Mastodon – Cold Dark Place
Helly Cherry
Priznajem da nisam otvoren za nove stvari. Generalno govoreći je takav slučaj, ali za muziku pogotovo. Oni koji me poznaju, upoznati su i sa činjenicom da, već kod muzike iz osamdesetih meni opada pažnja i interes za istu te što je muzika “mlađa” i ja postajem hladniji. Iznenađujuće, pod ruku mi je došao album izuzetno zanimljivog omota. Omot prikazuje proplanak u šumi na kome je nekakva koliba u čijem prozoru se nazire sveća i neka persona. Napolju mrkla noć, mesec mlad i sjajan, a granje u šumi gotovo je organsko. Kreće se i ima svoj život. Ma koliko bio tvrdoglav u mom muzičkom ukusu projekat sa ovakvim omotom zaslužio je da ga preslušam bar jednom.
U pitanju je „Mastodon – Cold dark place“, EP sa četiri numere. Ime benda mi je već bilo poznato jer se pominje na mnogim progresiv forumima koje sam iščitavao. Progresivni metal, hm? Nekada smo imali hevi metal, i to je bilo to. Međutim, mnoge stvari su mi postale jasnije kada je počela muzika. Metal je svakako u pitanju, jer je odmah počeo headbang ritam a gitare su zlokobno oglasile svoj trioton, međutim, umesto vrištanja i urlikanja oglasio se prilično razgovetan glas istrošenog promuklog prizvuka, ali melodičan. Baš onakav kakav je potreban za ovakvu uvodnu numeru.
„North Side Star“ i njen horski start, usporen i umoran dozvoljava slušaocu da čuje virtuozno sviranje gitare gde distorzije gotovo i nema. Čini se da je ovo album nekog symphonic rock benda, ali već na solaži kao u vrtlogu sam se vratio u stvarnost, a glava i noga su mi lupali u ritmu. Gitarska solaža je brutalna. Gitarska solaža je hevi metal – matematički tačan.
Druga stvar je „Blue Walsh“ koja počinje ludim rifom i u nekom čudnom ritmu, neparnom. Zla kob prati celu stvar, stvarajući u slušaocu samo naznaku nelagode dok pokušava da uhvati melodiju koja proročanski biva servirana proganjajućim vokalom gitariste i frontmena Brent Hinds-a. Istražujući o samom albumu došao sam do podatka koji ukazuje da je “Cold Dark Place” zapravo njegov solistički projekat koji je objavio pod imenom benda.
Zvučnik zatim počinje da vrišti “ I have seen this once before, I have felt these colors…” i počinje ljubavna “Toes To Toes”, sa tekstom toliko misterioznim, okultnim, mračnim. Muzika opet nije toliko heavy koliko očekujem, a gitare su do perfekcionizma uvežbane, i još jednom stekoh utisak o matematički tačnom stvaranju muzike. Svojevremeno sam čitao da su Pitagorejci muziku pisali matematikom, ili beše obratno. Ali svakako još od antičkih vremena matematika i muzika izgleda predstavljaju nerazdvojivu isprepletanu celinu.
Numera “Cold Dark Place” zatvara ovaj album, u laganom maniru. Može li se reći da jedan ovakav bend ima baladu? Ova stvar je nešto najbliže pojmu balade, koja u gotskoj atmosferi ističe akustičnu gitaru koja razlaže svoj ritam, opet u nekom neparnom fazonu koji će slušalac, nenaviknut na progresivni rok ili metal, moći da usvoji tek tamo posle trećeg slušanja. Ali napor će da se isplati svakako!
Dobro je, dobar je album! Moja apsolutna preporuka jer će se svideti čak i slušaocima koji ne vole hevi zvuk. Dopusti da i tebe Mastodon povede na put pomoću svojih gitarskih rifova, a pomoću svojih sablasnih vokala. Videćeš, odlebdećeš na jedno mesto gde je sve u haosu, novom haosu – željenom i namernom, a gde je u stvari sve postavljeno na svoje uvrnuto mesto. Odvešće te na hladno i mračno mesto. I sviđaće ti se …
Emberica
„North Side Star“ i njen horski start, usporen i umoran dozvoljava slušaocu da čuje virtuozno sviranje gitare gde distorzije gotovo i nema. Čini se da je ovo album nekog symphonic rock benda, ali već na solaži kao u vrtlogu sam se vratio u stvarnost, a glava i noga su mi lupali u ritmu. Gitarska solaža je brutalna. Gitarska solaža je hevi metal – matematički tačan.
Druga stvar je „Blue Walsh“ koja počinje ludim rifom i u nekom čudnom ritmu, neparnom. Zla kob prati celu stvar, stvarajući u slušaocu samo naznaku nelagode dok pokušava da uhvati melodiju koja proročanski biva servirana proganjajućim vokalom gitariste i frontmena Brent Hinds-a. Istražujući o samom albumu došao sam do podatka koji ukazuje da je “Cold Dark Place” zapravo njegov solistički projekat koji je objavio pod imenom benda.
Zvučnik zatim počinje da vrišti “ I have seen this once before, I have felt these colors…” i počinje ljubavna “Toes To Toes”, sa tekstom toliko misterioznim, okultnim, mračnim. Muzika opet nije toliko heavy koliko očekujem, a gitare su do perfekcionizma uvežbane, i još jednom stekoh utisak o matematički tačnom stvaranju muzike. Svojevremeno sam čitao da su Pitagorejci muziku pisali matematikom, ili beše obratno. Ali svakako još od antičkih vremena matematika i muzika izgleda predstavljaju nerazdvojivu isprepletanu celinu.
Numera “Cold Dark Place” zatvara ovaj album, u laganom maniru. Može li se reći da jedan ovakav bend ima baladu? Ova stvar je nešto najbliže pojmu balade, koja u gotskoj atmosferi ističe akustičnu gitaru koja razlaže svoj ritam, opet u nekom neparnom fazonu koji će slušalac, nenaviknut na progresivni rok ili metal, moći da usvoji tek tamo posle trećeg slušanja. Ali napor će da se isplati svakako!
Dobro je, dobar je album! Moja apsolutna preporuka jer će se svideti čak i slušaocima koji ne vole hevi zvuk. Dopusti da i tebe Mastodon povede na put pomoću svojih gitarskih rifova, a pomoću svojih sablasnih vokala. Videćeš, odlebdećeš na jedno mesto gde je sve u haosu, novom haosu – željenom i namernom, a gde je u stvari sve postavljeno na svoje uvrnuto mesto. Odvešće te na hladno i mračno mesto. I sviđaće ti se …
Emberica