I kad uđeš u praistorijski grad, zatim kreneš od autobuske stanice ka centru, već na prvom koraku se možeš naći razočaran. Dim izduvnih gasova i jeftinog roštilja, prašina, đubre i polu-svet opiju te oporim mirisima i postane ti najednom jasno zašto se reč „sevdah“ izgovara sa teškim uzdahom.

Ta reč u Nišu ima poseban akcenat i poseban smisao.

Sevd-ah je sva melanholija velegrada kome kapacitet pluća ne dozvoljava da udahne više svežeg zraka nego jedna prosečna palanka na jugu Srbije.

I možda je, u stvari, i dobro što odmah na svojim ulaznim vratima grad Niš umesto uređenih travnjaka i poravnatih drvoreda prostire svoj naprljaviji asfalt. Možda je ta mahala što miriše na trulo voće, prosut alkohol i tekstil upravo švercovan iz turskih bazara baš ono pravo lice grada što se svakog dana, u ranu zoru budi sa razmazanom šminkom i ponekom modricom od sinoć...

Ili možda je baš taj ciganski kal i mamurluk propale radničke klase u sred bela dana namerno isturen kao svima vidljivo naličje velegrada, kao veš što se leluja na balkonima ruiniranih socrealističnih građevina.

Niš je grad koji svoju najveću ranu ne skriva na periferiji, daleko od očiju stranaca, slučajnih prolaznika i putnika namernika nego je, reklo bi se, iz inata, ističe baš u strogom centru grada duž zapadnih zidina Niške Tvrđave.

Dugo se na toj strani, godinama i decenijama, zamaskirana teškim bojama limenih tezgi krila najlepša kapija grada. Sada je opet tu, vidljiva i dostupna, pozicionirana tako da omogućava neometan pogled preko reke, na onu stranu gde već odmah postane savršeno jasno da ovaj grad, estetski, kulturno, društveno i duhovno ide u pravcu suprotnom od svake progresije dostojne 21. veka.

***

Izmučen pošastima koje su globalno (a i lokalno) nadvile Novi vek, sredinom avgusta 2022. godine, brisani prostor nekada lepog gradskog trga ponovo postaje stecište brojih prolaznika, došljaka i putnika koji se mostom nedavno rekonstruisanim (u plastici i pleksiglasu) kreću ka niškoj Tvrđavi gde se u narednih 4 dana, tokom trajanja Nišville jazz festivala, u zraku rasprostire onaj pravi kosmoplitski duh Niša. To je duh kojim iskonsko biće grada, muzikom i, uopšte, umetnošću kao načinom života, pokušava da zaleči naprsline u svom okovima sputavanom egu.

***

Kažu da je ovo možda poslednja godina da se grad Niš svim svojim čulima utapa u zvukove i ritmove jedne, u pravom smislu te reči, živopisne vreve. U odnosu na ono što je Nišville bio i ono ka čemu je težio da doraste, u ovom izdanju se, možda i više nego ikada, oseća ta zgrčenost mogućnosti svedenih na osnovni minimum.

"To su posledice društveno korisnog pada" - stih je (sasvim u kontekstu) Bojana Ilića Bokerinija čiji je poetsko-muzički sastav pod nazivom Tabletarijum (Revija socijalnih i psihodeličnih grafita) imao čast da među prvima nastupi kao deo ovogodišnjeg lajnapa na Open stejdžu.

Nišville je, između ostalog, karakterističan po tome što sem glavnog programa (za koji se plaća veoma pristupačna cena kompleta karata) nudi bogat sadržaj svakovrsne alternative na binama koje možete posetiti potpuno besplatno.

Taj program je podjednako kvalitetan kao i na glavnim binama, stoga mnogima koji krenu u obilazak Tvrđave, pažnju privuku upravo ti "manji" izvođači i upravo tu im postane jasno zašto je Nišville jedinstven festivalski entitet na ovim prostorima, na Balkanu, a i šire. 

