Da li je moguće da je taj koncept toliko isprazan da nije mogao da produkuje priču unutar sebe, već je morao da svede čitav film na čistu subverziju koja problematizuje tri teme odjednom (dakle ulogu Barbi kao simbola nametnutih ženskih ideala od strane moćne kompanije, uloge patrijarhata u društvu i lažne, tobožnje brige velikih komapnija za političku korektnost)?
Odgovor je da – jeste, i da su toga svesni i rediteljka Greta Gerving i njen spisalački i životni partner Noa Bambuk, te ceo ovaj film pretvaraju u jedan kvazisocijalni dijalog među polovima i publike sa principom kapitalizma, samo ispričavši ga delom kroz šarene slike i set dizajn sveta koji izgleda kao da su žele bombone eksplodirale u fabrici boja.
Da, ima ovde dobrih ideja i koncepata. Ideja da Barbi i Ken, kao produkti jednog veštački tvorenog šljokičastog kontinuuma u kome se sve svodi na površni lajfstajl i isprazni „mozak na otavu“ način bivstvovanja izlaze iz svoje fantazije i odlaze u stvarni svet zaista je dobra i potentna, čak na momente i duhovita, ali autori ne cede iz ove premise dovoljno i brzo je napuštaju. Takođe, ideja da se Ken opunomoćuje toksičnom muškom energijom ulaskom u „stvarni svet“ takođe je dosta subverzivna i sklona tome da na duhovit način problematizuje muško-ženske uloge, ali i ta ideja na kraju ostaje poprište neke detinjaste konkluzije u kojoj se steretipi o muškarcima samo lenjo produbljuju.
U suštini, film oblije kakvim „govorima“, lakomislenim ekspozicijama o tome šta znači biti žena, šta znači biti muškarac, šta znači biti lutka-uzor, šta znači petljanje moćnih kompanija u sve to, i sve to se opire klasičnom uzročno-posledičnom filmskom narativu i postaje pamfletizam, ex katedra zborenje u prazno u vidu propagande koja je zaogrnuta nekim bolivudskim muzičkim numerama i scenama „borbe na plaži“ koje treba valjda da zašećere ceo taj koncept da ga lakše progutamo. Percepcija Barbike kao lutke koja nameće neke vrednosti kojih se ovo društvo samo naizgled odreklo uslovilo je silom prilika i film gde se ceo taj univerzum zapravo pretvara u nešto što on nije, u film o tome „kako treba biti svoj“ i ostale papazjanije.
U suštini, Barbi je hrabar pokušaj da se ceo taj svet dekonstruiše i postane više od onoga što je na prvi pogled, ali u tom pokušaju prestao je negde na pola da bude film i postao nespretni naučni rad iz sociologije napisan šarenim bojama i uz puno kitnjastih metafora.
U suštini, film oblije kakvim „govorima“, lakomislenim ekspozicijama o tome šta znači biti žena, šta znači biti muškarac, šta znači biti lutka-uzor, šta znači petljanje moćnih kompanija u sve to, i sve to se opire klasičnom uzročno-posledičnom filmskom narativu i postaje pamfletizam, ex katedra zborenje u prazno u vidu propagande koja je zaogrnuta nekim bolivudskim muzičkim numerama i scenama „borbe na plaži“ koje treba valjda da zašećere ceo taj koncept da ga lakše progutamo. Percepcija Barbike kao lutke koja nameće neke vrednosti kojih se ovo društvo samo naizgled odreklo uslovilo je silom prilika i film gde se ceo taj univerzum zapravo pretvara u nešto što on nije, u film o tome „kako treba biti svoj“ i ostale papazjanije.
U suštini, Barbi je hrabar pokušaj da se ceo taj svet dekonstruiše i postane više od onoga što je na prvi pogled, ali u tom pokušaju prestao je negde na pola da bude film i postao nespretni naučni rad iz sociologije napisan šarenim bojama i uz puno kitnjastih metafora.
Slobodan Novokmet
