Materijal

Rđav majstor krivi svoj alat

- narodna poslovica

Jedno pitanje koje mi se uvek isticalo, mahom zato što je često imalo dosadne odgovore, jeste „Koji alat koristiš? Čime crtaš? Kakav materijal je u tvom arsenalu?“ i varijacije na dotično. Uglavnom onda autor krene da nabraja koja pera koristi, kojim olovkama crta, kakve rapidografe, četkice, markere i akvarele nosi sa sobom, da li radi ručno ili digitalno, ili oba, ili nijedno, ili ga mrzi da radi... I to onda budu neki zajebani brendovi izlistani, kao Copic, Faber-Castell, Moleskine, Uni, Winsor & Newton, Koh-i-Noor, Strathmore, Arteza... I realno, ti brendovi stvarno proizvode materijal visokog kvaliteta, to ne sporim.

No onda tu ide ona druga priča. Naime, da li dobrom crtaču stvarno treba vrhunski materijal da stvara vrhunska dela?

Sećam se, bilo je to tokom Kragujevačkog strip festivala tamo ranih 2010-ih. Jedan od gostiju je bio Vladimir Krstić Laci, niški autor koji radi pretežno za francusko tržište. Sedi on da crta ljudima, a pored njega stoji Vlada Vesović, predavač škole stripa u Beogradu (upamtite njega, i on će ispileti u ovoj priči za koji minut). Dam ja Laciju jedan list da mi nacrta nešto i čekam. Naravno, pošto sam tada bio student, jedini papir koji sam mogao da priuštim je standardni za štampanje, male gramaže i ne preterano vičan bilo kojim crtačkim alatljikama koje mogu da se razlivaju. Nekako snishodljivo i pun sebe, Laci se okreće ka Vladi i kaže „Joj, što ja volim kad mi donesu ovako loš papir na kome niko ne može da crta.“ Interesantno je navesti da su iste godine gostovali i Vujadin Radovanović i Mihajlo Dimitrievski TheMicho, autori proverenog kvaliteta, i da se niko od njih nije žalio na kvalitet papira dok su crtali. Ali dobro, treba imati na umu da je Laci malo...specijalan.

No, natrag na Vladu. Ubrzajte sat jedno deceniju i kusur kasnije, i naći ćete njega i mene u prostorijama Dečjeg kulturnog centra. Razgovarali smo o tada tek nadolazećoj tribini o mangama koju je vodila Jelena Vučić, gde sam figurirao kao jedan od učesnika. U međuvremenu je došla jedna Vladina poznanica voljna da se priključi školi stripa, ali i da nauči kako da se služi akvarelom. Nabavila je, sirota, kvalitetan set Faber & Castell akvarel boja, ali je ponela neki jeftin list papira, verovatno uzetog iz Bloka 5. Vlada se sebi u bradu dobrano nervirao dok joj je demonstrirao kako se radi akvarelom, mrmljajući kako se papir kruni ispod natopljene četkice.

Nekih godinu i kusur pre toga, cima mene drug mi Pavle (Bogojević, za neupućene). Veli, nestalo mu je Faber & Castell crnih brush pera. „Drug moj, ajde pogledaj u BGu ima li ih negde, šaljem ti pare koliko god treba.“ Proveo sam dobra tri dana obilazeći svaku moguću prodavnicu umetničke opreme i svuda sam dobijao isti odgovor – nema. Samo su mi u „Ars-u“, ako se ne varam, rekli da je neka nestašica u pitanju, da nemaju ni proizvođači, ili distributeri, tamo u Nemačkoj ili odakle god da ih uvozimo. Naravno, predložio sam mom drugu neke alternative, s tim što on nije bio načisto da li da ih uzima. Naposletku, navikao je na kvalitet. Posle se ispostavilo da mu markeri nešto manje profilisanog brenda nisu smetali da crta. Ako išta, još je i uznapredovao crtački.

Sve me to vodi natrag na priču o materijalu i samom crtaču. Opet, Pavle je živi primer da i sa markerom niže stope kvaliteta može da se postigne izvanredan rezultat. Naime, iako volim strip i pišem o istom, ja nisam crtač. Tačno je da crtam za svoju dušu, ali to izgleda katastrofalno. Počesto tako volim da izađem u grad (kad imam vremena), sednem u neki kafić, naručim neku kafu ili čaj ili ceđeni sok, i sve tri opcije su po pravilu preskupe gde god da sednem, te onda izvadim tefter i krenem da crtam. Ili to, ili čitam šta imam od literature vezane za strip i ine druge vidove umetnosti. U svojih par pernica imam, naravno, pera i olovke i rapidografe i propratno materijal pomenutih poznatih brendova. Ali pride imam i par kurioziteta. Digresija: relativno skoro, pitam devojku kako funkcionišu Copic flomasteri. Ona izvadi njen ne mali inventar istih i kreće da mi pokazuje. Nakon toga, obiđem ja Blok 70, iliti leglo kineske šund i bootleg robe. Tamo, pri jednoj radnjici za kancelarijski materijal, vidim komplet kineskih markera sličnim Copic-ovim, samo očigledno mnogo nižeg kvaliteta. Ponet impulsom, kupim ih i odnesem kući. Devojka ih je testirala i, iznenađena, rekla da su super. „Jeste, propuštaju boju više“, kaže ona, „ali realno ne vidim razliku.“ Testirao sam ih posle sa kompletom Faber-Castell Black Edition flomastera (poklon od devojke) i video da se lepo uklapaju, maltene se dopunjuju.

Sem ovog bootleg kompleta, na svom poslu imam tzv. „backup shit komplet“. U njemu je par pastelnih markera, par lajnera sa duplim minama, jedna tehnička olovka, jedan „brush pen“, jedna hemijska koja piše belo i slična je korektoru, kao i par drugih lajnera i hemijski u boji. Sve ovo do reda je kupljeno u kineskom butiku blizu poslovnog kompleksa gde radim. U trenucima dokolice, kad ima dosta praznog hoda na poslu, zagrabim papir i krenem da skiciram, da se zezam. I premda je alat koji koristim prosečan, u najboljem slučaju, iznenađujuće vrši posao.

Naravno, ovaj poriv kupovine materijala diskutabilnog kvaliteta nije skroz moja ideja, barem ne u zadnjih nekoliko meseci. Naime, malo nakon što sam kupio one markere, devojka je podelila sa mnom snimak YouTuberke SuperRaeDizzle. Rae, inače ispraksovana umetnica, je u tom snimku kupila materijal za slikanje sa jednog ne preterano čistog sajta i isprobala sve u arsenalu. Iznenađujuće, iako je tu bilo proizvoda koji su bili nit tu, nit tamo, zadnji rezultat je bio jako simpatičan.

Sedeo sam, potom, i razmišljao koliko je materijal bitan umetniku da se proslavi. Istorijski gledano, svakako svi znaju da to nije tačno; Henri Darger, možda najpoznatiji tzv. „marginalni umetnik“ na svetu, je tokom svog životnog veka stvarao čime je stigao. Kupio je papir sa ulice, nalazio olovke u smeću, škrabao po starim novinama, ambalažama, omotima, uglovima starih knjiga, itd., pa makar materijal bio papir, koža, karton, tkanina ili neka kombinacija svega navedenog. Jeste, Darger je ceo život prošao u siromaštvu i nepoznat svetu kao umetnik, ali njegovo delo je i danas fascinantno. A realno, nastalo je od škart materijala.

Mada, to je Henri Darger, a njegovo vreme je prošlo odavno (čovek je preminuo 1973. godine). Pogledajmo ipak malo savremene strip umetnike. Da li oni rabe netipičan, jeftin materijal za rad?

Krenuću prvo od Luke Cakića. Premda čovek ima uvek spreman pribor za rad, tokom njegovog drugog gostovanja na Balkanskoj smotri mladih strip autora, primetio sam ga kako sedi na stepeništu i, u nedostatku boje, kreće sa umakanjem četkice u talog od kafe. „Hajde da vidimo može l’ ovako,“ veli on tobože sebi u bradu, pa se okreće ka meni. „Pst!“, gestikulira prstom. Naravno da je krajnji rezultat ispao super, a nije čak korišćena ni boja. Talog od kafe kao sredstvo za bojenje – jeste, Luka i Midhat Kapetanović se vrlo verovatno ne znaju (mada možda i grešim; ako su se već sreli u Herceg Novom, onda se ovde i sada ispravljam), ali Mido kao da je i sam išao u istu školu improvizacije; em što ima celu grupu zvanu „Skicna kafa“ na Fejsbuku, em što je ove godine, isto na Smotri, upravo kafom skicirao. Četkica prvo prođe po oblom telu Medvjeđe carice, pa po čupavom telu njenog medveda, pa pravo u Midova usta! Dal je samo vlažio vlati četkice ili je „pio“ kafu na nekarakterističan način, ne mogu da prosudim. Ključni detalj je kafa kao materijal – jeftin, a koristan.

Nekako je usud hteo da istog dana, istog trenutka, sedim između Mide koji je skicirao kafom i Stjepana Matića koji je svoje sveske sa radovima pokazivao drugima za stolom. Gledam ja one sveske, kad ono najobičnije tvrdokoričene hrpice papira bez linija, iste onakve kakve biste kupili u knjižari za osnovnu školu – ili kod Kineza. I jedna i druga sveska su bile ispunjene crtežima. „A mog’ ja kupit’ skicne blokove, no ovo mi jeftinije, kužiš?“ veli Stefan dok lista 619-ti crtež u drugoj svesci.

