MISSION: IMPOSIBLE – DEAD RECKONING (part one) – Misija za Izija
Helly Cherry
Iako ima svoje mane, a koji sedmi film u franšizi staroj već 27 godina ne bi imao, „Misija“ je i dalje najbolja letnja zabava za ljubitelje špijunsko-akcionih filmova, manje pretencioznija od Bonda i svakako, zahvaljujući ludosti Toma Kruza, konglomerat filmova koji svaku scenu i akcioni setpis doživljava smrtno ozbiljno.
U sedmom delu suštinski imamo tri „mejdžor“ scene koje su povezane kakvom „radnjom“ u kojoj se mnogo, sporo i zamorno priča i objašnjava među likovima, a zapravo samoj publici, šta se dešava i zašto je važno dokopati se izvesnog ključa koji može da ugasi premoćnu veštačku inteligenciju po imenu „Entitet“ koja se odmetnula i zavladala bi svetom (vrlo aktuelna tema s obzirom na paranoju od ChatGPT-ja).
Te „filer“ scene među akcijom jesu malo spore, sa kamerom prečesto uperenom u glavu protagoniste u sceni (na momente se oseća da je ceo film sniman u jeku epidemije, bez previše masovnih scena ljudi u istom kadru), ali nekako se na kraju sve opravda trima scenama koje tamatizuju jedan tip akcione ekstravagnce, od napete jurnjave na aeodromu u Abu Dabiju, preko spektakulanog „čejsa“ svim tipovima vozila kroz rimske lendmarke, gde Koloseum vreba u pozadini gotovo sve vreme, do megalomanske scene sa vozom „Orijen ekspres“ čijih poslednjih deset minuta treba videti da bi poverovali da postoje.
Naravno, adrenalinski zavisnici od Kruzovih vratolomija mogli bi progovoriti da smo njegov najbezobzirniji podvig sa motorciklom mogli videti i u trejleru i da je sama scena u filmu mogla biti razrađenija i da je trebalo prikazati „više“, ali i dalje se treba diviti čistoj posvećenosti praktičnim efektima i nivou autentičnosti koju Kruz i reditelj Mekveri neguju.
S druge strane, iako to sve deluje vredno gotovo tri sata trajanja, oseća se pomalo zamor i recikliranje, scena u vozu nije ništa drugo nego reimaginacija iste scene iz prvog filma, jurnjava po Rimu je već rađena u šestom delu i Parizu, fali malo onog „pešačkog“ čisto špijunskog provaljivanja u neku dobro čuvanu ustanovu koja je obeležila neke od najboljih Misija, ali uprkos svemu tome ovo je ozbiljan bioskopski eskapizam i jedan od poslednjih stadijuma do kog se akcioni film može dovesti prektičnim efektima i posvećenošću glavnog glumaca i producenta.
Te „filer“ scene među akcijom jesu malo spore, sa kamerom prečesto uperenom u glavu protagoniste u sceni (na momente se oseća da je ceo film sniman u jeku epidemije, bez previše masovnih scena ljudi u istom kadru), ali nekako se na kraju sve opravda trima scenama koje tamatizuju jedan tip akcione ekstravagnce, od napete jurnjave na aeodromu u Abu Dabiju, preko spektakulanog „čejsa“ svim tipovima vozila kroz rimske lendmarke, gde Koloseum vreba u pozadini gotovo sve vreme, do megalomanske scene sa vozom „Orijen ekspres“ čijih poslednjih deset minuta treba videti da bi poverovali da postoje.
Naravno, adrenalinski zavisnici od Kruzovih vratolomija mogli bi progovoriti da smo njegov najbezobzirniji podvig sa motorciklom mogli videti i u trejleru i da je sama scena u filmu mogla biti razrađenija i da je trebalo prikazati „više“, ali i dalje se treba diviti čistoj posvećenosti praktičnim efektima i nivou autentičnosti koju Kruz i reditelj Mekveri neguju.
S druge strane, iako to sve deluje vredno gotovo tri sata trajanja, oseća se pomalo zamor i recikliranje, scena u vozu nije ništa drugo nego reimaginacija iste scene iz prvog filma, jurnjava po Rimu je već rađena u šestom delu i Parizu, fali malo onog „pešačkog“ čisto špijunskog provaljivanja u neku dobro čuvanu ustanovu koja je obeležila neke od najboljih Misija, ali uprkos svemu tome ovo je ozbiljan bioskopski eskapizam i jedan od poslednjih stadijuma do kog se akcioni film može dovesti prektičnim efektima i posvećenošću glavnog glumaca i producenta.
Slobodan Novokmet