Miodrag Milanović (BALON, strip magazin): Balon ima zacrtan smer, otrgnuti od zaborava dela domaćih autora stripa | INTERVJU
Helly Cherry
Naš današnji gost Miodrag Milanović aktivan je domaćoj strip sceni još iz tzv. zlatnog perioda jugoslovenskog stripa kao scenarista stripova Veliki Blek, Lun, kralj ponoći, Paralelne linije, El Vertigo, Marni, Larami, Franjo Kluz...
Strip autori su tada živeli i više nego pristojno. Strip je cvetao sve do devedesetih kada se sve raspada pa i domaća scena. U tom periodu scenaristi ostaju bez posla a strip crtači svoju šansu su potražili u inostranstvu. Od ovog udarca se domaća scena čini se nikada nije oporavila jer su naši autori i dalje više cenjeni u inostranstvu nego kod nas. U smislu da, domaći izdavači i dalje nisu spremni da ulože novac u strip koji je u potpunosti delo domaćih autora, već se ipak drže finansijski sigurnijih varijanti i popularnih strip junaka. S vremena na vreme neki od domaćih izdavača se odluči i na takav korak ali je on više „incident“ nego pravilo. Ipak, u današnje nesigurno vreme ne možemo u potpunosti kriviti ni izdavače.
Domaći strip se danas češće može naći u fanzinima, autorskim izdanjima i retkim strip revijama poput Stripa sa margine, Strip pressinga i Balona – magazina koji posle gotovo 30 godina ponovo izlazi. Njegov urednik je upravo naš današnji gost. Obzirom da je Miodrag neko ko povezuje nekadašnju jugoslovensku i današnju scenu, iskoristili smo priliku da porazgovaramo na razne teme. Otud je razgovor podeljen na, može se raći, dva dela. Želeli smo da u prvom delu mlađu publiku upoznamo sa Miodragovim radom, jugoslovenskom i sve to povežemo sa današnjom strip scenom – baš kao što to radi Balon sa stripovima koje objavljuje. Upravo ovom strip magazinu je posvećen drugi deo razgovora.
Mi smo imali period od jedno desetak godina, možda i više kada stripa uopšte nije bilo na kioscima i kada generalno nije bio toliko dostupan kao danas. Kao posledicu toga imamo prekid kontinuiteta masovne strip kulture na ovim prostorima i generacije koje nisu imale prilike da odrastaju uz strip. To se i te kako oseti kada se sa mlađima priča (mada sada te generacije imaju i po 30 godina). Koliko smo, po Vašem mišljenju, uspeli da se od toga oporavimo?
Na pad popularnosti stripa, ako sledimo logiku Maršala MekLuana, najviše su uticale kompjuterske igrice, sadržajno rađene kao stripovi s tim da ste u njima aktivan akter a ne pasivan čitalac. I u svetu strip tiraži nisu kao nekada, strip namenjen najmlađima je gotovo iščezao, on se sada uglavnom obraća starijoj i sofisticiranijoj publici. Neki junaci, poput onih iz Bonelijeve fabrike stripova, su redizajnirani da bi se prilagodili novim vremenima. Tematski, preteže epska fantastika što udaljava deo potencionalnih čitalaca. Tek kada se pokrene domaća produkcija stripa možemo reći da smo se delimično oporavili. Rad naših autora u inostranstvu kulturno pripada zemlji gde rade, to se ne može nazvati domaćim stripom.
Pređimo sada malo na Vaš magazin Balon, koji je i bio povod za ovaj razgovor. Ovaj časopis je prvobitno izlazio u verovatno najtežem periodu (ne samo za strip) - ‘93-’94. Nakon skoro 30 godina obnovili ste rad na ovom magazinu. Šta Vas je motivisalo da ga ponovo pokrenete?
Dva broja su izašla u Kragujevcu a četiri je štampao beogradski BIGZ, imao je tiraž od 15.000 primeraka. Pamtim da je u Podgorici dnevno prodavano preko 100 primeraka. Balon je prvo ugašen zbog hiperonflacije, drugi put jer je, kad se odbiju svi troškovi izlaženja i pristojni honorari, donosio profit od 3.000 maraka što je izdavaču bilo malo. Balon sam ponovo pokrenuo s ciljem da se bogato jugoslovensko strip izdavaštvo, autori i njihova dela, nađu na jednom mestu, jednoj ediciji, da ne budu rasuti po brojnim, uglavnom zaboravljenim izdanjima.
Obzirom da je prošlo dosta vremena, da li se i u kojoj meri razlikuju nekadašnji i sadašnji Balon, u smislu obima, formata, uređivačke politike i, zašto petobroji?
Ondašnji Balon je bio a5 formata (sveska) na uobičajene za revijalnu štampu 64 strane knjižnog bloka na novinskom papiru, črof 48 grama. Današnji Balon ima format 17x24 cm (b5) i 332 strane na 80 gramskom papiru sa plastificiranim koricama. Odlučio sam se za petobroj kako bi nekako prevladao tu provaliju od 30 godina neizlaženja.
I dalje objavljujete strip serijale eminentnih autora koji su stvarali u tzv. zlatnom periodu jugoslovenskog stripa ali se u magazinu mogu naći i mlađi, danas aktuelni autori. Balon u tom smislu može da poveže ne samo autore već i publiku koja pripada različitim generacijama. Kako Vi vidite ovo razmišljanje?
To povezivanje autora i čitalaca koji pripadaju različitim generacijama je cilj Balona. S druge strane je izvlačenje iz zaborava brojnih kvalitetnih autora i njihovih dela od Triglava do Đevđelije. Po sredi je, bukvalno, pravo stripsko blago koje se ponovo ukazuje na svetlosti dana. Mi sami nismo još potpuno svesni njegovog kulturnog značaja.
Kako birate koji bi se strip (autor) mogao naći u novom broju?
Nastojim da svaki pojedini petobroj bude što raznovrsniji mada Balon, poput svih drugih sličnih magazina, ima svoje tzv. noseće autore i serijale. Mnogi stripovi čekaju na objavu tako da je raznovrsnost zagarantovana.
Niste odustali od toga da objavljujete isključivo domaće autore.
Ne, jer su njihovi radovi često na puno višem crtačkom i pripovedačkom nivou od stranih. Osim toga, gotovo svi izdavači u Srbiji su okrenuti stranim stripovima koji donose dobit a Balon je neprofitno izdanje niti mu je cilj zarada, pokrenut je iz sasvim drugih namera.
Koji su izazovi sa kojima se součavate kao urednik jednog strip magazina? Da li rad na njemu podrazumeva i stres ili je sve vreme zadovoljstvo?
Svojevremeno sam uređivao Strip Star koji je štampalo sarajevsko Oslobođenje čije je izdavanje prekinuo rat a bio sam i producent stripa u Malim Novinama tako da sam tada ispekao zanat. Rad na Balonu je čisto zadovoljstvo, pogotovo obnavljanje kontakata sa autorima stripa koji su rado pristali da se njihovi stripovi ponovo pojave u Balonu ili budu premijerno objavljeni.
Prošlo je neko vreme od ponovnog pokretanja Balona pa možete sumirati neke rezultate. Koliko ste zadovoljni odzivom i reakcijama čitalaca?
Balon je ušao u treću godinu redovnog izlaženja, zadovoljan sam odzivom i reakcijama čitalaca, imamo rubriku gde oni sarađuju (Howgh) i mogu izložiti svoje mišljenje i predloge koje, naravno, uvažavamo. Pored mene redakciju čine Marko Bjelić supervizor i Boris Andrić tehnički urednik.
Stigli smo i do kraja ovog razgovora pa nam recite, kako vidite dalji razvoj Balona, u kom smeru bi on mogao da se kreće?
Balon ima zacrtan smer, otrgnuti od zaborava i sabrati u jednoj ediciji dela domaćih autora stripa, kako onih iz tzv. zatnog doba jugoslovenskog stripa tako i mlađih. To je ogromno kulturno blago koje jednostavno ne sme ostati razbacano, to je deo našeg nasleđa i, kao svi civilizovani ljudi, moramo ga uvažavati, ono ne sme ostati zaboravljeno – naprotiv.
Strip autori su tada živeli i više nego pristojno. Strip je cvetao sve do devedesetih kada se sve raspada pa i domaća scena. U tom periodu scenaristi ostaju bez posla a strip crtači svoju šansu su potražili u inostranstvu. Od ovog udarca se domaća scena čini se nikada nije oporavila jer su naši autori i dalje više cenjeni u inostranstvu nego kod nas. U smislu da, domaći izdavači i dalje nisu spremni da ulože novac u strip koji je u potpunosti delo domaćih autora, već se ipak drže finansijski sigurnijih varijanti i popularnih strip junaka. S vremena na vreme neki od domaćih izdavača se odluči i na takav korak ali je on više „incident“ nego pravilo. Ipak, u današnje nesigurno vreme ne možemo u potpunosti kriviti ni izdavače.
Domaći strip se danas češće može naći u fanzinima, autorskim izdanjima i retkim strip revijama poput Stripa sa margine, Strip pressinga i Balona – magazina koji posle gotovo 30 godina ponovo izlazi. Njegov urednik je upravo naš današnji gost. Obzirom da je Miodrag neko ko povezuje nekadašnju jugoslovensku i današnju scenu, iskoristili smo priliku da porazgovaramo na razne teme. Otud je razgovor podeljen na, može se raći, dva dela. Želeli smo da u prvom delu mlađu publiku upoznamo sa Miodragovim radom, jugoslovenskom i sve to povežemo sa današnjom strip scenom – baš kao što to radi Balon sa stripovima koje objavljuje. Upravo ovom strip magazinu je posvećen drugi deo razgovora.
Pripadate generacijama koje je odrastale uz stripove, kojoj su stripovi bili deo pop kulture i svakodnevnice. Zato Vas neću pitati otkud strip u Vašem životu ali bih voleo da nam kažete nešto o prvim sećanjima vezanim za strip i prvim junacima za koje ste se vezali. Kako je uopšte tekao Vaš strip razvoj?
Prvi strip, dobro se sećam, kupio mi je otac kada sam imao sedam godina. Bio je to Kastiljov Larigan objavljen u ediciji Crtani romani. Kastiljov crtež, pogotovo ručni raster koji je koristio u bezbroj varijanti, me je naprosto fascinirao. Posle sam čitao reviju Miki, Mikijev almanah, Panoramu i, obavezni Politikin zabavnik. Najviše mi se dopadao američki strip, od autora Foster, Hogart, Rejmond, Musial, Segar...Posle sam zavoleo francusko-belgijski strip koji je zaista imao iznimne autore.
Kada, kako i zašto ste poželeli da se aktivnije uključite u strip scenu?
Počeo sam, kao većina autora, kao crtač. Omladinske novine otvorile su stripu širom vrata polovinom sedamdesetih godina prošlog veka. Krajem gimnazijskog školovanja počeo sam u studentskom listu Naši dani, izlazio je u Sarajevu, da objavljujem strip od jednog kaiša, Petko. Potom sam krenuo sa saradnjom i objavljivao u Večernjem listu i beogradskoj Mladosti a za Male novine sam crtao vinjete. Oko Naših dana se okupila grupa autora, Redakcija nam je dala prostor u listu i mi smo, po uzoru na Beogradski krug 2 i Novi kvadrat osnovali grupu Sarst (Sarajevski strip). Jezgro grupe činili su Tonći Bender, Midhat Ajanović, Jadranko Jerković, Tonči Kulić i ja. Svakodnevno smo se družili i pričali o stripu. Posle smo osnovali i udruženje i priredili dve zapažene izložbe autora BiH stripa i poslednji Jugoslovenski salon stripa.
Pisali ste scenarije za stripove Veliki Blek, Lun, kralj ponoći, Paralelne linije, El Vertigo, Marni, Larami, Franjo Kluz i to u periodu kada je domaća strip scena možda bila i najjača. Kako se sećate tog perioda, kako je bilo biti deo te scene, kakav je bio status strip autora, kako ste sve to doživljavali tada a kako sada, sa ove vremenske distance?
Bio sam aktivan učesnik te scene, svedok njenog uspona i propasti. Od 1978. kada sam potpisao svoj prvi ugovor sa Dečjim Novinama, odlučio sam biti profesionalni pisac scenarija. Na to je najviše uticao Tonči Kulić koji je Dečjim Novinama prodao serijal Zumić (crtan u jednom kaišu) za koji sam pisao scenarija. Potom me je isti izdavač angažovao na pisanju scenarija za serijale Franjo Kluz, Asovi neba i Barba Plima. Tada sam studirao komparativnu književnost na sarajevskom Filozofskom fakultetu i najomiljeniji predmet mi je bila dramaturgija koju je predavao prof. dr Nikola Koljević. To i nabavka neke knjige američkog autora o pisanju scenarija za stripove pomogla mi je da se usavršim u svom poslu. Naime, s tehničke strane, pisanje scenarija za strip ima svoje zakonitosti kao recimo pisanje scenarija za filmove. Strip je bio neizmerno popularan, istaknuti deo masovne kulture, imao je velike tiraže a status crtača i scenarista bio je cenjen, ja sam, obzirom na hroničan nedostatak scenarista, bio jako dobro plaćen za svoj rad. Sa ove vremenske distance to izgleda potpuno neverovatno, neuporedivo sa današnjim stanjem u stripu. Sećam se, od honorara za četiri epizode Luna kralja ponoći sam kupio gliser i bio 3 meseca na moru.
