Na scenu stupa „Gone girl”, Finčerov film koji ovaj put dolazi sa pedigreom ne samo tada novog filma ovog nekada vrsnog filmaša već kao ekranizacija poznatog bestselera autorke Džilijan Flin. Na prvi pogled, triler o nestaloj supruzi i mužu koji dolazi pod okrlilje medijske optužbe da je odgovoran za njen nestanak deluju kao idealan poligon da se Finčer vrati u onu formu koju je imao ostvarenjima kao što su „Sedam“ ili „Igra“. Međutim, dok su ta dva filma bili živahni, skoro barokni trileri u svojoj nadrealnoj premisi (pomahnitali serijski ubica i „smrtonosna“ igra), „Gone girl“ je, makar na prvi pogled, vrlo utemeljen u realnosti i očekivanjima od toga kako takva situacija treba da se odvija, pošto bismo ovde scenom zločina mogli da imenujemo sam „brak“.
Naime, bračni par Dan – Ejmi i Nik, deluju kao pomalo snobovski, ali ipak prosečno srećan par iz Njujorka koji zbog porodičnih problema i gubitka posla biva prisiljen da se preseli u Misuri. Tu već vidimo da se bračna idila pomalo ljulja – ambiciozna, obrazovana i sofisticirana Ejmi, koja takođe ima izvesno novčano zaleđe, počinje lagano da prezire inertno, sirovo i na momente nasilno ponašanje svog muža koji je možda i vara. Međutim, u jednom momentu ona nestaje, kuća postaje mesto zločina, a Nik svojevrsna što policijska što medijska meta zbog nejnog nestanka. U potragu se uključuje cela zajednica, Ejmini roditelji, odjednom počinju da iskrsavaju neke informacije iz njihove prošlosti i da se odmotavaju implikacije koje su možda uslovile krizu u njihovom braku i njen „nestanak“.
Kada odgledate „Gone girl“ stičete utisak da je zapravo sama priča dosta pojednostavljena i da liči na nešto što biste mogli da vidite u bilo kojem Holmarkovom TV trileru, ako izuzmemo možda jedan finalan bizaran preokret pri samom kraju. Ono što ovaj film odvaja od „Real life story“ TV filma je upravo Finčer koji je romanu Džilijen Flin dodao određeni stil i „komentar“ koji ovaj možda nije imao niti ga je pretpostavljao. Negde na pola filma shvatamo da Finčer, zapravo, ovim filmom šalje jednu dosta nesuptilnu poruku koja se tiče s jedne strane medija, a s druge samog braka. S jedne strane ovo je film o iskonstruisanom senzacionalizmu kojim mediji pothranjuju paranoju običnih ljudi praveći od svakodnevnih unesrećenih ljudskih života poligon za dokonu zabavu, ali i moralno osuđivanje, linčovanje i lečenje raznih nacionalnih frustracija i kompleksa. Ono čime nam Finčer namiguje da shvatimo da je ovo delimično film o medijskoj hajci je i sam kasting. Nije slučajno u glavnoj ulozi Ben Aflek, osoba koja je i sama bivala više puta medijski razapinjana i čerečena, a njegova uloga ovde je očigledno podsećanje na to. Takođe, nije slučajno u ulozi njegovog „selebriti“ advokata Tajler Peri, i sam medijski propagirani filmski štancer besmislenih, ali popularnih „crnačkih“ komedija.
S druge strane ovo je film sa veoma ciničnim, pesimističnim i mračnim pogledom na brak, kao svojevremeno „Rat Rouzovih“, pokazujući da je bračna zajednica leglo manipulacije, preziranja i pasivno/aktivne agresije. Finčer, zapravo, ovde ne drži strane ni muškoj ni ženskoj verziji u braku. Njegova oba glavna lika, i Nik i Ejmi, nedopadljive su i nesimpatične persone svaka na svoj način, Nik je samozaljubljeni narcis i lažov, sirovih manira i nasilno/varalačke prirode, a Ejmi je psihotični manipulator i snobovski cinik. S te strane, stiče se utisak da su možda otud i savršeni jedno za drugo. Njihova obezdušenost čini i ovaj film pomalo anemičnim, kao da je u pitanju filmska studija o likovima, umesto da su likovi živim jezikom i postupcima progovorili sa filma. Sve deluje pomalo artificijleno i kao „svesna“ predstava za javnost koja je željna istinite „život piše drame“ priče.
Što se samog stila tiče, Finčerova pedantna režija, precizno postavljeni kadrovi i dinamika u njima čine ovaj film iznadprosečnim u tehničkom smislu, iako se sama radnja doima statično i na momente prazno. Ima tu policijske istrage, ima flešbekova, naracije glavnog ženskog lika kroz dnevničke reminiscencije, ali i mnogo gledanja u televizor glavnih likova i praćanja medijske hajke. Likovi su tipski odrađeni, iako je na momenta njihova psihologija i karakterizacija žrtvovana da bi se potcrtao određeni stav (npr. ponašanje Nika je u jednom momentu toliko apsurdno da se može objasniti samo željom autora da poentiraju određenim idejama). Rozamund Pajk kao Ejmi pruža najzadovoljavajući performans svoje karijere, međutim ona je, kao i ostali glumci, ovde dovedena sa vrlo jasnim ciljem, a to je da odglumi jedinu ulogu za koju je sposobna. Finčer nije hteo nekoga ko će „glumiti“, hteo je nekoga ko već samim izgledom i manirima odiše karakterom manipulativne kučke i hladne, proračunate i pomalo frigidne plavuše, a Rosamund Pajk asocira na to kao što i Filip Simor Hofmasn asocira na perverznjaka-pedofila. Aflek je takođe tipski izabran kao zgodni alfa mužjak koji sa javnošću ima toplo-hladni odnos između ljubavi i mržnje, bilo zbog ponekog lošeg filma, bilo zbog toga što je tada bio novi Betmen, bilo zbog javne i dosadne veze sa Džej-Lo.
„Gone girl“ je film koji je Finčer trebalo da snima u poznoj starosti, kada mu iskustvo i umor dopuste da filmovima daje socijlano-psihološke komentare o braku, medijima, stanju duha cele nacije i individua u bračnom oklopu. Finčera u jeku svog stvaralačkog potencijala ja lično želim da vidim u nečemu punokrvnijem, nečemu što se ne šlepa na verovatno slab bestseler pokušavajući da od njega napravi bolje delo nego što jeste. „Gone girl“ je korektan film, prosečan triler i iznadprosečan „film-komentar“ i psiho drama, ali nije film po kome želim da pamtim Finčera niti film koji želim od njega da gledam. U njemu (osim možda jedne u krevetu) nema skoro nijedne „vau“ scene niti momenta koji će se odupreti zaboravu. Ocena 3+ (5)
Slobodan Novokmet
.jpg)