Steven Wilson – To The Bone: Pop, ali za odabrane
Helly Cherry
Za Stivena Vilsona kažu da je novi Rodžer Vaters. Verovatno, ali, isto tako on je i novi Piter Gabrijel i novi Robert Frip. Naravno, ne odjednom, nego po potrebi. Kad mu zatreba on iz fioke izvlači umeća pobrojanih i doda ih svom neporecivom, ogromnom talentu i pravi sjajne, monumentalne albume i pesme. Bilo sa svojim matičnim bendom Porcupine Tree ili sa brojnim, neki kažu ego-tripovima, neki kažu drugim vidovima njegove skoro podvojene ličnosti. Jer, Stiven Vilson je majstor da kroz različite žanrove muzike opiše svoju, kako stvari stoje, duboku depresiju, koja je i bez lekarske dijagnoze više nego očita. Da li se nešto desilo u njegovom privatnom životu ili se samo na momenat otrgao letargiji koja izbija iz njega, tek, ovaj solo album, peti po redu, je prilično drugačiji od svega što je do tada napravio. Ovo je jedan, u suštini, pop album.
Daleko od toga, da Vilson ranije nije koketirao sa popom, naročito na svojim solo uradcima, ali „To The Bone“ je čistokrvni pop album, naravno sa svim primesama žanrova koje je i do sada svirao u svojoj karijeri. Progresivnih uticaja i na ovoj ploči imate koliko hoćete, samo su upakovani na način koji su to ranije radili jedan Bouvi, Gebrijel ili Tears For Fears. Sličan pristup pesmama Stiven je imao i na ranijim albumima Porcupine Tree, recimo na Lightbulb Sun ili Stupid Dream (recimo, Piano Lessons ili Shesmovedon koje su bile punokrvne pop pesme). Sada je otišao korak dalje.
Daleko od toga, da Vilson ranije nije koketirao sa popom, naročito na svojim solo uradcima, ali „To The Bone“ je čistokrvni pop album, naravno sa svim primesama žanrova koje je i do sada svirao u svojoj karijeri. Progresivnih uticaja i na ovoj ploči imate koliko hoćete, samo su upakovani na način koji su to ranije radili jedan Bouvi, Gebrijel ili Tears For Fears. Sličan pristup pesmama Stiven je imao i na ranijim albumima Porcupine Tree, recimo na Lightbulb Sun ili Stupid Dream (recimo, Piano Lessons ili Shesmovedon koje su bile punokrvne pop pesme). Sada je otišao korak dalje.
U ovoj recenziji pokušaću da raščlanim album pesmu po pesmu i približim vam svoje impresije ovom nesvakidašnjom pločom nesvakidašnjeg umetnika.
Naslovna „To the bone“ se naslanja na manir jednog Pitera Gebrijela, ali negde od pola pesme možemo čuti i uticaj alternatvnog zvuka osamdesetih, nalik na recimo XTC. Uz lični Stivenov pečat to je jedna odlična pesma za otvaranje albuma. „Nowhere Now“ je kao otrgnuta sa nekog „Blackfield“ albuma Stivenovog projekta sa izraelskim umetnikom Azisom Gefenom.
Prvi singl sa albuma i po meni najjača pesma, i verovatno broj 1 na mojoj privatnoj top listi singlova za tu 2017. „Pariah“ donosi uz izvrstan tekst u kojem Vilson kaže kako „I’m tired of Facebook, Tired of my failing health, I’m tired of everyone, And that includes myself” i predivan glas jedne Ninet Tayeb, malo koketiranja sa post-rockom i eto pesme za večnost. Najbolji deo albuma, sigurno. Spot koji je ekstremno jednostavan, pogledao sam i pre izlaska albuma bar tridesetak puta. U “The Same Asulym As Before” čujemo Stivenov falseto, odličan kratki solo i jednu “radio friendly” stvar. “Refuge” nas vodi u sanjivi pejzaž kakav je sredinom osamdesetih znala da nas odvede jedna Kejt Buš.
“Permanating” je jedna zarazna pesma u stilu “Electric Light Orchestra” (za mlađe čitaoce koji nisu čuli za ELO, može da bude i “Coldplay”). Ekscentrični spot sa indijskim plesačima koji prati disko-hit. Vilson u potpuno drugačijem izdanju nego što smo navikli. Ali ako mainstream stremi da bude ovakav kao što je “Permanating” ne bunim se. U odnosu na Rihannu, Kanye Westa i ostale gluposti koje vladaju top listama ovo je čista umetnost. “Blank Tapes” je još jedna posveta neverovatnoj Kejt Buš. Na kraju krajeva, zašto da ne, moje mišljenje je da je ova sjajna umetnica neopravdano skrajnuta.