Više decenija ste na domaćoj i regoinalnoj strip sceni. U tom smislu ste zanimljivi i kao svedok svih promena u društvu i stripu za sav taj period. Strip scena (pa i publika) svakako nije ista ako gledamo period do devedesetih i danas. Kako Vi vidite te promene i neke dobre i loše strane ta dva perioda?
Do početka devedesetih godina i krvavog raspada Jugoslavije, izdavaštvo i produkcija stripova se visoko profilisala u Dnevniku i Dečjim Novinama a njihov primer su u skladu sa svojim mogućnostima sledili Vjesnik i Oslobođenje. Domaći izdavači koji su negovali i produkciju, domaće serijale su objavljivali u Jugoslaviji i izvozili u inostranstvo. Recimo serijali za koje sam pisao scenarija, Izvidnik Rod (Peternelj) rađen je za švedskog izdavača, Larami (Miletić) je prvo objavljivan u Nemačkoj pa kod nas, Yu- Blek je objavljivan u Italiji, Austriji i Francuskoj, Franjo Kluz (Peternelj) je štampan u Poljskoj, Indiji i Bangladešu (!). Dnevnik je na izvozu stripova zarađivao oko pola miliona ondašnjih nemačkih maraka godišnje. Nakon rata tržište od 22 miliona stanovnika se raspalo na mala i nefunkcionalna i u tim uslovima više se nije mogla raditi produkcija a više nije ni bilo sredstava za to. Ipak strip se nekako održao a crtači su našli posao u inostranstvu. Loše je što, ako želite da živite od svog rada, morate tražiti uhljebljenje u inostranstvu.
Prvi strip, dobro se sećam, kupio mi je otac kada sam imao sedam godina. Bio je to Kastiljov Larigan objavljen u ediciji Crtani romani. Kastiljov crtež, pogotovo ručni raster koji je koristio u bezbroj varijanti, me je naprosto fascinirao. Posle sam čitao reviju Miki, Mikijev almanah, Panoramu i, obavezni Politikin zabavnik. Najviše mi se dopadao američki strip, od autora Foster, Hogart, Rejmond, Musial, Segar...Posle sam zavoleo francusko-belgijski strip koji je zaista imao iznimne autore.
Kada, kako i zašto ste poželeli da se aktivnije uključite u strip scenu?
Počeo sam, kao većina autora, kao crtač. Omladinske novine otvorile su stripu širom vrata polovinom sedamdesetih godina prošlog veka. Krajem gimnazijskog školovanja počeo sam u studentskom listu Naši dani, izlazio je u Sarajevu, da objavljujem strip od jednog kaiša, Petko. Potom sam krenuo sa saradnjom i objavljivao u Večernjem listu i beogradskoj Mladosti a za Male novine sam crtao vinjete. Oko Naših dana se okupila grupa autora, Redakcija nam je dala prostor u listu i mi smo, po uzoru na Beogradski krug 2 i Novi kvadrat osnovali grupu Sarst (Sarajevski strip). Jezgro grupe činili su Tonći Bender, Midhat Ajanović, Jadranko Jerković, Tonči Kulić i ja. Svakodnevno smo se družili i pričali o stripu. Posle smo osnovali i udruženje i priredili dve zapažene izložbe autora BiH stripa i poslednji Jugoslovenski salon stripa.
Pisali ste scenarije za stripove Veliki Blek, Lun, kralj ponoći, Paralelne linije, El Vertigo, Marni, Larami, Franjo Kluz i to u periodu kada je domaća strip scena možda bila i najjača. Kako se sećate tog perioda, kako je bilo biti deo te scene, kakav je bio status strip autora, kako ste sve to doživljavali tada a kako sada, sa ove vremenske distance?
