Džojs Kerol Outs: Zombi
Prva knjiga Džojs Kerol Outs koja mi je dopala šaka je totalan masterpis u svakom pogledu; idejom, razradom, stilom, čudnim & bizarnim ilustracijama, Outsova pokazuje zbog čega je za Nobela. Jednom rečju – SJAJNO!
Džojs Kerol Outs (1938) američka je spisateljica i profesorka kreativnog pisanja i društvenih nauka na Univerzitetu Prinston. Radi i kao pomoćnik urednika književnog časopisa The Ontario Review i godišnje književne zbirke Ontario Review Press, koju je do smrti, 2008. godine, uređivao njen suprug Rejmond Smit.
Outsova je izdala svoju prvu knjigu 1963, a od tada je napisala više od 50 romana, veliki broj kratkih priča, pesama i eseja. Knjiga Crna voda je 1992. nominovana za Pulicerovu nagradu, kao i još dva njena romana (1994. i 2000), a 1992. je bila finalista američke nagrade za književnost National Book Critics Circle Award for Fiction. Outsova je napisala neke od klasika našeg doba, uključujući romane We Were the Mulvaneys, The Gravedigger’s Daughter i The Falls. Outsova je pisala i pod pseudonimima Rozamund Smit i Loren Keli.
Teme kojima se Outsova bavi su širokog dijapazona: od gotskog romana, otuđenosti pojedinca, društvenih fenomena i anomalija, zavođenja, nasilja, incesta, silovanja, feminizma, razlike između polova… Važi za osobu koja neumorno i neprestano piše, takoreći „štancuje”, na šta ukazuje i tekst objavljen u New York Timesu iz 1989, u kojem se njeno ime pominje kao sinonim za produktivnost. „Smatraju me radoholikom, a ja sam oduvek živela jednim konvencionalnim i umerenim životom, nema tu ničeg egzotičnog. Nemam osećaj da mnogo radim, čak nisam svesna ni činjenice da uopšte radim. Pisanje i predavanje su mi oduvek pružali zadovoljstvo, tako da ih ne doživljavam kao ’rad’ u uobičajenom smislu te reči.”
Ono što oduševljava autora ovoga prikaza je svojestveno spisalačko umeće kojim Outsova barata; rečenice teku bez problema, kovane su savremenim stilom, a pored toga, praćene su naizgled beznačajnom ilustracijom, koja nas iznebuha uhvati na toj-i-toj stranici, u vidu nekakve ludačke škrabotine. Bam, bum, ilustracija nakon eksplicitnih opisa Vas totalno raspameti; mozak bukne kao da je na kokainu, tako da dobijate konstantne mindfuck-ove, dizanja i padanja, sedite u plavom autobusu i ne znate gde idete; osećate se totalno high, skroz navučeni. To je blago, trip kojim Vas časti pisac „Zombija.“
Ponavljanjem rečenica u nekim poglavljima ovoga romana, Outsova naglašava ono što je značajno; kao univerzitetski profesor, u svakom pogledu daje realnu sliku Kventinovog oca, pruža uvid u zatvaranje očiju pred problemima svoga sina, ali opet i trud koji otac ulaže da ga izvede na pravi put. Ali, on je slep, ne želi da čita znake, ne može da se suoči sa njima. Ako naslućuje neku veću tamu od one koju vidi u svome sinu, on je baca u nesvesno, racionalizuje. U tome je downfall odgoja univerzitetskih roditelja; prevelika očekivanja, stid koju osećaju ako dete ne ide onim putem kojim su roditelji naumili.
Kventin je totalno opičen tip; svoju kreativnost (jer istu poseduje, bez obzira na sve) primenjuje na svojim žrtvama; čereči ih na zanimljive načine, pokušava da stvori ’Zombija’ lobotomijom, cilj mu je da poseduje roba koji će izvršavati sve njegove prohteve, nadasve seksualne prirode. Kventinove žrtve su muškarci. Da, on je homoseksualac, seksualni manijak koji voli da...znate već.
Glavni lik ne odustaje od svoga cilja. Svakim potezom, svakim novim ubistvom siguran je da je to-to, da će sledeća žrtva postati njegov miljenik, seksualna igračka. Pisac kroz delo govori i o sistemu, o birokratiji, neuspehu policije u hvatanju monstruma kao što je Kventin. Ne štedi nikoga, pokazuje nam surovu stvarnost ’rajske’ Amerike. Roman se i završava na sličan način.
Elem, Outsova ovim delom pokazuje koliko je kreativan pisac. Iako rečenice izgledaju jednostavno, one to nisu; svaka je odmerena, svaka nosi nekakvo značenje i prikazuje & zaokružuje fabulu. Ako želite dobro delo sa mračnom, realnom potkom, ovo je definitivno roman za Vas. Vladimir, over & out.