Osma pesma na albumu “People Who Eat Darkness” je čistokrvni garažni rok, čisto da malo ubrza album. “Song Of I” nam donosi malo elektronike na samom početku pesme, atmosferični muško/ženski duet i gudače u pozadini koji odišu mističnom atmosferom. Vrlo dobro. “Detonation” nam daje malo Radiohead zvuka mada je solo malo jazzy, a kreščendo albuma je “Song of unborn”, još jedan alternativni pop gde Vilsonove vokalne harmonije daju još jednu sanjivu notu celom albumu.
Da rezimiram, oni koji su očekivali još jedan “Hand.Cannot.Erase” nisu ga dobili. Vilson je otišao korak dalje u istraživanju sebe i svojih mogućnosti. Napravio je jednu vrlo kvalitetnu modernu pop ploču, naslonjenu na neke stare vrednosti, ali ih je upakovao u moderno odelo. Metala ovde nema ni u tragovima, progresivni rok je tu, ali vešto skriven iza pop oblande. Nekoliko čistokrvnih radio hitova i nekoliko sakrivenih dragulja čine ovaj album jednim od favorita za album godine. Bar na mojoj ličnoj Top Listi, koja mi je, uostalom, jedina merodavna. Što se mene tiče, velika većina ostalih nema ukusa :).
Zoran Popnovakov, fan Stivena Vilsona (i zbog toga ovu recenziju uzmite sa zadrškom)
Naslovna „To the bone“ se naslanja na manir jednog Pitera Gebrijela, ali negde od pola pesme možemo čuti i uticaj alternatvnog zvuka osamdesetih, nalik na recimo XTC. Uz lični Stivenov pečat to je jedna odlična pesma za otvaranje albuma. „Nowhere Now“ je kao otrgnuta sa nekog „Blackfield“ albuma Stivenovog projekta sa izraelskim umetnikom Azisom Gefenom.
Prvi singl sa albuma i po meni najjača pesma, i verovatno broj 1 na mojoj privatnoj top listi singlova za tu 2017. „Pariah“ donosi uz izvrstan tekst u kojem Vilson kaže kako „I’m tired of Facebook, Tired of my failing health, I’m tired of everyone, And that includes myself” i predivan glas jedne Ninet Tayeb, malo koketiranja sa post-rockom i eto pesme za večnost. Najbolji deo albuma, sigurno. Spot koji je ekstremno jednostavan, pogledao sam i pre izlaska albuma bar tridesetak puta. U “The Same Asulym As Before” čujemo Stivenov falseto, odličan kratki solo i jednu “radio friendly” stvar. “Refuge” nas vodi u sanjivi pejzaž kakav je sredinom osamdesetih znala da nas odvede jedna Kejt Buš.
“Permanating” je jedna zarazna pesma u stilu “Electric Light Orchestra” (za mlađe čitaoce koji nisu čuli za ELO, može da bude i “Coldplay”). Ekscentrični spot sa indijskim plesačima koji prati disko-hit. Vilson u potpuno drugačijem izdanju nego što smo navikli. Ali ako mainstream stremi da bude ovakav kao što je “Permanating” ne bunim se. U odnosu na Rihannu, Kanye Westa i ostale gluposti koje vladaju top listama ovo je čista umetnost. “Blank Tapes” je još jedna posveta neverovatnoj Kejt Buš. Na kraju krajeva, zašto da ne, moje mišljenje je da je ova sjajna umetnica neopravdano skrajnuta.
Osma pesma na albumu “People Who Eat Darkness” je čistokrvni garažni rok, čisto da malo ubrza album. “Song Of I” nam donosi malo elektronike na samom početku pesme, atmosferični muško/ženski duet i gudače u pozadini koji odišu mističnom atmosferom. Vrlo dobro. “Detonation” nam daje malo Radiohead zvuka mada je solo malo jazzy, a kreščendo albuma je “Song of unborn”, još jedan alternativni pop gde Vilsonove vokalne harmonije daju još jednu sanjivu notu celom albumu.
Da rezimiram, oni koji su očekivali još jedan “Hand.Cannot.Erase” nisu ga dobili. Vilson je otišao korak dalje u istraživanju sebe i svojih mogućnosti. Napravio je jednu vrlo kvalitetnu modernu pop ploču, naslonjenu na neke stare vrednosti, ali ih je upakovao u moderno odelo. Metala ovde nema ni u tragovima, progresivni rok je tu, ali vešto skriven iza pop oblande. Nekoliko čistokrvnih radio hitova i nekoliko sakrivenih dragulja čine ovaj album jednim od favorita za album godine. Bar na mojoj ličnoj Top Listi, koja mi je, uostalom, jedina merodavna. Što se mene tiče, velika većina ostalih nema ukusa :).
Zoran Popnovakov, fan Stivena Vilsona (i zbog toga ovu recenziju uzmite sa zadrškom)