Hajpovan je ovaj film od samog starta snimanja, naduvavan reputacijom Roberta Egersa da kamerom zađe u epohu realizmom kao retko ko pre njega, da oživi pred nama autentičnu atmosferu prljavog i brutalnog vikingštva, međutim ono što smo dobili je "pesma koja nije cela lepa", da citiram Bogdana Popovića i njegovu "Antologiju novije srpske lirike".

Zašto ne cela lepa odgovor treba da potražimo u pokušaju Egersovom da pomiri svoj art-hause senzibilitet sa očekivanjima producenata i pozamašnog budžeta da isporuči ipak jednu istorijsko-epsku akciju, a u tom kompromisu dobili smo nešto između "Hamleta" koji se dešava u svetu "Valhala rising-a", ali bez hamletovske dileme/introspekcije i bez beskompromisnog i visceralnog brutalizma "Valhale".


Egers nije tajio da mu je inspiracija za ovaj film bio stari nordijski ep/mit koji je inspirisao Šekspira da napiše "Hamleta", te otuda priča o osveti mladog princa kome je stric ubio oca - vikinškog kralja i preoteo majku deluje bolno poznato i generički, bez ikakvih inovacija ili dodatne psihologizacije (nije li i Konan jahao na istoj ideji?).

Međutim, iako nam svet koji je Egers izgradio deluje kao da je oživeo pred nama vremeplovom isukan iz 9. veka, sa kućercima od slame, blatom slepljenim ogradama, odpanim statistima i islandskim pejzažima koji se komotno mogu utiskivati na razglednice i prodavati turistima, vrlo malo emotivnih sprega vezuje nas za likove pred nama. Princ Amleth (ko je rekao Hamlet?) u izvedbi Skarzgarda mlađeg bolno je nezanimljiv i "one note" karakter, brdo izdeljanih mišića koje se vodi samo mantrom o osveti i koji ima vrlo malo do nimalno drugih kvaliteta i osobina (Švarcijev Konan je ipak isijavao kakvu harizmu s koje nije mogao da se skloni pogled), a njegova osveta je jednostrano motivisana, bez preispitivanja i dileme, pravedan i gotovo poetski čin koji vodi pred vrata Valhale.

Vade se tu creva, odsecaju nosevi, poneko se i prikolje i hanibalskom maštovitošću slažu se leševi u kakve goblene da vise po kućama, ali ništa to nije što već nije viđeno u drugim filmovima i svakako ne opravdava budžet koji je iznosio nemalih 70 do 90 miliona dolara, i koji se nigde na ekranu ne vide. Film je većim svojim delom lišen bilo kakve epičnosti i u slici i u ideji, više od polovine svog toka odvijajući se na izolovanoj islandskoj farmi.

Jezik kojim govore likovi poetski je oblikovan tako da podseća na kakve Šekspirovske stihove, time odudarajći pomalo od okrutnosti tih pejzaža i likova i malo distancirajući publiku do sebe, a elementi nordijakog misticizma i folkora koji se u vidu haluciongenih vizija i metafora obznanjuju pred nama guraju film u ravan kakve pretenciozne artističke stilske vežbe kojom diriguju htonski šamani i nordijski napola ludi druidi.

Međutim, i pored tih mana, ne može se poreći da je "The Northman" film u kome ima kinematografski sjajnih deonica, od smtonosne racije u slovenskom selu koja poziva u sećanje nacističke odrede smrti, preko partije smrtonosnog sporta koji podseća na mešavinu ragbija i kriketa do scene nudističke vulkanske borba mačevima prsa u prsa, pa sve do skoro "zadatka iz bajke" u kome naš junak pronalazi mitski mač kojim treba da izvrši osvetu. Njegova kakva-takva humanzacija oslikana je vezom sa Olgom koju sa dosta samopouzdanja tumači već iskusna Anja Tejlor Džoj.

Iako je ovo najslabiji Egersov film i napola realizovan pokušaj spajanja njegovog iskonskog senzibiliteta sa očekivanjma nešto mejnstrimovanije publike, Egers i dalje ostaje jedan od najzanimljivijih reditelja današnjice i čovek čiji će se svaki sledeći film očekivati sa istim nestrpljenjem.

Slobodan Novokmet