End Of Green - Void Estate
Helly Cherry
End Of Green je nemački bend koji je osnovan u Štutgartu 1992. i ispočetka je gajio tada vrlo popularnu mešavinu gothic i doom zvuka da bi vremenom, uspeo da utisne svoj pečat u sav taj galimatijas raznih uticaja i pomalo pretenciozno nazvao sebe predvodnikom “depressed subcore” žanra.
Kao neko kome se već smučila ta stalna podela bendova na pravce i podpravce, žanrove i podžanrove, ali i svestan da bi sve bio mnogo širok pojam kada bi ove nemačke “majstore” stpali samo u metal ili samo u rock moram da se složim da da odrednica prilično ima smisla.
Kao i mnogi bendovi sličnog usmerenja koji su prošli evoluciju od ekstremnog benda do grupe koja gaji nešto mirnije tonove tako i End Of Green na nekoliko poslednjih albuma sve se više okreće melodiji i akustičnim delovima nauštrb distorziranim gitarama i teskobnoj atmosferi. I dalje je tu prisutan neki depresivan šmek, malo darkerske melanholije i outfit sa kraja osamdesetih, ali je to sada bend prijemčiviji široj populaciji.
Kao neko kome se već smučila ta stalna podela bendova na pravce i podpravce, žanrove i podžanrove, ali i svestan da bi sve bio mnogo širok pojam kada bi ove nemačke “majstore” stpali samo u metal ili samo u rock moram da se složim da da odrednica prilično ima smisla.
Kao i mnogi bendovi sličnog usmerenja koji su prošli evoluciju od ekstremnog benda do grupe koja gaji nešto mirnije tonove tako i End Of Green na nekoliko poslednjih albuma sve se više okreće melodiji i akustičnim delovima nauštrb distorziranim gitarama i teskobnoj atmosferi. I dalje je tu prisutan neki depresivan šmek, malo darkerske melanholije i outfit sa kraja osamdesetih, ali je to sada bend prijemčiviji široj populaciji.
Baš na ovom, devetom po redu, albumu pod imenom “Void Estate“, Michelle Darkness, fenomenalni frontmen i vođa benda svoj glas podređuje aranžmanima pesama i već, prema potrebi zvuči kao David Bowie, Pete Steele, Robert Smith, Andrew Aldritch ili Iggy Pop, ali u svakoj od tih uloga on je ostavio i deo sebe pa ne liči kao imitator tih legendi.
Album je prepun akustičnih delova, ali nije ljigav niti spor, a kamoli monoton. Od klasičnog gothic rocka, alternativnog zvuka, doom metala pa do countryja vozi nas u sat vremena vožnje albumom “Void Estate“. I nijednog trenutka nisam osetio dosadu ili čuo već prežvakane teme i tonove. Naravno, sve je do sada odavno odsvirano, ali, ovaj nemački bend je napravio čudo od albuma i svaki put kada mu se vratim otkrijem neki novi omiljeni momenat. Od srca vam preporučujem ovaj više nego sjajan disk koji zavređuje da nađe mesto u vašoj kolekciji.
Meni najbolje pesme su (trenutno) “Send In The Clowns” gde nepokriveno osećamo duh jednog Bowie-a i to ne iskarikiran niti izimitiran, već kao posvetu gigantu rok muzike i umetnosti, uopšte.
“Dark Side Of The Sun” (ujedno i prvi singl sa albuma) me asocirao na Type O Negative i na još jednog preminulog (i bukvalno, po konstituciji) diva Petera Steel-a. “Head Down” je stvar koju zviždućem i pevam refren već nekoliko dana, a obrada country klasika Calvina Russella, “Crossroads” je najveće iznenađenje na ploči, ali je tako dobro sela da joj predviđam blistavu budućnost i ulazak u stalni koncerti repertoar benda.
”The Door” liči na pesmu u kojoj je prste umešao Iggy Pop. Poslednja koju ću pomenuti posebno u ovoj recenziji je “Worn And Torn” koja ima specifičnu doomy atmosferu sa šmekom osamdesetih a ni ostale pesme ne zaostaju ni pedlja.
Album je prepun akustičnih delova, ali nije ljigav niti spor, a kamoli monoton. Od klasičnog gothic rocka, alternativnog zvuka, doom metala pa do countryja vozi nas u sat vremena vožnje albumom “Void Estate“. I nijednog trenutka nisam osetio dosadu ili čuo već prežvakane teme i tonove. Naravno, sve je do sada odavno odsvirano, ali, ovaj nemački bend je napravio čudo od albuma i svaki put kada mu se vratim otkrijem neki novi omiljeni momenat. Od srca vam preporučujem ovaj više nego sjajan disk koji zavređuje da nađe mesto u vašoj kolekciji.
Meni najbolje pesme su (trenutno) “Send In The Clowns” gde nepokriveno osećamo duh jednog Bowie-a i to ne iskarikiran niti izimitiran, već kao posvetu gigantu rok muzike i umetnosti, uopšte.
“Dark Side Of The Sun” (ujedno i prvi singl sa albuma) me asocirao na Type O Negative i na još jednog preminulog (i bukvalno, po konstituciji) diva Petera Steel-a. “Head Down” je stvar koju zviždućem i pevam refren već nekoliko dana, a obrada country klasika Calvina Russella, “Crossroads” je najveće iznenađenje na ploči, ali je tako dobro sela da joj predviđam blistavu budućnost i ulazak u stalni koncerti repertoar benda.
”The Door” liči na pesmu u kojoj je prste umešao Iggy Pop. Poslednja koju ću pomenuti posebno u ovoj recenziji je “Worn And Torn” koja ima specifičnu doomy atmosferu sa šmekom osamdesetih a ni ostale pesme ne zaostaju ni pedlja.
Zoran Popnovakov