Na našoj sceni postoji vrlo mali broj bendova koji su kadri da i pored višedecenijske pauze načine sveži korak napred i ovo suludo vreme podrede svojoj viziji, umesto oslanjanja na 'komfor' kulta koji su, doduše, sa punim pravom stvorili.

Što se muzičkog podzemlja tiče i avangardnih tokova u rocku kao subkulturi, njene ekstrapolirane stvarnosti, beogradska Psihokratija je bend koji je nepravedno zapostavljen u trenutku previranja na našim prostorima, ali to nije ni malo pokolebalo idejnog tvorca, Gorjana Krstića. To strpljenje i čekanje "nekih boljih vremena" je rezultiralo izdavanjem albuma "U teatru misterije" od strane PMK Recordsa, koji je od trenutka nastanka (1991) do tada postojao samo kao stavka u arhivi. Album je sjajno prihvaćen i Psihokratija je nastavila da živi (pisao sam o tome u vreme kada je izašao). Takođe, sadašnje prisustvo Nenada Cvetičanina (Arnold Layne & Alhemija) u sastavu, podjednako bitne ličnosti niške alternativne scene je dalo dodatni vetar u leđa i pred vama je potpuno novi album "Eight Wanderings of the Soul" iliti Osam lutanja duše, uz prethodne singlove "The Hunting" i "Tyranny of the Soul", koji su se, po mom mišljenju, uspešno pokazali kao probni teren za mešanje klasičnog zvuka Psihokratije i novih pomeranja ka savremenijoj produkciji i uobličavanju ideja u formaciji Krstić-Cvetičanin.


Kako nagoveštava i sam naziv albuma, raznoliki spektar osećanja je prisutan u svakoj od numera i verujem da će svako pronaći delić utehe, hrabrosti u ovim sumornim vremenima. Ili pojačati svoju goth šminku, kao poslednju liniju odbrane. Možda ćete se zapitati i ko danas ima vremena da zaviruje, zaluta sebi i drugima u dušu, a ovaj album nudi čak 8 načina kako to učiniti i svaki je na svoj način podoban, prostije, neophodan.

Ono što ćete odmah primetiti već od prvih taktova jeste drukčija produkcija, gradacijski gledano kvalitetnija, i sveprisutni elementi jačeg gitarskog zvuka koji je otvorio još koja vrata percepcije, ali i potpomogao naginjanje ka industrial rock-u i post-punk bravurama - što se mene lično tiče, u potpunosti opravdani potez i intervencija Cvetičanina, kao nove kreativne snage u bendu. Ipak, glavno uporište su i dalje Krstićevi slojeviti synthovi, jednostavne, ali pamtljive strukture. Svakako, to ne znači da ih smatram "zastarelim", već u pravilnim potezima (možda precizno dozirano) prate moderne tendencije žanra, ali i u isto vreme prikazuje svojevrsnu mini-istoriju razvitka muzike koja u sebi sadrži goth prizvuk.

Dramaturški sloj muzike koji je održavao opskurnu atmosferu u ranijim pesmama Psihokratije je ostavljen u tragovima, kao podsetnik, a na samom albumu ćete čuti zaista raznolike uticaje koji će vašu glad za muzikom raspiriti još više. Ono što je mene nagnalo album bez ikakvog premišljanja uvrstim u obaveznu goth lektiru jesu uzori u vidu klasičnih bendova u mračnjačkom domenu, Sisters of Mercy, Clan of Xymox, malo ludila a la Bauhaus i The Mission, u pojedinim momentima sam "načuo" i Ministry, rani Depeche Mode, ali i vrlo istančane melodijske linije Ultravoxa, naravno, iz najbolje ere, sa Midge Ure-om. Takođe, obradovalo me i prisustvo elemenata malo modernijih "gotičara" London After Midnight, ne znam da li iko pominje ovaj bend na našim prostorima, a i odlični turski bend She Past Away. Međutim, kada se svedu računi i ubroji skladna raznolikost zvukova koju je ovaj vrli dvojac priredio, ostaje zasigurno samo zvuk Psihokratije u novom ruhu i ja bih voleo da nastave u ovom pravcu.

Ukoliko vam nisu poznati gornji bendovi koje sam naveo kao etalon goth-a, trk na preslušavanje.

"Osam lutanja duše" je prava riznica prelepih melodija, ali i odsečnih ritmova, a boga mi i riffova, usklađenih u vrlo dinamičnom ustrojstvu, od "slabijeg", usuđujem se reći romantičarskog do vrlo jakog tutnjanja ritam-mašine, ne remeteći tok priče. Tekstualni, lirički sloj albuma na vrlo jednostavan, ali poetički način odražava nesigurnost, neustaljenost duše koja traži mir, obavijena crnom čipkom, što je najviše izraženo u pesmama sporijeg tempa, dok je u onim bržim pažnja usmerena ka kritici društva i vrlo lepom, bizarnom spoju distopije i tehnološke nadmoći nad samim čovečanstvom, koja će uništititi i ono malo ljudskog u nama. Naravno, to ćete sve čuti ukoliko budete pažljivo slušali tekstove pesama.

Ništa manje važan je i omot, rad Gorana Lončarevića iz pomenutog PMK Records-a, koji odražava neku mističnu notu i na prvu loptu baca veo na slušaoca, koji ne sluti šta ga čeka na albumu. (Takođe, čim sam ugledao omot, odmah me podsetio na nišku Trivaliu, a u ušima mi je tutnjala stvar "Ruža i krst" - to je, barem meni, pokazatelj da je album vredan slušanja, čim krene da mi stvara "slike u glavi")

Da budem apsolutno iskren, novi album Psihokratije mi se istinski svideo i definitivno ulazi u listu omiljenih u 2020. godini, što zbog atmosferičnosti, lepe doze gitarskog zvuka (stvarno ima fantastičnih deonica), koji na pojedinim mestima zna da proštrči, u ritmičkom smislu, a ja kao ljubitelj iščašenih, avangardnih ispada, to doživljavam kao evoluciju i sasvim prirodnu nadogradnju zvuka jednog benda. Teško nama kada muzičari jednom prestanu da eksperimentišu. Svesrdno navijam za "vodenicu" industrial rock-a, jer je to kombinacija koja leži podjednako svima u bendu i od srca čestitam gospodi Krstiću i Cvetičaninu na sjajnom uradku!

Preporuka: "Mercyfull Dreamer", "Stormy days", "Dismissed"
Van svake konkurencije: "So cruel"

Daniel Tikvicki