Oktobar 1981: Hard rock, "HEAVY METAL" - pri pomenu ovih termina odmah se pomisli: žestoko, neodoljivo, strasno, vatreno!!! Zvuk koji je stekao ogroman broj pristalica; zvuk koji je protekle decenije imao zvezdane, ali i krizne trenutke, i zvuk koji u poslednje dve sezone doživljava svoje ponovno rađanje. Postoji jedna dosta, interesantna, teza: "HEAVY METAL" je faza u razvitku mladića, obavezna kao pubertet. Stasala je nova generacija klinaca, interesovanje za "HM" muziku se reaktiviralo, mladi ljudi u novim bendovima su počeli da sviraju "podmlađenu" pesmu.

Dugačke kose, zamašćene farmerke... uniforma od juče, koja je ponovo postala moderna.

Mladi igraju kao da glavama žele da sruše nevidljiv zid i sviraju zamišljene gitare, kao njihovi "heroji" na pozornici. Lica su se promenila, ali pesma, buka je ostala ista. Isti akordi, iste poze kao prethodnici, iste jakne i izvezena imena na platnima, prišivena na kožu.

No, jedno ime se, ipak, izdvaja svojom popularnošću, pozicijama na listama "najtraženijih" albuma, neograničenom privrženošću publike: AC/DC.


Grupa AC/DC (Ejsi, disi) osnovana je 1973. godine u Sidneju, Australija, ali se u mnogome razlikuje od tamošnjih muzičkih eksportnih proizvoda: (Bee Gees, Little River Band, Split Enz, Olivia Newton John...)

Hroničari i novinari se slažu u proceni: oni su vrlo nemarni i bez većih ambicija. Muzika im nije ni najmanje originalna. Osim neizveštačene žestine i scenske dinamike - u njoj nema ničeg naročitog.

Oni su primer rokera koji predstavljaju ideju koja dobija pun smisao na koncertima.

Da biste se uverili u tačnost te tvrdnje, dovoljno je posmatrati dvadeset dvogodišnjeg solo gitaristu i vođu grupe Angusa Janga. Deluje krajne dopadljivo i neodoljivo. Obučen u đačku uniformu, u kratkim pantalonama, dečačkog izgleda.

"Elektrificirani klovn", u isto vreme je i vrlo talentovani svirač.

Sami AC/DC na pozornici zvuče kao abartovana mašina nepresušne energije, s vokalistom grubog glasa dimne bombe, solo sviranje gitara; pevač otkriva torzo; buka iz zvučnika je bolna, mlađani Angus Jang se u žaru penje pevaču na leđa... Oni stariji poznaju, ove scene još od pre deset godina. Točak istorije se okrenuo.

- Prvi koncert održali smo u jednoj gimnaziji posle doručka, za vreme odmora - priseća se Angus Jang. - Zatim smo instalirali opremu u jednom baru i te večeri imali dva nastupa. U to vreme smo noću radili, sledećeg dana spavali, a dan kasnije nastavljali posao. To je bila cena koju smo morali da plaćamo.

Godina 1976. je presudna. Tada se ustalila postava: braća Jang, gitaristi, Bon Skot (prošle godine je umro) glas, Fil Rad, bubnjevi i Klif Vilijams, basista.

Kao vodeća grupa Australije, sele se u Englesku.

Neki producenti su ubrzo pronašli da su glasovi AC/DC i kvarteta "Slade" veoma slični, da novodošli predstavljaju čist "visokovoltažni rok" koji se ponovo vraća u modu.

Zato i nije čudo što su ubrzo postali omiljeni kod mlade publike (koja im je i glavno uporište).

Ljubimac i zaštitni znak njihovih đačkih torbi, ispisanih zidova, jakni... je Angus. Kratke pantalonice, bela košulja, đačka bluza i torba na leđima - to su njegovi zaštitni znakovi.

Slušajući ritam svog brata Malkoma suludo se upušta u zabavu.

Novi pevač, Brajen Džonson, impresioniran je Angusovom energijom. Zato kaže:

- Oduvek sam zeleo da iz nekog prikrajka vidim kako izgledamo na sceni. Naročito Angus i njegova predstava. Ne verujem da će ikada prestati da se ludira jer je duboko ubeđen da to sve vredi. Veruje u to još od školskih dana. Naime, on je i tada imao svoju grupu. Jedanput, na nekoj priredbi, nije stigao da se presvuče za nastup. Izašao je drugačije nego što je planirao. Publici se to dopalo i on je od tada ubeđen da su takvi "školski kostimi" i te kako pogodni za nastupe.

Publika nije impresionirana sadržajem i porukama tekstova AC/DC. Ipak, oni se i pored svega, neće menjati. "Rosie", "Highway To Hell", "If You Want Blood", "Touch Too Much", "You Shook..." su tipični naslovi pesama grupe koja je veći deo svog postojanja provela na turnejama.

- U našim pesmama ne postoji poruka - izjavljuje Angus. - Mi samo pevamo o svakodnevnim događajima i stvarima. Publika je jedini kritičar i stručnjak koga poznajemo i do kojeg držimo. Ona dolazi na koncerte da bi se zabavila. To je cela naša filozofija.

I to je zaista tako. Na sceni AC/DC zabavljaju publiku. Muzika koju izvode tera na igru. Dominira Angus svojim energičnim sviranjem, agresivnim glasom i zabavljačkim veštinama. Publika mu teško odoleva.

- Publika sve prihvata kao deo predstave, a za mene je to pravi košmar. Angus često nepromišljeno uleti među svoje obožavaoce, a oni skoče na njega u poteri za suvenirom. Žele da mu iščupaju žicu sa gitare ili vlas kose. Taj metež, kad on reskira život, često se pretvara u pravu pometnju.

Postoji još jedan manje opasan način kako Angusovi obožavaoci izražavaju svoju naklonost. Većina na koncerte (i uopšte) dolazi obučena u đačke bluze.

- Da - kaže gitarista - naša publika je vrlo zgodna i veoma nam je naklonjena. Nosi džins i duge kose i ne prati modu. Ne interesuje se za pank ili neki drugi novi pokret. Dirljivo je što nas smatraju za teškometalnu rok grupu i veruju da se nikada nećemo promeniti.

Ipak, pojava poslednjeg albuma "Black In Black" označava mnoge izmene za grupu. U snimanju albuma nisu učestvovali isti producenti kao za prethodne.

Njihovi stari saradnici zamenjeni su Robertom Džon Lengom, koji je radio sa grupama "Boomtown Rats", "Thin Lizzy", "City Boy", "Queen", Gremom Parkerom. To je, u stvari, producent koji je stajao iza mnogih komercijalnih grupa što je za AC/DC, na prvi pogled, prilično poražavajuće i izdajnički. Uobičajeno mišljenje da: promena producenta znači, obično, i promenu grupe.

- Mi želimo da sarađujemo sa producentom koji ima isto ili slično mišljenje o muzici kao i mi. Istovremeno želimo i što brojniju publiku.

Poslednji album "Black In Black" pokazao je da AC/DC stoji na čvrstim pozicijama. Novi, "heavy metal talas" je samo nastavak, novo poglavlje baražne vatre na naša čula.

Novoprišivena nalepnica "novi talas" ne odgovara. Jučerašnji obožavaoci "heroja" gitare su sami postali "heroji" novih generacija, koji će ih, možda, jednog dana slediti.

Napisao: Dragan Gojković (Strip zabavnik, 1981.), obrada: Yugopapir