„Za mlađe koji ne znaju, ova vrsta glazbe zove se ROKENROL“ — Psihomodo pop u novosadskom Domu kulture
Ovim rečima Gobac je otvorio novosadski nastup u Domu Kulture, u četvrtak, 9.6.2022. Većina publike ipak je više nego dobro znala (a bogami i proživela) ono najkvalitetnije od jugoslovenskog rokenrola. Nećemo o godinama, sem toliko da je veliki broj posetilaca ovog koncerta u proseku stariji od samog benda čiji bi radni staž običnim smrtnicima bio taman za penziju.
Kako je i sam Gobac u jednom intervjuu za Balkanrock rekao, “prolaziš kroz vreme, ali uvek ti ostaneš ti". Stoga je taj famozni rokenrol, po svojoj definiciji, pojava mnogo šira od prostog poimanja muzičkog pravca i stila. U nekom, da kažemo, duhovnom smislu, (biti) rokenrol podrazumeva ne malu sposobnost – osećati se ugodno u življenju, stvaranju i prezentovanju svoje lične slobode, bez potrebe da je pred drugima previše braniš i objašnjavaš.
U vremenima kada je više nego ikada uslov preživljavanja i opstajanja kompromis, bez zadrške furati rokenrol postao je raritetni oblik bivstvovanja. Prosto, došla su vremena u kojima je ono anahrono, dijahronijsko, ono nekadašnje “staro dobro” postalo progresivnije od onog aktuelnog (uz dužno poštovanje izuzecima).
Ipak, Psihomodo pop nije bend za koji se može reći “i danas zvuče sveže i novo”, oni zvuče baš onako kako treba da se zvuči, u umetničkom, tehničkom i uopšte pojavnom smislu. A to je, mora se priznati, ono što mnogim novim, mladim i svežim bendovima najviše fali. Svima njima, a pogotovu onima koji žele da istraju i sazru na svom putu autentičnosti, čvrstog sviračkog koncepta i povrh svega, upečatljivosti umetničke poruke koju prenose svojm muzikom, odlasci na koncerte Psihomodo popa su neizbežna škola (da ne kažem osnovna).
 |
| foto: Ilija Marjanović |
Naišla sam na podatak da je pesmu “Ja volim samo sebe” Gobac izveo uživo više od 10 000 puta. Svakako je to činjenica koja zadivljuje, ali zadivljuje i sam smisao pesme, njena struktura, melodija i njen ritam. U pitanju je himna (samo)uverenosti u sopstvenu ličnost, ljubavi prema sebi i zadovoljnog obitavanja u svojoj jednoj, jedinoj i neponovljivoj individualnosti. Mnogi bi možda tu pesmu protumačili ironično, neki bi rekli da je previše pretenciozno narcisoidna, ali vreme je samo pokazalo da na sceni (koju možete nazvati i šoubiznisom) jedino opstaju (zdravi i čitavi) upravo takvi ljudi, oni koje veš mašina budućnosti nije ubacila u centrifugu tržišta, trendinga i sveopšteg potiskivanja svega onoga što jesi da bi bio prihvaćen, popularan i praćen, a na kraju ispran, zgužvan i ispljunut iz bubnja ponude i potražnje.
Ipak, kada bi se uživanje u vlastitoj osobnosti moglo jednostavno i lako naučiti kao stihovi pomenute pesme, onda bi, verovatno, svako mogao biti zvezda (samo ako želi).
Međutim, ima tu puno više od puke slave. Može se reći da je Psihomodo pop vrsta benda koji gotovo da nema pesmu, a da nije hit. Nastali su i popularnost stekli u periodu kada je na ovim prostorima zaista i postojala nekakva industrija zabave koja je rokenrol umela produkovati kao mejnstrim. Deset godina nakon osnivanja, 1993. godine na albumu "Srebrne svinje" već pevaju stihove:
"Što se k vragu događa,
Glava mi se raspada
što ste mi napravili
S čim ste me otrovali
Ne mogu se promijeniti
Ne mogu se otrijezniti
Ne mogu obogatiti
Al' se mogu vratiti, natrag
U garažu
U garažu
U garažu
U garažu
U garažu
U garažu
U garažu"
Još jedna izjava Davora Gobca mi je usput privukla pažnju: "Da smo američki bend, bili bismo 100 puta bogatiji i odavno mrtvi".
Tako se pitanja individualnosti, ljubavi prema sebi (i svom stvaranju), pa i (bez)kompromisnosti usložnjavaju do najviših filozofskih nivoa. Mada, za tim ipak nema potrebe. Dovoljno je što i danas imamo bend (doduše bez Tigrana Kalebote) koji sa jednakim koketnim žarom izvodi najbolje i najenergičnije svirke po klubovima širom regiona. Ana Bjes Nikolić