Paris – 50 / 50



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Prvi put sa ovim bendom sam se sreo kada su izdali svoj drugi album „The World Outside“, prije nekih 5 ili 6 godina. Prvo što mi je zapalo za uho je Frédéric Dechavanne glas, tj. činjenica da čovjek balansira na samoj granici falša. Ponekad pređe granicu pa sam mislio da batalim priču misleći da će biti neka totalna propast. Dobro pa nisam. I pored toga što čovjek nije najbolji pjevač, on sam i bend imaju toliko dobroga da ponude da sam vrlo brzo postao ljubitelj ovog odličnog benda. Tako sam otkrio i prvi, odličan „Only One Life“ album. Nakon pauze od pet godina, napokon snimaju novi, treći po redu „50/50“ album. Mnogo je vremena prošlo.

Paris su AOR/melodic rock kao i cca. par hiljada sličnih bendova. Pa što ih to onda izdvaja od te većine? Čime mogu da se pohvale? Detalj koji bih izdvojio je iskrenost, tačnije, prema svojoj muzici se ophode u potpunosti iskreno. Ima još razloga, ali ovaj jedan detalj je nedvosmisleno najbitniji. Ova dva prijatelja su se muzikom počeli baviti još kao klinci osamdesetih godina, međutim ozbiljniji autorski rad započinju tek prije desetak godina, kao već odrasle i osobe sa dosta iskustva koje nemaju potrebu da zadovolje nikoga sem same sebe i svoju potrebu da se bave onim što vole. Nema maske, nema peglanja zvuka, nema kočoperenja. Većina AOR i melodic rock bendova izgledaju kao nakinđurene kurve koje čekaju mušteriju pored puta a muzika im zvuči isto. Ne i Paris. Oni jednostavno vole AOR, i pošto su prevazišli potrebu dokazivanja i pokazivanja, žele da sviraju prevashodno za svoju dušu. Bastardizacija muzike im je potpuno strana i neprihvatljiva. To ih izdvaja od većine na sceni. Dok drugi nastoje da zadovolje publiku, da budu nešto što nisu čisto da bi uzeli koju paru ili da zadovolje potrebu svog ega da budu viđeni, Frédéric Dechavanne (vokal) i Sébastien Montet (gitara) zajedno sa par prijatelja muziku rade iz čistog zadovoljstva i to se i te kako osjeća na svakoj pjesmi koje su lišene svih nepotrebnih detalja, pretjeranog kićenja, bildovanja zvuka i sličnih modernih gluposti.

Ovaj novi album je nastavak prethodna dva – mnogo melodije, mnogo pjevljivih refrena, vrlo prijatno instrumentalno igranje, ali to sve nikada, baš nikada ne zvuči izlizano ili kao plagijat nekih drugih mnogo poznatijih bendova. Zaista je veliko zadovoljstvo slušati ovaj bend i to ide dotle da onaj Frederikov falš više ne smeta već postaje nešto poput zaštitnog znaka benda. Bez toga bi Paris bili nešto drugo. Znam, ovo je potpuno subjektivno, ali ja nikada nisam ni volio da u potpunosti suvo objektivno pišem o bendovima, pogotovo ne onima koji mi baš legnu.

Nikola Franquelli




Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva