BLACK MIRROR, sezona 6 – Kao da se vratila s mora sa izblajhanom kosom
Helly Cherry
Posvetili smo svakoj od epizoda šeste sezone antologijske serije Black mirror po nekoliko rečenica ne bismo li utvrdili šta to ovu sezonu čini fundamentalno drugačijom od ostalih.
Epizoda koja je subverzivna u svojoj kritici floskule o „15 minuta slave“ koju ćemo svi doživeti, digitalnog doba u kome se rijaliti bivstvovanje smatra nekakvom legitimnom formom entertejmenta, ali i strimings servisa i veštačke inteligencije koji će u besumučnoj trci za sadržajem početi da kreiraju scenarija bukvalno o dnevnim odlascima u toalet.
Epizoda koja je duhovita, bespoštena prema celom tom zamešateljstvu koje nas tek čeka, ali i koja po tome kako interpretira svoju temu pomalo podseća na „lajt“ verziju „Inceptiona“ i neke priče o simuliranim i alternativnim realnostima u kojima „život imitira umetnost“.
Mnoštvo finih kameo pojavljivanja i jedna od duhovitijih uloga Selme Hajek u karijeri koja odlazi u „full“ Arnol mood iz „Poslednjeg akcionog heroja“.
Kada par mladih dokumentarista odluči da snima „true crime“ dokumentarac u zabačenom škotskom selu neće ni slutiti u kakvu mrežu ličnih i porodičnih otkrića će ih to odvesti, a sve sa ciljem da vam se ogadi ovakva vrsta morbidnog sadržaja kakvim smo preplavljeni. Već druga epizoda koja na neki način proziva „ruku koja je hrani“, tj. striming servise.
Najzad imamo jednu pravu „blackmirrorovsku“ postavku, implikacije neke nove tehnologije na ljudske sudbine i psihu koja nam, zapravo, govori nešto o ljudskoj prirodi – gubitku, osećanju napuštenosti, usamljenosti, ali i gnevu, ljubomori, zavisti.
Šta se dešava kada savršeni balans dva astronauta u kosmosu koji koriste svoje identične robotske replike da u trenucima dokolice ipak budu na Zemlji sa svojim porodicama poremeti jedna užasan zločin?
Izuzetna gluma, pre svega alumnija Breaking bad-a Arona Pola koji za dve oktave diže svaku težu emotivnu scenu, ali i pomalo zaboravljenog Džoša Hartneta koji definitivno zaslužuje povratak u prvu A filmsku ligu.
Epizoda koja je intrigantna, na momente misteriozna i elegična, ali takođe i duboko traumatična i opominjuća u vezi sa tim kuda nas može odvesti preveliko oslanjanje na tehnologiju kada su u pitanju intimne i porodične stvari. Pravi mini film od sat i 19 minuta.
Dobija se 4. epizoda šeste sezone koja dibidus veze nema sa „blackmirror“ konceptom niti narotologijom, kao da je pijana zalutala u sve to pa još ne može ni da se otrezni.
Priča o paparaci fotografima koji jure snimak neke glumice petlja nešto oko horora i saspensa, želeći valjda nešto da kaže o problemu invazije medija na živote selebrtija, koja im se može obiti o glavu, ali gde je tu „Black mirror“?
Ne mora „Black mirror“ da bude samo komentar na to kako se tehnologija ili zloupotrebljava ili kako njena interakcija sa čovekom dovodi do nekog etičkog problema ili stvara situaciju nelagode, ali cela ova sezona delovala kao da se većinom odmakla malo od tog koncepta i više usmerila ka kritici medijske i striming histerije koja polako oblikuje nove generacije pop-kulturnih konzumenata.
S te strane, ova epizoda deluje kao da izneverava i taj novi koncept i odlazi potpuno u retro fantaziju i priču o demonu u obzorju pevača grupe „Boni M“ koji dezorijentisanoj Indijki zadaje nemogući zadatak da ubije troje ljudi ako hoće da spreči apokalipsu.
Želi ova epizoda nešto da kaže o rasizmu, britanskoj državnoj politici i o opasnostima nuklearne tehnologije u pogrešnim rukama i još ponečemu i to radi oslanjajući se i na crni humor i pomalo bizaran seting, ali u isto vreme odvlači osnovne konce ove serije u nešto što je potpuno nepredvidljivo i što sada može da bude bilo koji žanr i bilo koja tema.
EPIZODA 1 – JOAN IS AWFUL
Simpatična prva epizoda 6. sezone Black mirrora prikazuje junakinju Džoan koja u disfunkcionalnoj fazi svog života otkriva da gigantska striming platforma koristi njen život da digitalno iz dana u dan produkuje seriju koja je bazirana na njenom životu bukvalno iz minuta u minut.Epizoda koja je subverzivna u svojoj kritici floskule o „15 minuta slave“ koju ćemo svi doživeti, digitalnog doba u kome se rijaliti bivstvovanje smatra nekakvom legitimnom formom entertejmenta, ali i strimings servisa i veštačke inteligencije koji će u besumučnoj trci za sadržajem početi da kreiraju scenarija bukvalno o dnevnim odlascima u toalet.
