ROBOCOP (2014) – Hladan kao mašina



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Priznajem da sam bio jedan od onih koji je, i pored osnovanog skepticizma, zapravo bio zainteresovan da vidi kako će rimejk jednog od popularnijih akcionih SF filmova iz 80-ih izgledati u savremenom ruhu, sa poboljšanim specijalnim efektima i u aktuelnoj kapitalističkoj klimi. Ali, avaj, sve je to ubrzo palo u vodu već posle prvih kritika po pojavljivanju filma. 

Originalni Robokap, u režiji prekaljenog i beskompromisnog holandskog majstora Pola Verhovena („Niske strasti“, „Totalni opoziv“) bio je donekle i proizvod svog vremena, turbulentnih 80-ih kada je prvi put ogroman kapital počeo da dominira svetskim okvirima i kada je kultura bahatog ponašanja počela da uzima korporacijskog maha. Robokap, priča o nesrećnom policajcu Aleksu Marfiju, koji nakon što ga zloglasna banda izrešeta postaje neka vrsta čoveka-mašine, zarobljen u veštačkom organizmu predodređenom da uteruje pravdu svim sredstvima, bio je neka vrsta satiričnog odgovora-kritike na korporacijiski sistem koji je zavladao Amerikom, s jedne strane šamar u lice puritanskim dušebrižnicima a s druge oštar napad na kapital koji je pretio da zavlada svetom i zadiktira svim ljudskim skrupulama. I pored tih satiričnih elemenata, Robokap je bio i jedna ozbiljna studija krimogenog društva u koje je Amerika pretila da evoluira u tom momentu, distopijska antibajka snimljena vrlo autentično, neštedemice se odnoseći prema prikazivanju nasilja. Takođe, film je pored svog akcionog elemeta sadržavao i alegorijsko pitanje kakav je odnos čoveka prema tehnologiji, gde se završava „mašina“ a počinju ljudske emocije i savest.

Ono što je glavni problem novog rimejkovanog „Robokapa“ jeste što je upravo korporacijski mentalitet protiv koga je original dizao tihu filmsku pobunu, dvadeset i kusur godina kasnije zapravo pobedio u ratu za prevlast nad svestkim resursima. I sada isti taj korporacijiski mentalitet snima rimejk namerno ga lišavajući svega što je original činilo tako upečatljivim. A bez tih elemenata, Robokap je samo jedan prazan i dosadan film o čoveku unutar mašine.

O ovom rimejku nemoguće je ne progovoriti a da se ne uspostave neke paralele sa originalom. Dok je Piter Veler kao originalni Aleks Marfi uneo dovoljno simpatičnosti i tragizma u svoj lik, Džoel Kinerman, bar onako kako ga režira brazilski reditelj Žoze Padila, ne pokazuje ništa specijalno u uvodnim minutima filma osim da je usijana glava bez trunke harizme i pozitivne hemije sa svojom porodicom, tako da već na samom početku ključne identifikacije publike sa glavnim likom film pada u vodu. Onde gde rimejk daje sebi možda i previše oduška u odnosu na original jeste ceo proces kako je Marfi posle smrtonosnog napada na njega završio kao čovek-kiborg, međutim to kvazinaučno komplikovanje, u kome prednjači lik Garija Oldmana, ne doprinosi ništa specijalno samoj radnji filma niti razumevanju Marfijeve podvojenosti kao čoveka-mašine.

Onde gde je original bio neporecivo dominantniji je satiričan odnos prema medijima čijim očima imamo prilike da vidimo kako Detroit tone u kaljugu narasajućeg kriminala. U rimejku je, naprotiv, taj medijski teatar zamenjen emisjiom koju vodi lik Semjela L. Džeksona i koji previše ratobrno, teatralno i patetično insistira na ulozi Amerike kao modrenog zaštitnika svetskog poretka. Takođe, čast da brani korporacijsku pohlepu u ovom filmu ima lik Majkla Kitona koji želi da napravi stotine robota-ljudi ne bi li ih prodavao u Americi kao zaštinike reda i poretka, međutim Kiton, iako pouzdan glumac, ovde ne uspeva da otelotvori u dovoljnoj meri beskrupuloznu grmazivost američkih korporacija.

Takođe, onde gde je original bio gotovo neprevaziđen u svojoj bezobraznosti je nivo filmskog nasilja koji rimejk tendenciozno ublažava da bi film bio pristupačniji mlađim gledaocima, time oduzimajući od filma jedan od iskonskih i prepoznatljivih kvaliteta. Takođe, ono što filmu takođe preko fali je neki upečatljiv negativac koji bi celoj priči dao malo neophodne težine i kvaliteta. Iako se u filmu kao negativac nameće i lik koji je usmrtio Marfija i koji je ovde sveden na trominutno zaboravljivo pojavljivanje i Majkl Kiton kao gramzivi industrijalac, ipak prisustvo nekog dominantnijeg i opasnijeg negativca prosto je neophodan u priči u kojoj se glavni junak nameće kao neshvaćeni heroj.

Iako bi u filmu trebalo da dominira komponenta unutrašnje borbe sa ljudskim u sebi u uslovima koji su više nego tragični po njega, ti elementi kod Džoela Kinermana izostaju i svode ga na marionetu bez ikakvih realnih interakcija sa ljudima u celom filmu. U originalu uloga Nensi Alen, kao Marfijevog partnera, bila je ključna da Marfi prepozna u sebi vezu koja ga spaja sa čovečnim u sebi i u drugima, dok u rimejku uloga Marfjevog partnera biva suludo protraćena i neiskorišćena.

Dalje pobrojavanje mana ovom filmu činilo bi se uzaludnim poslom. Rimejk Robokapa jednostavno nijednom idejom niti realizacijom nije dorastao ni do kolena svom prethodniku, a činjenica da je kostim glavnog junaka pretvoren ovde u crnu boju najmanji je problem celog ostvarenja. Najveći problem zapravo leži u nedostatku hrabrosti da film i u novom milenijumu ostane veran idejama na kojim je ponikao pre dvadeset i više godina.

Slobodan Novokmet


Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Stiže prvo zvanično reizdanje albuma "Nuklearne olimpijske igre" Satana Panonskog

"Rijetko kada se na domaćoj sceni pojavi tako osebujan lik kao sto je to bio Ivica Čuljak. Znan i kao Kečer II a još poznatiji kao Sata...

10 najčitanijih

Arhiva