Nekad ljudi prosto naglase da vole da crtaju jeftinijim. Tokom mog prvog bitisanja u Somboru, sedne do mene Geza Šetet, sad već poznanik od nekoliko godina. Krene on da crta nešto, ja mislim za Draganu Kuprešanin baš, i polako komentariše dok crta. „Potrošim ja tako olovke, pa odem kod Kineza i kupim one jeftine, vidim da su sasvim dobre kao i ove brendirane,“ veli on dok upravo jedna takva olovka klizi po papiru. Nešto slično sam čuo i od Sabahudina Muranovića. Opet se vraćamo u Leskovac, onaj odmah posle korone. Sedi Muran i crta meni nešto u Atanasov-sveščicu (ko razume, shvatiće), al vidim ja da mu je olovka…atipična. Nije STAEDTLER, nije Faber-Castell, nije Maped, nego je prava-pravcata građevinska olovka! „Pazi, ovo me jeftinije izađe. Kupim tako komplet od 20 komada i miran sam mjesec dana,“ opušteno veli Muran.

I ne zaustavlja se to na olovkama. Jedne smotre, Srđan Stamenković Srle sedi i sprema se nešto da skicira. Vadi on pernicu i žali se. „Eto, jebiga, nemam sad ono kaligrafsko „brush“ pero.“ Pitam ga ja na šta misli, kad on izvuče ista pera kakva sam ja u tom trenutku često kupovao preko AliEkspresa! To je bio prvi put da sam video profi crtača da svojevoljno prizna da koristi takav materijal. Nekako u to doba priđe moj prijatelj Serafim, inače ispraksovani crtač. „E, Srle, el mogu da probam to pero?“ Srle mu daje, a ja mu paralelno pričam odakle vuče poreklo. Skeptičan, Serafim povlači par linija. Jedan crtež kasnije, dolazi zapanjen kod nas. „E, ovo je mnogo dobar pen, mamu mu!“

Par Smotri kasnije, vidim ja da svi redom koriste tanke „Centropenove“ rapidografe unutar Škole stripa. Kako sam tada noćio kod Serafima, pitam ga ja otkud toliko njih. „Bre, jeftini su a vrše pos’o,“ veli on. „Uzmi si dva komata, ja ionako njih imam kol’ko ’oćeš.“ Evo, i dan-danas mi stoje u pernici. A kad smo već kod „Centropena“ i njegovih rapidografa, iste te penove, jeftine i pristupačne, sam video u jednoj relativno poznatoj prodavnici materijala za crtanje blizu Zelenog venca – istoj gde Vlada Vesović kupuje materijal, upravo jeftiniji! Ama isti taj materijal sam mu video u pernici dok je onu curu učio akvarelom!

E sad, to je sve fino, crtanje jeftinim materijalom C klase (i niže), ali šta ako nemate ni to pristupačno? Pa, onda stvarate onim što imate. Pamtim moj drugi ikada susret sa Aleksom Gajićem, pritom i drugi susret u Kragujevcu. Bilo je to tokom prvog „Snežnog samita stripadžija Srbije“, kad je izdavačka kuća „Komiko“ još uvek bila relativno mlada, a ja tad sveže nabavio „Svet duhova“ Klouvsa. Sem tog stripa, sa štanda „System Comicsa“ sam kupio jedan od retkih primeraka Aleksinog stripa „U šrafovima“. Zamolio sam ga, naravno, za posvetu ali nisam imao adekvatan pribor za crtanje da ponudim (imao sam samo 20tak godina i, kao i svi studenti, nula dinara u džepu), a nije ni on. „Nema veze,“ veli Aleksa, i uzima običnu hemijsku za pisanje, te mi istom crta posvetni crtež. Naravno, to me je isto podsetilo na Kragujevac (isti onaj gde je Laci kukao o papiru), kada mi je TheMicho posvetu takođe crtao hemijskom. I ona i ova Aleksina su ispale fenomenalno. A Aleksa je i inače poznat po tome što voli da svojevremeno iskoristi netipičan materijal za svoje kreacije, bile one strip u pravom smislu te reči ili pak samo kakvi strip objekat upakovan u matoru drvenu kutiju kupljenu na nekom buvljaku.

Sve ovo motam po glavi dok piskaram ove redove, a pride precrtavam teze na papiru sa strane upravo jednim od onih kineskih pastelnih markera u ofisu. Gledam te moje sirote, jadne, bootleg materijale i nekako mi je milo oko srca. Naposletku, dokazuju mi jednu stvar koja će uvek važiti, koji god medijum da koristimo za stvaranje – pravi umetnik će znati da se snađe i sa minimalnim, pa i nikakvim materijalom. Dokle god postoji stvarajuća iskra, nešto nemarno poput lošeg papira, neadekvatne olovke ili markera koji se tu i tamo razliva neće predstavljati prepreku. Štaviše, upravo suprotno – ponudiće novi prostor za eksperimentisanje i rešavanje problema. A to uvek iznedri simpatične rezultate koji vrede par pogleda i nešto više komentara.