Postkapitalizam i realizam u američkom filmu — o filmu Nomadland
Malo šta je dalje od popularnih trendova u savremenoj filmskoj umetnosti kao što je udaljen realizam – pokušaj da se život prikaže onakvim kakav jeste, težnja da se o temi govori istinito, bez romantike ili prenaglašenih emocija. Ipak, jedan od najboljih filmova u prošlogodišnjoj svetskoj produkciji je realističko ostvarenje Nomadland (Chloé Zhao, 2020). U ovoj teškoj socijalnoj drami, glavne uloge tumače Frances McDormand, Gay DeForest, Patricia Grier i Linda May. Radi se o filmu koji bi se mogao nazvati i američkim filmom Crnog talasa – Nomadland svoj narativ o posledicama velike recesije na prelazu iz prve u drugu dekadu XXI veka gradi na strogo realističan način, bez ikakvih veštačkih nadogradnji, otkrivajući pritom šarmantnu komičnost situacije u kojoj se glavni likovi nalaze. Dakle, kao takav, Nomadland prilično podseća na filmove pojedinih autora jugoslovenskog Crnog talasa (na primer dela Žike Pavlovića, Aleksandra Saše Petrovića, Želimira Žilnika, ...), ostvarenja u kojima se dobija neposredni uvid u dešavanja iz sumorne svakodnevice i teskobnog života običnih ljudi.
Glavni lik je žena – Fern (tumači je Frances NcDormand, verovatno u ulozi života) – koja je prinuđena da napusti svoje rodno mesto Empire (u Nevadi) jer se zatvorila tamošnja fabrika građevinskog materijala. Pošto je ovaj pogon predstavljao jedini razlog zašto uopšte postoji ovo naselje, Empire se posle zatvaranja fabrike pretvara u tzv. grad duhova (naselje i dan-danas postoji, populacija mu je oko 200 ljudi, što je zanimljivo, jer po Srbiji ima puno sela koja se ne smatraju „selima duhova“ iako bi u poređenju sa njima naselje od 200 ljudi bilo metropola). Dakle, Fern prodaje svu svoju imovinu i za taj novac kupuje sebi kombi u kojem će putovati i u kojem će živeti, potucajući se zapadnim delovima SAD, tražeći za sebe brojne povremene, privremene i sezonske poslove. Iako se radi o teškoj socijalnoj drami, ovaj film ima nekog šarma koji doprinosi tome da se svaka tragična ili strašna neminovnost prihvati kao deo življenja i kao nešto što dodaje značenje našem životnom putu. Zapravo, malo gde se kao u ovom filmu - radnja se dešava 2011. - vidi da je kraj sveta u kojem smo se mi rodili otprilike već tu, samo što to treba primetiti u raznim pojavama i procesima koji se dešavaju oko nas. Naime,Nomadland je film koji govori o tome kako je XX vek definitivno završen a da je ovo što je došlo jedno sasvim novo vreme, jedno novo doba – neka vrsta postkapitalizma. Nešto slično dešavanjima iz ovog filma desilo se u SAD tridesetih godina tokom tzv. prljavih tridesetih to jest „Dust Bowl“ perioda, kada je ogroman broj seljaka morao da napusti svoja sela i naselja i krene na put za poslom i boljim životom. U današnje vreme, živimo doba postkapitalizma – doba kada su ekonomski procesi definitivno pregazili svaki humanizam i kada nam ostaje samo da kao prezaduženi, bezdomni, iskorenjeni i pomalo besmisleni pojedinci neprekidno lutamo svetom u besomučnoj potrazi za poslom i korom hleba koju ćemo sa nekim podeliti u zamenu za društvo i toplu ljudsku reč. U vreme prljavih tridesetih, lutale su porodice. A danas ljudi lutaju kao pojedinci, kao usamljenici, odbačenici i autsajderi.
Na kraju, valja reći da je Franses Mekdormand velika, velika glumica! Rekli bismo da je ovo ostvarenje njenog života ali je to sada jako teško zaključiti, jer iako je iza nje višedecenijska filmografija, sa maestralnim ostvarenjima i brojnim nagradama, još uvek se radi o glumici koja je još veoma daleko od završetka karijere... Sa druge strane, ovo je tek treći celovečernji film mlade kineske režiserke Chloé Zhao i verujemo da je svetska kinematografija definitivno dobila jedno sjajno novo lice, autorku sa odličnim senzibilitetom i uvidom u stanje stvari u pomalo zastrašujućem savremenom svetu postkapitalizma.
Počnite svoju filmsku 2021. na pravi način – pogledajte Nomadland.Janko Takač