Bio sam aktivan učesnik te scene, svedok njenog uspona i propasti. Od 1978. kada sam potpisao svoj prvi ugovor sa Dečjim Novinama, odlučio sam biti profesionalni pisac scenarija. Na to je najviše uticao Tonči Kulić koji je Dečjim Novinama prodao serijal Zumić (crtan u jednom kaišu) za koji sam pisao scenarija. Potom me je isti izdavač angažovao na pisanju scenarija za serijale Franjo Kluz, Asovi neba i Barba Plima. Tada sam studirao komparativnu književnost na sarajevskom Filozofskom fakultetu i najomiljeniji predmet mi je bila dramaturgija koju je predavao prof. dr Nikola Koljević. To i nabavka neke knjige američkog autora o pisanju scenarija za stripove pomogla mi je da se usavršim u svom poslu. Naime, s tehničke strane, pisanje scenarija za strip ima svoje zakonitosti kao recimo pisanje scenarija za filmove. Strip je bio neizmerno popularan, istaknuti deo masovne kulture, imao je velike tiraže a status crtača i scenarista bio je cenjen, ja sam, obzirom na hroničan nedostatak scenarista, bio jako dobro plaćen za svoj rad. Sa ove vremenske distance to izgleda potpuno neverovatno, neuporedivo sa današnjim stanjem u stripu. Sećam se, od honorara za četiri epizode Luna kralja ponoći sam kupio gliser i bio 3 meseca na moru.
Više decenija ste na domaćoj i regoinalnoj strip sceni. U tom smislu ste zanimljivi i kao svedok svih promena u društvu i stripu za sav taj period. Strip scena (pa i publika) svakako nije ista ako gledamo period do devedesetih i danas. Kako Vi vidite te promene i neke dobre i loše strane ta dva perioda?
Do početka devedesetih godina i krvavog raspada Jugoslavije, izdavaštvo i produkcija stripova se visoko profilisala u Dnevniku i Dečjim Novinama a njihov primer su u skladu sa svojim mogućnostima sledili Vjesnik i Oslobođenje. Domaći izdavači koji su negovali i produkciju, domaće serijale su objavljivali u Jugoslaviji i izvozili u inostranstvo. Recimo serijali za koje sam pisao scenarija, Izvidnik Rod (Peternelj) rađen je za švedskog izdavača, Larami (Miletić) je prvo objavljivan u Nemačkoj pa kod nas, Yu- Blek je objavljivan u Italiji, Austriji i Francuskoj, Franjo Kluz (Peternelj) je štampan u Poljskoj, Indiji i Bangladešu (!). Dnevnik je na izvozu stripova zarađivao oko pola miliona ondašnjih nemačkih maraka godišnje. Nakon rata tržište od 22 miliona stanovnika se raspalo na mala i nefunkcionalna i u tim uslovima više se nije mogla raditi produkcija a više nije ni bilo sredstava za to. Ipak strip se nekako održao a crtači su našli posao u inostranstvu. Loše je što, ako želite da živite od svog rada, morate tražiti uhljebljenje u inostranstvu.
Na pad popularnosti stripa, ako sledimo logiku Maršala MekLuana, najviše su uticale kompjuterske igrice, sadržajno rađene kao stripovi s tim da ste u njima aktivan akter a ne pasivan čitalac. I u svetu strip tiraži nisu kao nekada, strip namenjen najmlađima je gotovo iščezao, on se sada uglavnom obraća starijoj i sofisticiranijoj publici. Neki junaci, poput onih iz Bonelijeve fabrike stripova, su redizajnirani da bi se prilagodili novim vremenima. Tematski, preteže epska fantastika što udaljava deo potencionalnih čitalaca. Tek kada se pokrene domaća produkcija stripa možemo reći da smo se delimično oporavili. Rad naših autora u inostranstvu kulturno pripada zemlji gde rade, to se ne može nazvati domaćim stripom.
Pređimo sada malo na Vaš magazin Balon, koji je i bio povod za ovaj razgovor. Ovaj časopis je prvobitno izlazio u verovatno najtežem periodu (ne samo za strip) - ‘93-’94. Nakon skoro 30 godina obnovili ste rad na ovom magazinu. Šta Vas je motivisalo da ga ponovo pokrenete?
