnika se poboljšavala, pa su snimci postajali sve kvalitetniji. Uglavnom, pred nama je na dlanu ceo proces rasta i razvoja jednog orkestra i muzičara koji ga čine. Poslušajte na bandcamp-u, neki od snimaka trija Almaška spadaju u vrhunce snimljene muzike u Srbiji u poslednjih nekoliko godina.
Trio kompletira Ivan Čkonjević. Ivan pre svega svira žičane instrumente koje tretira na neobičan način. Ponekad on izvlači zvukove povlačeći šrafcigerom ili violinskim gudalom preko žica gitare ili tako što grebe ozvučenu šper ploču. Desi se i da uzme mandolinu ili neki drugi redak ili unikatni instrument. Suprotno tome, ponekad svira sasvim jednostavno, običnu gitaru bez ijednog efekta. On je dron majstor koji kao da pravi muziku čiji je ekvivalent slikanje u tehnici akvarela. Pored toga što je muzičar, Ivan ima izuzetnu zaslugu u postavljanju improvizovane muzike na kulturnu mapu Novog Sada i Srbije kao jedan od osnivača Improstora. Improstor je serijal koncerata improvizovane muzike koji je tokom svog trajanja realizovao fantastičnih 117 koncerata sa impresivnim spiskom učesnika sa svih kontinenata!
Deo uspeha trija Almaška je i u toj dobroj organizovanosti. Sva tri člana imaju jak osećaj za obavezu, pa je preskakanje sesija bilo zapanjujuće retko. Trio je u celovitom sastavu snimio 75 snimaka u Almaškoj! Ponekad, ukoliko bi neki od članova izostao, svirali bi kao duo ili bi pozvali nekog muzičara sa strane. Najčešće je to bio trubač Lordan Skenderović, ali je jednom gostovao i Predrag Okiljević. Sve ukupno, realizovano je 113 snimaka veoma visokog kvaliteta.
Tokom vremena, zvuk trija je evoluirao. Radi se o zaista retkom spoju instrumenata bez prethodne istorije i literature. Bilo je potrebno eksperimentisanje, učenje kroz greške, uspešni i neuspešni pokušaji. Rad i rast. Primetno je kako su vremenom muzičari naučili da slušaju jedni druge. U početku je klavir povremeno iskakao u prvi plan pokrivajući elektroniku i gitaru, ponekad su gitara i njen dron bili toliko suptilni da su jedva mogli da se razaznaju, a elektronika bi naglim kratkim zvukom presekla kompoziciju na više delova. To je sve prirodno.
Od izuzetne važnosti je to da su susreti u Almaškoj snimljeni. U početku samo tonski, a kasnije i video. Kako je vreme odmicalo, i tehnika se poboljšavala, pa su snimci postajali sve kvalitetniji. Uglavnom, pred nama je na dlanu ceo proces rasta i razvoja jednog orkestra i muzičara koji ga čine. Poslušajte na bandcamp-u, neki od snimaka trija Almaška spadaju u vrhunce snimljene muzike u Srbiji u poslednjih nekoliko godina.
 |
| Čkonjević i Milojković, Foto: Mikhail Yagupov |
Kakva je muzika trija Almaška? Ona je nalik putovanju ili, pre, plovidbi. Muzičari se otiskuju na more na početku kompozicije, pa onda plove, savladavajući vetrove i virove, da bi na kraju stigli na drugu obalu. To je muzika atmosfere i raspoloženja, ali nekad zaliči na saundtrek iz nekog naučno-fantastičnog filma. Može da oplemeni jutro ili veče. Ide dobro uz kišni dan ili zagrejan stan u zimskoj noći. Snimci su numerisani rimskim brojevima, a radoznali slušalac može da počne od bilo kog. Meni su za uvo zapele sesije pod rednim brojevima XL i, naročito, XXXIII, ali svi snimci su dovoljno dobri da možete da im se prepustite. Uz to, ceo paket bi morao da uđe u nematerijalnu baštinu ove države i u muzičkom i u širem, društvenom, smislu.
Priča o triju Almaška je primer kako se odvija kulturna produkcija u Srbiji. Ono što je plemenito i ozbiljno, urađeno bez ambicije da se nametne, najčešće ostane sakriveno, ispod radara. Uloga institucija kulture bi morala da bude ta da, koristeći svoje resurse, prikaže ono što se stvori u Srbiji domaćem i međunarodnom auditorijumu. U stvarnosti, građani Srbije ne poznaju srpsku kulturu i to traje već decenijama. To ne umanjuje kvalitet te kulture, ali joj oduzima publiku. A život svakog čoveka u najvećoj meri određuje baš kultura kojoj se izlaže. Naše društvo je ultra nasilno, a najzanimljiviji domaći stvaraoci, oni koji podupiru život, sakriveni su od mnoštva.
Na kraju, trio se ovih dana iselio iz prostorije u Almaškoj ulici. Tri muzička jerarha su otputovali negde drugde, prešli su reku. Otišli da započnu nešto novo. Mesto u koje su preneli svoje instrumente i opremu se nalazi u ulici Magnolija. Ako u budućnosti čujete da postoji neki orkestar koji ima ime tog cveta, obratite pažnju. Uvek moramo da istražujemo i sledimo intuiciju kako bi došli do izuzetne muzike i kulture. Ako izgubimo tu radoznalost, preostaje nam tek da živimo u svakodnevnom tupom i jalovom nasilju.
Priča o triju Almaška je primer kako se odvija kulturna produkcija u Srbiji. Ono što je plemenito i ozbiljno, urađeno bez ambicije da se nametne, najčešće ostane sakriveno, ispod radara. Uloga institucija kulture bi morala da bude ta da, koristeći svoje resurse, prikaže ono što se stvori u Srbiji domaćem i međunarodnom auditorijumu. U stvarnosti, građani Srbije ne poznaju srpsku kulturu i to traje već decenijama. To ne umanjuje kvalitet te kulture, ali joj oduzima publiku. A život svakog čoveka u najvećoj meri određuje baš kultura kojoj se izlaže. Naše društvo je ultra nasilno, a najzanimljiviji domaći stvaraoci, oni koji podupiru život, sakriveni su od mnoštva.
Na kraju, trio se ovih dana iselio iz prostorije u Almaškoj ulici. Tri muzička jerarha su otputovali negde drugde, prešli su reku. Otišli da započnu nešto novo. Mesto u koje su preneli svoje instrumente i opremu se nalazi u ulici Magnolija. Ako u budućnosti čujete da postoji neki orkestar koji ima ime tog cveta, obratite pažnju. Uvek moramo da istražujemo i sledimo intuiciju kako bi došli do izuzetne muzike i kulture. Ako izgubimo tu radoznalost, preostaje nam tek da živimo u svakodnevnom tupom i jalovom nasilju.
Daniel Kovač