Leprous je petočlana ekipa iz Notodena iz Norveške koja svira progresivni metal. Upitno je da li je Leprous uopšte metal bend, ali to uopšte nije važno. Važno je da imaju jedinstveni izraz, da su više nego kvalitetni i da taj kvalitet pokazuju iz albuma u album. Skloni su eksperimentisanju pa zato nijedan od sedam studijskih albuma (uključujući i prvi demo album pod nazivom “Aeolia” ) ne zvuči kao prethodni. Ako uzmemo u obzir da na svetu ne postoji vokal koji liči na onaj koji izlazi iz grla Einara Solberga, sa sigurnošću se može reći da su LEPROUS unikatan proizvod.


Priča je počela 2001. godine kada je pet mladića iz Notodena osnovala bend u želji da se takmiče na muzičkom takmičenju zvanom “Norvegian Rock Championship”. Momentalno su skrenuli pažnju na sebe ulaskom dva puta u finale takmičenja pa ih je legenda norveškog (a bogami i svetskog) metala Ihsahn pozvao da mu budu prateći bend nakon raspuštanja Emperora.

Dva demo izdanja – “Silent Waters” (2004.) i naročito “Aeolia” (2006.) privukli su fanzine, rok časopise (zamislite, u svetu tako nešto i dalje postoji) i izdavačke kuće. “Aeolia” je bila čudan spoj stilova Opeth-a i “Diablo Swing Orchestra” sa jasnim jazz uticajima pa je američka Sensory Records (sestrinska izdavačka kuća LASERS EDGE iz Nju Džerzija) potpisala ugovor sa grupom. Sensory Records je na svom spisku već imala neke tehnički moćne i eksperimentu sklone prog bendove kao što su Gordian Knot, Spiral Architect ili Zero Hour, ali i imena kao što su Edenbridge, Redemption ili Ark tako da su Leprous ispunjavali sve uslove da se nađu u tako odabranom društvu.

“Tall Poppy Syndrome” (2009.) u nekim krugovima i dan-danas za jedan od najboljih zvaničnih debi-albuma bilo kog benda u bilo kom žanru. Naslovna, “Passing” , “Dare You”, “Fate”, a verovatno i svaka sledeća sa albuma jednostavno prave haos u mozgu pažljivog slušaoca jer se na ovoj ploči smenjuju elementi black, power, heavy i prog metala, ali isto tako i klasičnog i hard rocka. Pravim ljubiteljima progresivne muzike to samo ide u prilog i zato je “Tall Poppy Syndrome” toliko omiljen album mnogim progerima.

Sledi prelaz na najznačajniju prog etiketu, a to je svakako INSIDE OUT. Dve godine kasnije izlazi “Billateral”, još eksperimentalnija i “polupanija” ploča od prethodne, ali ne i neslušljivija. Leprous su i takvu gomilu ideja zapakovanih u neobične pesme uspeli da iznesu na način prigalodljivim uhu svakog “open minded” ljubitelja muzike. Na albumu se čuje i truba, elektronski zvuci, Ihsahn-ova kratka vokalna epizoda u “Thorn”, jasni uticaji bendova “Muse” i “Pain Of Salvation” i sada već izvesno Einar-ovo glasovno “žongliranje” i virtuoznost. Album prepun skrivenih nota i poruka i samim tim izazovniji za slušanje.

“Coal” (2013.) donosi malo trendi djenta, malo alter-rock zvuka, naročito u naslovnoj pesmi, puno zavodljivih refrena koji su već postali zaštitini znak Leprousa, ali i nepredvidljivih promena ritma i tempa što se naročito dopalo mom “profinjenom” uhu. Kingkrimsonovski uticaji su nepobitni, ali i približavanje “mainstreamu” pa su dobili i jedan poprilično pohvalan članak u visokotiražnom “Rolling Stone”-u. Prvi singl “The Cloak” je čak ušao i na neke top liste što nije česta stvar kad se radi o prog muzici.

Običaj da izdaju novi album svake dve godine nisu izneverili ni sa četvrtom zvaničnom pločom nazvanom “Congregation” koja je izašla krajem avgusta 2015. Nekako urađen na minimalistički način,album je ipak zadobio pohvale fanova jer su u istom pakovanju dobili i groove i tehnikalije i zarazne refrene začinjene ponovo preciznom ritam sekcijom, sjajnim rifovima i “vanzemaljskim” glasom. “The Price” kao prvi singl sa albuma je pogodio pravo u centar pa je otvorio vrata još nekim pesmama (“Third Law”, “Red” ili “Down”) da se zavrte i na radio stanicama iako im trajanje od 5 i 6 minuta nije bilo baš radio-friendly. Grubljih vokala ovde konačno više uopšte nema što će biti manir i na sledećim pločama ali to ne znači da su Leprous postali mekši. Naprotiv.

Prvi live album za Leprous izašao je krajem novembra 2016. Reč je o dvostrukoj ploči zvanoj “Live At Rockefeller Music Hall” na kojoj se našao ceo koncert snimljen početkom juna iste godine u Oslu. Na njoj se nalaze sve značajnije pesme proteklog perioda benda. Ako smem reći, mislim da na njoj nije pokazan sav kvalitet i umeće Leprousa. Nešto je falilo, ali ni sam ne znam šta. Jednostavno, nisam se oduševio albumom…

Zato, “Malinom” (2017.) jesam. I te kako, jesam. “Malina” je jedan suptilan, očaravajući i zabavan album prepun progresivnih i komplikovanih ideja upakovanih u sveže, zabavne i moderne aranžmane. Čak sam sklon da poverujem da su se ovom pločom konačno probili u prvu ligu prog izvođača, mada ni ranije nisu bili daleko od nje. Sat vremena slušanja muzike mi se retko pre toga činio tako kratak, a broj slušanja na “repeat” je brzo dobio dve cifre. Od na prvu loptu fenomenalne “From The Flame” sa apsolutno “catchy” rifom, “Mirage” koja ima gotovo trance atmosferu, pa do poliritmične “Illuminate”, “Malina” je jedan fenomenalan, koherentan i ujednačen album kojeg ću još puno puta slušati.

Za sada poslednji album “Pitfalls” je doneo priličan zaokret u zvuku, ne u samoj formi pesama, već pre svega u aranžmanima. Doneo je i još jedno nadmetanje Einara Solberga sa samim sobom i još jedan “voice contest” koji je frontmen grupe očigledno zacrtao. Prvih nekoliko pesama na ploči su gotovo pop. “Below”, “Alleviate” i pogotovo “I Lose Hope” su moderne pop pesme sa vrlo malo gitarskog u sebi, sa dosta elektronike i svežih produkcionih momenata. Uopšte, prvi deo albuma je takav, sa dosta eksperimentisanja sa modernijim radijskim zvukom, dok druga polovina ploče ipak zna da podseti na tradicionalan tehnički zvuk Leprousa. Savršeno finale je jedanaestominutna, monumentalna “The Sky Is Red” koja je u junaka pretvorila bubnjara Baarda Kolstada.

Pre nekih mesec dana pojavio se i singl “Castaway Angels” koji je očigledno nastavak “Pitfalls” koncepta, ali bumo videli šta se sprema u kuhinji norveških čarobnjaka jer je novi album najavljen za leto ove godine. Dotle, slušajte Leprous, barjaktare novog prog zvuka ! Ja sigurno hoću !

Zoran Popnovakov