Dva broja su izašla u Kragujevcu a četiri je štampao beogradski BIGZ, imao je tiraž od 15.000 primeraka. Pamtim da je u Podgorici dnevno prodavano preko 100 primeraka. Balon je prvo ugašen zbog hiperonflacije, drugi put jer je, kad se odbiju svi troškovi izlaženja i pristojni honorari, donosio profit od 3.000 maraka što je izdavaču bilo malo. Balon sam ponovo pokrenuo s ciljem da se bogato jugoslovensko strip izdavaštvo, autori i njihova dela, nađu na jednom mestu, jednoj ediciji, da ne budu rasuti po brojnim, uglavnom zaboravljenim izdanjima.
Obzirom da je prošlo dosta vremena, da li se i u kojoj meri razlikuju nekadašnji i sadašnji Balon, u smislu obima, formata, uređivačke politike i, zašto petobroji?
Ondašnji Balon je bio a5 formata (sveska) na uobičajene za revijalnu štampu 64 strane knjižnog bloka na novinskom papiru, črof 48 grama. Današnji Balon ima format 17x24 cm (b5) i 332 strane na 80 gramskom papiru sa plastificiranim koricama. Odlučio sam se za petobroj kako bi nekako prevladao tu provaliju od 30 godina neizlaženja.
I dalje objavljujete strip serijale eminentnih autora koji su stvarali u tzv. zlatnom periodu jugoslovenskog stripa ali se u magazinu mogu naći i mlađi, danas aktuelni autori. Balon u tom smislu može da poveže ne samo autore već i publiku koja pripada različitim generacijama. Kako Vi vidite ovo razmišljanje?
To povezivanje autora i čitalaca koji pripadaju različitim generacijama je cilj Balona. S druge strane je izvlačenje iz zaborava brojnih kvalitetnih autora i njihovih dela od Triglava do Đevđelije. Po sredi je, bukvalno, pravo stripsko blago koje se ponovo ukazuje na svetlosti dana. Mi sami nismo još potpuno svesni njegovog kulturnog značaja.
Kako birate koji bi se strip (autor) mogao naći u novom broju?
Nastojim da svaki pojedini petobroj bude što raznovrsniji mada Balon, poput svih drugih sličnih magazina, ima svoje tzv. noseće autore i serijale. Mnogi stripovi čekaju na objavu tako da je raznovrsnost zagarantovana.
Niste odustali od toga da objavljujete isključivo domaće autore.
Ne, jer su njihovi radovi često na puno višem crtačkom i pripovedačkom nivou od stranih. Osim toga, gotovo svi izdavači u Srbiji su okrenuti stranim stripovima koji donose dobit a Balon je neprofitno izdanje niti mu je cilj zarada, pokrenut je iz sasvim drugih namera.
Koji su izazovi sa kojima se součavate kao urednik jednog strip magazina? Da li rad na njemu podrazumeva i stres ili je sve vreme zadovoljstvo?
Svojevremeno sam uređivao Strip Star koji je štampalo sarajevsko Oslobođenje čije je izdavanje prekinuo rat a bio sam i producent stripa u Malim Novinama tako da sam tada ispekao zanat. Rad na Balonu je čisto zadovoljstvo, pogotovo obnavljanje kontakata sa autorima stripa koji su rado pristali da se njihovi stripovi ponovo pojave u Balonu ili budu premijerno objavljeni.
Prošlo je neko vreme od ponovnog pokretanja Balona pa možete sumirati neke rezultate. Koliko ste zadovoljni odzivom i reakcijama čitalaca?
Balon je ušao u treću godinu redovnog izlaženja, zadovoljan sam odzivom i reakcijama čitalaca, imamo rubriku gde oni sarađuju (Howgh) i mogu izložiti svoje mišljenje i predloge koje, naravno, uvažavamo. Pored mene redakciju čine Marko Bjelić supervizor i Boris Andrić tehnički urednik.
Stigli smo i do kraja ovog razgovora pa nam recite, kako vidite dalji razvoj Balona, u kom smeru bi on mogao da se kreće?
Balon ima zacrtan smer, otrgnuti od zaborava i sabrati u jednoj ediciji dela domaćih autora stripa, kako onih iz tzv. zatnog doba jugoslovenskog stripa tako i mlađih. To je ogromno kulturno blago koje jednostavno ne sme ostati razbacano, to je deo našeg nasleđa i, kao svi civilizovani ljudi, moramo ga uvažavati, ono ne sme ostati zaboravljeno – naprotiv.