Epizoda koja je duhovita, bespoštena prema celom tom zamešateljstvu koje nas tek čeka, ali i koja po tome kako interpretira svoju temu pomalo podseća na „lajt“ verziju „Inceptiona“ i neke priče o simuliranim i alternativnim realnostima u kojima „život imitira umetnost“.
Mnoštvo finih kameo pojavljivanja i jedna od duhovitijih uloga Selme Hajek u karijeri koja odlazi u „full“ Arnol mood iz „Poslednjeg akcionog heroja“.
EPIZODA 2 – LOCH HENRY
Iako deluje kao standardna triler-misterija sa elementima horora koja ne pripada satiričnom pogledu na implikacije futurističke tegnologije kakvu baštini „Black mirror“, ova epizoda je zapravo vrlo kritički usmerena ka konstantnoj eksploatativnosti raznih produkcija ka „true crime“ dokumentarcima kojima sluđuju narod praveći od gnusnih zločina kakav „zabavni program“.Kada par mladih dokumentarista odluči da snima „true crime“ dokumentarac u zabačenom škotskom selu neće ni slutiti u kakvu mrežu ličnih i porodičnih otkrića će ih to odvesti, a sve sa ciljem da vam se ogadi ovakva vrsta morbidnog sadržaja kakvim smo preplavljeni. Već druga epizoda koja na neki način proziva „ruku koja je hrani“, tj. striming servise.
EPIZODA 3 – BEYOND THE SEA
Prva, reklo bi se, izuzetna epizoda ove sezone i verovatno jedna od 5 najboljih epizoda otkako ide ovaj serijal.Najzad imamo jednu pravu „blackmirrorovsku“ postavku, implikacije neke nove tehnologije na ljudske sudbine i psihu koja nam, zapravo, govori nešto o ljudskoj prirodi – gubitku, osećanju napuštenosti, usamljenosti, ali i gnevu, ljubomori, zavisti.
Šta se dešava kada savršeni balans dva astronauta u kosmosu koji koriste svoje identične robotske replike da u trenucima dokolice ipak budu na Zemlji sa svojim porodicama poremeti jedna užasan zločin?
Izuzetna gluma, pre svega alumnija Breaking bad-a Arona Pola koji za dve oktave diže svaku težu emotivnu scenu, ali i pomalo zaboravljenog Džoša Hartneta koji definitivno zaslužuje povratak u prvu A filmsku ligu.
Epizoda koja je intrigantna, na momente misteriozna i elegična, ali takođe i duboko traumatična i opominjuća u vezi sa tim kuda nas može odvesti preveliko oslanjanje na tehnologiju kada su u pitanju intimne i porodične stvari. Pravi mini film od sat i 19 minuta.
EPIZODA 4 – MAZEY DAY
Šta se dešava kada epizoda namenjena nekoj horor antologiji slučajno završi u „Black mirror“ univerzumu?Dobija se 4. epizoda šeste sezone koja dibidus veze nema sa „blackmirror“ konceptom niti narotologijom, kao da je pijana zalutala u sve to pa još ne može ni da se otrezni.
Priča o paparaci fotografima koji jure snimak neke glumice petlja nešto oko horora i saspensa, želeći valjda nešto da kaže o problemu invazije medija na živote selebrtija, koja im se može obiti o glavu, ali gde je tu „Black mirror“?
EPIZODA 5 – DEMON 79
Peta epizoda stavlja tačku na šestu sezonu antologijske serije „Black mirror“ i to ne na sjajan način, makar što se mene tiče.Ne mora „Black mirror“ da bude samo komentar na to kako se tehnologija ili zloupotrebljava ili kako njena interakcija sa čovekom dovodi do nekog etičkog problema ili stvara situaciju nelagode, ali cela ova sezona delovala kao da se većinom odmakla malo od tog koncepta i više usmerila ka kritici medijske i striming histerije koja polako oblikuje nove generacije pop-kulturnih konzumenata.
S te strane, ova epizoda deluje kao da izneverava i taj novi koncept i odlazi potpuno u retro fantaziju i priču o demonu u obzorju pevača grupe „Boni M“ koji dezorijentisanoj Indijki zadaje nemogući zadatak da ubije troje ljudi ako hoće da spreči apokalipsu.
Želi ova epizoda nešto da kaže o rasizmu, britanskoj državnoj politici i o opasnostima nuklearne tehnologije u pogrešnim rukama i još ponečemu i to radi oslanjajući se i na crni humor i pomalo bizaran seting, ali u isto vreme odvlači osnovne konce ove serije u nešto što je potpuno nepredvidljivo i što sada može da bude bilo koji žanr i bilo koja tema.
Slobodan Novokmet