„Pan Hrstka“ kratkometražni dokumentarni film Gorana Paskaljevića



Sviđa ti se? Javi ostalima!



„Pan Hrstka“ je kratki dokumentarni film, moja školska vežba sa druge godine studija. Izabrao sam temu usamljenosti, možda i zato što sam se tako osećao u Pragu, pošto za razliku od mojih kolega Grlića, Zafranovića, Markovića i Karanovića, nisam uspeo da dobijem smeštaj u studentskom domu jer nisam imao uslov za to, odnosno nisam imao nikakvu državnu stipendiju kao moje kolege. To je značilo da sam morao da se potucam po raznim privatnim smeštajima dok su oni bili zajedno u Domu. Svako veče smo sedeli u birtiji Orlik, zatim su oni odlazili u studentski dom, gde su nastavljali međusobno druženje, a ja sam morao pešice s druge strane Vltave, u moju iznajmljenu sobicu, poštujući „policijski čas“ koji mi je nametnula gazdarica.

Jedne večeri kada sam se vraćao kući iz Orlika, sasvim slučajno sam upoznao gospodina (pana) Hrstku. Saznao sam da je povremeno bio model studentima na Praškoj likovnoj akademiji. Studenti su ga ogovarali da je verovatno izabrao da bude model zato što je tako lakše zarađivati za život nego raditi neki fizički posao. Međutim, gospodin Hrstka je radio i u fabrici. Kolege radnici ogovarale su ga da je lenština, a njegovi susedi smatrali su da je čudak i izbegavali su ga kada su saznali da nag pozira studentima likovne akdemije. Odlučio sam da te njihove iskaze (ogovaranja) snimim tonski. Kasnije sam kamerom zabeležio jedan dan u životu pana Hrstke u statičnim, filmskim tabloima. Od tih elemenata nastao je moj kratki dokumentarni film koji je kasnije bio izabran da predstavlja češku kinematografiju na tada najznačajnijem festivalu kratkog filma u svetu, u Oberhauzenu.

Nažalost, češka cenzura ga je zabranila sa obrazloženjem da se rugam češkoj radničkoj klasi i socijalističkom poretku te zemlje. Vim Veling, direktor festivala ponudio mi je podršku da, ukoliko prokrijumčarim kopiju filma i dođem u Oberhauzen, sigurno mogu da računam na neko od festivalskih priznanja, možda čak i gran-pri. Da sam tako postupio verovatno bi me izbacili iz škole. Odlučio sam da ipak nastavim školovanje, a festivalsku slavu eventualno sačekam u budućnosti. Slavu sam ipak veoma brzo stekao među poznatim rediteljima češkog novog talasa, koji su želeli da vide moj kratki zabranjen film. Na privatnim, ilegalnim projekcijama upoznao sam Mencla, Formana, Vjeru Hitilovu... I dan-danas mislim da u to vreme veću nagradu od susreta sa tim sjajnim rediteljima nisam mogao da dobijem. 

Goran Paskaljević 




Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva