Supružnici Mladen Milosavljević, pisac i etnolog, i Sanja Savić Milosavljević, dramaturg, nedavno su pokrenuli izdavačku kuću „Bedem“, sa ciljem da objavljuju kako svoje knjige, tako i slična ostvarenja svojih kolega.

Mladen Milosavljević, filmadžija i urednik portala „Omaja“, domaćoj publici najpre je poznat po svojim proznim radovima iz oblasti folklorne fantastike. Bavi se filmom (Naprata, 2013), istorijom i klasičnom književnošću.

Sanja Savić Milosavljević ima iza sebe nekoliko zbirki kratkih priča i romana, i zbirku drama. Bavi se animiranim filmom, eksperimentalnom dramom, piše tekstove i drame za decu, i scenario za TV seriju „Vreme zla“.

Kada se dva mlada stvaralačka uma spoje u privatnom i javnom životu, izrodi se izdavačka kuća „Bedem“, koja je već ostavila svoj pečat na našem književnom nebu.

Prve objavljene knjige u novoosnovanoj izdavačkoj kući potpisuju njeni pokretači: Brda, Priče lopova poštenjačine (Sanja Savić Milosavljević) i Jezava, Olalije (Mladen Milosavljević), od kojih ću predstaviti dve:

Priče lopova poštenjačine i Olalije vratile su me u detinjstvo prelepim crtežima kako same autorke, tako i crtežima Miodraga Bunijevca. Vuk za sofrom, miš i kuća od sira, patuljak i medvedić, samo su neki od prelepih crteža kojima je autorka obogatila svoju zbirku. Savršeno uklopljeni u radnju - suprotstavljanje belog i crnog „bloka“, koji predstavljaju realan svet i svet onostranog - crteži Bunijevca ocrtavaju i naglašavaju stihove Mladenove poeme.

Gotovo svaka Sanjina priča nalikuje jednoj minijaturnoj Alisi u Zemlji čuda. Svaka je (za)čudnija od prethodne, svaka je originalna, harmovska parodija života, svaka oslikava čudesan svet koji nećete naći ni u jednoj drugoj knjizi.

Tako je maestralno oživela kazaljke na satu, ledenice na odžaku, vešto satkala bajke o tome zašto su zmije tanke i kako je nastala poezija, i ispričala neobične, tople i potresne priče o čoveku koji je doživeo Kliničku smrt, Nepokidivoj niti i Divu uplakanih ruku…

Da su svetovi koje je Sanja satkala više nego originalni, harmovski lucidno osmišljeni, govore i naslovi pojedinih priča: Prekid unutrašnjeg dijaloga dvoje čekača na semaforu, Biro za pomoć zabludjelim umjetnicima, Dva prijatelja igraju tenis lopticom straha…

Pišući nove bajke, zapravo razlažući ih, stvarajući time originalna, neponovljiva dela u domaćoj književnosti, Sanja Savić Milosavljević bori se protiv apsurda sveta, gluposti i otuđenosti, bori se za toplu reč i razumevanje, dobrotu (Dobar čovjek) i ljubav (Moja planeta od prvog djeteta), slobodu duha (Čuda su čudna).

Stari Sloveni negovali su kult Sunca, u okviru kojeg su proslavljali dolazak proleća. Narodna verovanja su povezivala vreme poklada sa povećanom opasnošću od zlih sila i veštica, od kojih se narod, između ostalog, štitio i paljenjem obrednih vatri - olalija.

Tokom praznika, koji se obeležavao pred početak božićnjeg i uskršnjeg posta, odnosno velikogospojinskog i petrovskog posta (Bele poklade), deca su preskakala vatru da sagore zlu sreću.

Baš kao i deca koja su se u našoj prošlosti ovim činom borila protiv strahova, tako se i junak Mladenove poeme bori protiv sopstvenih strahova, kroz dedinu priču o susretu sa onostranim.

Ne zna se šta je lepše zamišljeno odnosno ispričano/nacrtano: da li dečakovi problemi u školi i porodici, toplina bakinog i dekinog doma ili centralna, dekina, priča o susretu sa ponoćnim svatovima. Kroz vešto dedino pripovedanje, dečak uspeva da se izbori za svoje mesto u porodici, razredu i, naposletku, dobru ocenu.

Neobičan je i zanimljiv način Mladenovog pripovedanja – u stihovima, koji nas svojim arhaičnim izrazima (Promine samo prolaznik koji; Za nepun satak školarac stiže; Grubom šakom od petn’es’ cola) podsećaju na narodne pesme (Julska noć beše, vrućina strašna; Odjednom sva se zasvetle šuma; Pogledam, vidim, bogme poselo) i vraćaju u srećno vreme kada smo i sami kraj vatre u ognjištu, peći ili smederevcu, sedeli i slušali priče naših starih.

Magija pripovedanja neuništiva je, i to potvrđuju Mladenovi stihovi. Svako od nas želi i teži da mu se pripoveda, zato gledamo filmove, slušamo muziku, čitamo knjige. Zato idemo na promocije i predavanja, kako bismo iznova osetili onaj prastari duh koji nas je vekovima držao, i drži, prikovanim uz vatru.

Mladen i Sanja na istom su tragu, bore se zajedničkim snagama, drugačijim stilom (jedan stihom, drugi prozom) za priču i propovedanje (Pusti da pričam kad imam kome), da se ne zaboravi pisana, odnosno izrečena reč (Neka duh leti, kad ima čemu), da se obogati svačija duša, a time i domaća književnost (Možda je bašta detinja duša/posadiš slovo da nikne priča/košnica koja blagodat roji).

Magija slova, izrečenih ili napisanih, najveća je magija od svih. Kako Sanja i Mladen to vrlo dobro znaju i kako i sami imaju bogatu maštu koju su pretočili u originalna dela, tako ćemo im se iznova i iznova vraćati, tražeći nove, neobične slike i nove, uzbudljive avanture.

Tamara Lujak