WHAT WE DO IN THE SHADOWS (2019-2020)


Isprva mi nije padalo na pamet da gledam seriju urađenu na osnovu malogledanog, ali u međuvremenu kultnog filma What we do in the shadows iz 2014. godine, koji je pomogao Taiki Vaititiju da počne da dobija unosne holivudske poslove, verujući da format serije ne može ništa da doda filmu. Ali grdno sam pogrešio.

Serija ne samo da je apsolutno duhom, humorom, produkcijom i iščašenošću ostala verna filmu nego ga je u mnogim segmentima nadogradila ili, čak, prevazišla.

Prvo i osnovno, ovo nije samo još jedna eksploatacija nekog poznatog naslova u serijskom obliku gde niko živ iz filma ne učestvuje niti ima kreativan imput. Ovde su Taika Vaititi i, pre svega, Džemejn Klement kao kreator, ostali u velikoj meri uključeni, često bivajući potpisani i kao producenti, i kao scenaristi i kao reditelji epizoda, što celoj seriji daje isti vajb.

Drugo – nije se samo lenjo išlo na reprodukciju istih likova sa različitim glumcima, već su osmišljeni sasvim novi akteri koji su dopunjeni genijalnom zamišlju – da se pravim vampirima pridruži i jedan posebni – energetski vampir, kao očigledna aluzija na sve one smarače koji nam svakodnevno „sisaju“ životnu silu iz srži bića (a koga sjajnim polumrtvim ritmom tumački Mark Prokš koji se povremeno pojavljivao u Ofisu). Ostali likovi su sjajno izbalansirani između blago perverznog bračnog para Laslo-Nađa i bivšeg otomanskog osvajača Nandora koji je spaljivanje sela zamenio domaćinskim životom.

Treće – zadržan je isti stil „mokumentarija“, tj. lažnog dokumentaca koji seriji daje neobičan dinamizam i brz ritam, a omogućava i niz duhovitih namigivanja publici i ironičnih prevrtanja očima u kameru.

Četvrto – scenografija je apsolutno sjajna, istovremeno mračna, ali na neki preteran, kičast način, kao kuća porodice Adams, a specijalni efekti su za jednu seriju kablovkog kalibra spektakularni i praktično nevidljivi kada se radi o scenama letenja i levitiranja.

Peto – Glumci su sjani i preklajeni britanski iskusnici, tu je Met Beri koga znamo iz IT crowd-a i koji donosi dozu britanske nadrealne nonšalancije i bizarnosti u ovu ekipu, a prvo otkriće za mene je Kajvan Novak kao Nandor koji je urnebesan kad god otvori usta. Ključan dodatak je i ženski vampir koga glumi kiparsko-britanska komičarka Natasia Demetriou koja donosi preko potrebnu žensku energiju ovom muškom klubu. Kameo pojavljivanja su urnebesna i dobro osmišljena i plasirana, regrutujući glumce koji imaju iskustva sa žanrom, od Marka Hamila do Tilde Svinton.

Serija apsolutno zadržava i produbljuje parodijski odnos prema životu vampira šireći taj univerzum i drugim mitskim stvorenjima, vešto kombinujući bizaran i parodijski humor sa elementima strave i horora, ne bežeći od humora koji je ponekad zamašćen i kakvim perverznim referencama. U svakom slučaju, jedna od najduhovitijih stvari koju možete dobiti trenutno od jednog kablovskog kanala.

PARTY DOWN (2009-2010)


Party down je simpatična humoristička serija koja je doživela dve sezone, 20 epizoda i nešto kao mini-kultni status s obzirom na to da se na satiričan bavi Holivudom, ali iz neuobičajene pozicije – pozicije ketering firme koja radi na različitim losanđeleskim zabavama i žurkama.

Serija u suštini provocira ideju po kojoj je svaki konobar, šanker ili uslužni radnik u Los Anđelesu zapravo neostvareni glumac, pisac, komičar ili neki „wannabe“ penetrator u industriju zabave. Ekipa ketering firme „Party down“ sastoji se upravo do takvih ljudi, istrošenih bivših glumaca, komičara i pisaca u pokušaju, C level glumčića koji usluživanjem različitih zabava, od gej venčanja do nespretnih pokušaja orgija, pokušavaju da nađu svoje mesto u Holivudu, uvek jedan korak iza onih koji se već uzjahali fortunu, puni sumnji, iskušenja, izazova. Duhovita, oštra prema selebriti kulturi i ispraznosti holivudskog glamura, serija se svakom epizodom odigrava na različitoj zabavi koju naši junaci, uglavnom smoreni, razočarani i isfrustrirani svojim stausom, bezvoljno uslužuju beležeći urnebesne interakcije sa gostima i domaćinima.

U glavnim ulogama su televizijski pregaoci koji će se kasnije proslaviti u drugim projektima, Adam Skot („Parks and recreation“), Lizi Kaplan („Masters of sex“), Džejn Linč („Glee“), Martin Star („Silicon valley“) i u drugoj sezoni Megan Mulali, tj. Karen iz „Vil i Grejs“.

THE LAST MAN ON EARTH (2015-2018)


Prava je šteta što je Foks ukinuo ovu seriju nakon 4 sezone ne dajući joj priliku da se završi, ali i pored toga može se uživati u nekih 60-ak epizoda ove bizare postapokaliptične crne komedije, tri puta ambicioznije od bilo kog drugog sitkoma trenutno u ponudi.

Ne viđa se svaki dan humoristički program koji je produkcijski ovako zamašno ambiciozan, koji se dešava na brojnim lokalitetima i koji simulira nešto što je pre svojstveno hororima i SF-u, a to je postapokaliptični svet. Tema je, nažalost, bolno poznata – u pitanju je nepoznati virus koji je izbrisao gotovo celo čovečanstvo, ostavljajući retke preživele koji pokušavaju da pronađu jedni druge u pustoši napuštene civilizacije.

Glavni lik je Fil Miler, neka verzija Majkla Skota iz Ofisa – detinjasti, nedozreli, lažljivi, nesigurni, a pažnje željni, priglupi, bolno naporni i netalentovani tipični američki „niko i ništa“ koji, misleći da je poslednji muškarac na planeti, putuje Amerikom pokušavajući da pronađe još preživelih. Uskoro mu se pridružuje nekoliko ljudi koji pronalaze tragove koje je ostavljao po američkim gradovima i koji zajedno sa njim osnivaju nekakvu mini komunu koja treba da im pomogne da zajedno prežive najtežu od svih boljki kraja sveta – usamljenost i dokolicu.Originalni delovi ove serije tiču se banalnosti sa kojom se naši junaci, mahom lišeni bilo kakvog talenta za preživljavanje bez sistemske potpre društva, sučeljavaju sa životom u postapokalipsi, od toga gde će ići u toalet bez tekuće vode (da li neko rekao bazen?), čime će se hraniti, kako će obezbediti struju do toga kako će utažiti bazične potrebe za bliskošću i seksom.

Dok Fila mahom pokreću primalni, skoro detinjasti nagoni, ostali članovi družine pokazuju niz drugojačijih osobina koje često dolaze u konflikt jedna s drugom. Iako je serija komična i svoj humor bazira pre svega na trivijalno-bizarnim situacijama u koje naši junaci upadaju i koje katkada pokazuju izuzetno nadrealan i crn smisao za humor svojih kreatora, inače reditelja Lego filma i 21 Jump streeta, nije neobično da se epizode završavaju i izvesnim „clifhangerima“ koje seriju odvlače u vajb sitkom verzije „Losta“, tako da se misteriozni elementi kombinuju sa onim sumanuto duhovitim.

Vil Forte, višetruko nominovan za Emija, kao Fil „Tendi“ Miler glavna je poluga ove serije pružajući svojom glumom jednog od najnapornijih, najdetinjastijih i dečje iskvarenih likova u modernoj komediji koji se kroz seriju ipak menja, raste i razvija ka nečemu što je ljudsko biće.

VICE PRINCIPALS (2016-2018)


Nikad nisam bio fan Denija Mekbrajda i njegovog brenda „redneck“ proleterskog humora, ali Zamenici direktora je neobično uspeo projekat jer nije tipična komedija, pa ni tipična crna komedija, jer osim što se bavi filozofijom palanke kroz vizuru školskog kolektiva, slično kao i Majstori, majstori, uvodi u svoj koncept i razne druge motive, kao što su sociopatska ambicija, osveta, poslovna zavist i sve to zamešava elementima misterije i trilera.

U suštini, likovi koje pratimo, dva vice direktora neke tipične američke srednje škole iz manjeg mesta, bolesno su zavisni od mržnje jedan prema drugom, dok god ih slučaj novog direktora ne natera da se udruže u bolesnoj ambiciji da je svrgnu s tog položaja ne bi li sami uzjahali autoritet. Potezi koje će nakon toga vući graniče se sa apsolutnim ludilom, ali pokazuju i jedan tipičan američki mentalitet koji uslovljava ljude da gaze preko leševa ne bi li ostvarili svoje ciljeve, koliko god oni bili iluzorni i mali. Oba lika su na neki način oštećena životom i kompleksima neostvarenosti, jedan je fejlovao u braku i roditeljstvu, drugi je latentni gej koji od porodice nikad nije dobio podršku i ljubav.

Osim dosta sočnog humora koji podrazumeva kreativnu upotrebu derogativnog i vređalačkog jezika, serija obiluje i kakvim bizarnim situacijama koje razobličavaju mentalitet manjeg mesta koje živi od međusobnog ogovaranja, tračarenja, spletkarenja, ali u suštini serije je ipak odnos dva lika koji se vremenom usložnjava, menja i iz pozicije netrpeljivosti prerasta u iskreno prijateljstvo. Malo je reći da su Mekbrajd i posebno Volton Gogins izvanredni kao naslovni likovi.

Slobodan Novokmet