A QUIET PLACE (2018) – Ako smo tihi, znači da smo živi
Helly Cherry
U filmu „A quiet place“ Džon Krazinski je dokazao da je sazreo i kao glumac, što se čekalo već neko vreme, i što je mnogo zanimljivije, kao reditelj, što dolazi pomalo kao iznenađenje, ali činjenica ostaje da je Krazinski u 2018. godini režirao jedan od najutegnutijih i najefikasnijih kvazihorora nego većina izvikanih i samoprozvanih teškaša u ovom žanru.
Cedeći iz bolno jednostavne premise maksimum, Krazinski ne časi časa ni filmske trake, te za relativno kratko vreme trajanja film prekrcava napetim momentima i ispitivanjem porodične dinamike u osvit kakve vanzemaljske invazije koja na ljudski rod anlišuje stvorenja koja love isključivo na zvuk. Živeti u postapokaliptičnom svetu sa porodicom i trudeći se pritom da ne ispustiš nijedan jači zvuk pokazuje se kao kušnja živaca i snalažljivosti (probajte samo jedan sat da ne ispustite nijedan zvuk u svakodnevnim poslovima pa ćete videti šta je pravi horor) koja je vrlo zahvalna za radnju koja pretenduje pre na trilersku napetost nego na čistokrvni horor, dok u tom domenu vuče korene sa Elijenom koji se dešava u svetu „Walking dead-a“ ukršenog sa filmom „Znaci“. Krazinski, koji je pisao i scenario, ne štedi svoje junake što porodičnih trauma što situacija koje ih stavljaju u neposrednu opasnost, pa tako koristi i neke skoro nelogične poteze ne bi li maksimizovao napetost, npr. njegova žena je u filmu trudna što deluje kao suluda misao u svetu inficiranom ubilačkim spodobama, ali je neobično efikasno ako se od likova očekuje da veći deo filma ćute (naravno, svi očekujem da će u jednom trenutku krenuti porođaj).
Cedeći iz bolno jednostavne premise maksimum, Krazinski ne časi časa ni filmske trake, te za relativno kratko vreme trajanja film prekrcava napetim momentima i ispitivanjem porodične dinamike u osvit kakve vanzemaljske invazije koja na ljudski rod anlišuje stvorenja koja love isključivo na zvuk. Živeti u postapokaliptičnom svetu sa porodicom i trudeći se pritom da ne ispustiš nijedan jači zvuk pokazuje se kao kušnja živaca i snalažljivosti (probajte samo jedan sat da ne ispustite nijedan zvuk u svakodnevnim poslovima pa ćete videti šta je pravi horor) koja je vrlo zahvalna za radnju koja pretenduje pre na trilersku napetost nego na čistokrvni horor, dok u tom domenu vuče korene sa Elijenom koji se dešava u svetu „Walking dead-a“ ukršenog sa filmom „Znaci“. Krazinski, koji je pisao i scenario, ne štedi svoje junake što porodičnih trauma što situacija koje ih stavljaju u neposrednu opasnost, pa tako koristi i neke skoro nelogične poteze ne bi li maksimizovao napetost, npr. njegova žena je u filmu trudna što deluje kao suluda misao u svetu inficiranom ubilačkim spodobama, ali je neobično efikasno ako se od likova očekuje da veći deo filma ćute (naravno, svi očekujem da će u jednom trenutku krenuti porođaj).
Takođe, neka rešenja u scenariju koriste se da bi se likovima olakšala ili čak prosvetlila radnja, npr. činjenica da je najstarija kćerka gluvonema u ovakvoj situaciji čak i olakšava komunikaciju junacima jer svi vladaju znakovnim jezikom, a taj hendikep pokazaće se i kao vrsta „Čehovljeve puške“ kasnije u radnji. Sve u svemu, „A quiet place“ nije redefinisao žanr, ali je pokazao kako se uz malo sredstava i uz dosta koncentracije može napraviti vrlo efikasan poluhoror koji nas lako vezuje za simpatične likove stavljajući ih u napete i jezovite situacije i koristeći početnu premisu do maksimuma. On u startu izneverava očekivanja lakonske publike, jer ne nudi obilje ekspozicije, već sve svodi na bazičnu gestovnu i pokaznu komunikciju, kojom vraća filmsku umetnost na ono što bi ona trebalo da bude – simbioza slike, zvuka i jake priče.
Slobodan Novokmet