Kristina stage, jedna od besplatnih bina na kojoj muzičari sviraju "preko" nemih filmova
Iako nije sasvim rasterećen kompromisa i stega ponude i potražnje (a ko pa danas i jeste ako želi da započne, održi i očuva nešto veliko i šire pažnje dostojno) Nišville je prvenstveno festival koji posetioca oslobađa predvidivosti, nametnutih trendova, zamki popularnosti i onoga što možete čuti, videti i doživeti bilo gde, u bilo kom gradu i na bilo kom drugom festivalu.

Jazz, kao odrednica koja stoji u samom imenu festivala, odavno je prevazišao svoje značenje i (ne)standardnu pojavnost manifestujući se u beskonačno mnogo varijacija gde se granice žanrova i podžanrova u potpunosti brišu, a ostaje samo Muzika kao takva. Muzika je u tom slučaju kao jedan i jedinstveni univerzalni jezik koji svako od nas govori na drugačiji, sebi svojstven način, ali oseća, razume i proživljava suštinski isto, kao Nadstvarnost koja nadilazi okoštale forme onoga što zovemo "siva" svakodnevica.

Od malih, klupskih bendova, do poznatih zvezda sa epitetom globalne atrakcije - moguće je da te sve podjednako obuzme i uzdigne do krajnje eteričnih sfera i da se tome (pogotovu ako dođeš prvi put) nimalo nisi nadao. Upravo u toj spontanosti gde se zatekneš katarzično uzdrman neslućenim mogućnostima slobodnog muzičkog izraza ogleda se najlepše lice Nišvilla. 

Pogled na jednu od dve glavne bine
Kada čuješ bendove poput Goddealers ili Presing, a potom doživiš spirutalni susret sa vrhunskim majstorima soula na jednoj od glavnih bina, kao što je All McKay's Earth, Wind & Fire Experience (i to sve u jednom danu, eventualno dva) postane ti savršeno jasno zašto je Nišville institucija koja već skoro tri decenije oblikuje generacije novih (i još novijih) muzičkih sladokusaca, instančanih istraživača zvuka i ljudi koji žive isključivo za muziku.

I to, naravno, nije sve. Nakon ponoći, na suprotnoj strani Tvrđave, iza nagorelih zidova nekadašnjih slikarskih ateljea koje je davno nesrećnim slučajem progutala vatra (a sada ih krase živopisni murali sa jazz motivima), imate priliku da doživite najbolju žurku u svom životu (takođe besplatno).
Jazzysad, Funky Junkie, Trenchtown Senior samo su neka od zvučnih imena najsofticiranijeg DJ-inga koja do ranih jutarnjih sati čine da se gradom nadaleko rasprostiru raskošni plesni ritmovi.

I tek ti tu postane jasno zašto je suština beat, a bit Muzika, i kako je to Niš, po legendi iz pradavnina nazvan Vilin grad, u 21. veku postao čuven kao Vinyl grad.

Tvrđavski travnjaci tokom avgusta meseca, na vrhuncu Sunčevog kretanja iznad severne hemisfere postaje stecište nesputanih igrarija mnogih duša koje su se sa svih meridijana isprepletale u jednoj tački, u ljubavi prema umetničkom stvaranju, i koji, pored zabave, iznad svega, tragaju za nepatvorenim doživljajem Lepog.

***

Mnogo toga neestetskog, nekulturnog i antiumetničkog preti da slomi otpor kojim Nišville odoleva izazovima kapitalnih interesa sadašnjice. Ovogodišnji vizual, urađen u stripskom duhu, na epsko-fantastični način motivom raskriljenog zločestog zmaja sublimira sve te demone koji su se nadvili nad gradom i Tvrđavom kao njenim najmoćnijim simbolom.

U tom slučaju, femme fatale koja na visokim potpeticama, raskalašno odevena, samouvereno stoji držeći u jednoj ruci mikorofon, a u drugoj (valjda) bič trebalo bi da simbolično ukaže na to da borba tek sledi.

Osim ako to nije samo još jedna naivno izmaštana predstava.

txt: Ana Bjes
foto: Predrag Popović