Voleo sam, nekada, zaludne patrole TV ekipa koje su se muvale gradom i zaskakale prolaznike sa potpuno besmislenim pitanjima. Voleo sam da budem prolaznik koji će iz topa odgovarati na njih, voleo sam i samo da posmatram druge kako beže od kamere, voleo sam i to vreme u kojem su takve ankete doživele potpunu eksploziju koja beše izazvana činjenicom da je broj TV stanica odjednom otišao u nebo, da je svaki lokalni krimos osnivajući ih mogao lako da pere novac, a program si morao nečim popuniti, a šta je lakše od toga nego da zgodne studentkinje pošalješ sa kamermanom među ljude, i daš im da prave ankete. Lepo vreme, svakako. Jednom sam na blic pitanje kod Spensa „izvini koja ti omiljena replika iz domaćih filmova“ odgovorio „nemoj se ti meni izvinjavati, nego ima da pucaš, pa kad ubiješ švabu a ti se njemu onda izvinjavaj kolko voleš“. Pobegoše u sekundi. A jednom su me zamišljenog iznenadili kod katedrale sa pitanjem da li i šta čitam i ja kažem ime ove knjige i produžim. Iz nekog razloga, mnogo ljudi je posle gledalo tu emisiju, i pitalo me kakva je to knjiga, i ja sam entuzijastično i kitnjasto objašnjavao, zapravo to beše preteča ovih pisanja, sad se mislim, dok sam je se nakon dugo godina setio i vratio novom listanju.
Vidim je često u obilascima knjižara, vidim je kako se ne predaje. Zapravo je decenijama neumoljivo popularna toliko da je i dalje često drže u izlozima ili na ulazima ili na bilo kojim udarnim prodajnim mestima, zajedno sa hiperpopularnim aktuelnim sranjima, što je sjajno. Nije ovo možda velika knjiga, ali je važna, dobra i lepa, i uvek me obraduje što se ne da. Svet je i dalje podnošljivo mesto za živeti ako ovakve knjige bivaju popularne.
Mnogo je lep naslov, zaista. I priča je lepa, lepo je postavljena i lepo ispričana. Većim delom izmišljena, ali sa dovoljno stvarnih istorijskih podataka koji su je učinili realističnom u svakom pogledu. Lu Salome, svetska zavodnica i muza toga vremena je zaista mogla da ušeta jednog jutra u ordinaciju čuvenog bečkog lekara Jozefa Brojera i zamoli ga da pokuša da pomogne njenom poznaniku, još uvek mladom i neafirmisanom filozofu, mračnih misli i ideja, opsednutog njome. Ovaj je zaista mogao da pati od nepodnošljovih napada glavobolje, u čijoj se dubini krilo očajanje nežnog i krhkog čoveka. I mogao je nakon početnog odbijanja da prihvati tretman lekara čiji je učenik bio i Zigmund. Mogle su sudbine da im se isprepletu baš ovako kao što je autor, inače takođe značajan psiholog, izmaštao, u duhu i dahu neke podnošljivo lepe sapunice, što da ne. Na ulicama Vijene i Venecije. Niče i Frojd su napisali sve najmračnije ljudske tajne i dali nam da živimo ogoljeno sa njima, opsednuti voljom za moći i pokretani bazičnim impulsima. Niče i Frojd su napisali kompletnu istoriju ljudske duše i autor ovog romana je samo bio dovoljno pošten da ih upozna u romanu, jer je neopisiva šteta da su proveli živote u istom dobu a da se to nije desilo. Jer, život je sve ono što je moglo da bude, a ne samo ono što jeste. Život je ova knjiga.
Marko Gaić
